Суверена биополитика или производња самоће

 

 

Kада „паметни“ мотор на црвеном свјетлу угаси мотор (готово на исти начин на који се гасио наш вјечити Југо 45), радио се и даље чује. Једна од оних радио станица које „у региону“ емитују мало углавном „грађанске“ политике, имају исте џинглове и боје гласа свих уредника, исту естетику иностраног попа, ритма и блуза, са увијек политички исправним или бар много неукаљаним „домаћим“ пјевачима. Већ неколико дана се "врти" нови сингл Мајли Сајрус. У музичком погледу ништа ново – иста матрица од три акорда, а ни текст новог „хита“ није нарочито иновативан. Разорачарана протагонисткиња убјеђује саму себе да заправо и сама може све оно што је очекивала од окончане љубави – може (и хоће!) сама себи да купује цвијеће („Flowers“ и јесте назив пјесме), може (и хоће!) да исписује своје име у пијеску, може да сама са собом разговара сатима, сама да плеше... коначно, може она и сама себе да разумије боље и воли боље него бивша љубав.

Да промијенимо жанр – можда је Мајли Сајрус само један, случајни звук у... индустриофонији Мегалополиса. Да искључимо звуке глобализације и окренемо се руској музици. Савремени руски етно-звук. Пелагеја и њен звонки глас! И можда по први пут бескрајно пута слушана верзија свима познате руске свадбене пјесме „Вьюн над водой“ долази у сазвучје са Мајли Сајрус. Наиме, постоје двије познатије верзије ове пјесме – свадбарска, вјероватно најстарија, у којој пред младожењу износе разна добра, али он их приписује или даје својој пратњи док му не изнесу, понуде, невјесту, за коју, коначно, говори да је његова „Богом суђена“. Постоји и "монашка" верзија пјесме – она у којој се дјевојка на крају опредјељује за „клобук и мантију“ тј. за монаштво. Пелагеја, међутим, доноси верзију у којој се младожења одриче невјесте, прелијепе Настје – она иде његовоме другу и прихвата „просјачки штап и торбу“ („посох и суму“ - сваком љубитељу Пушкина одмах на ум падају стихови „Не дай мне, Бог, сойти с ума./ Нет, легче посох и сума...) У Пелагејиновј верзији фамозни „лирски субјект“ се добровољно окреће – самоћи. Не монаштву, не Настји, већ просто - лутајућем, просјачком животу...

Самоће је одувијек било и увијек је има. Али самоћа коју романтизују Мајли Сајрус и Пелагеја није пријатно осјећање малог ноћног мира, када колико-толико уредимо обавезе и добијемо понеки час за читање и писање. Није ријеч ни о тренутној, задесној самоћи, коју сви искусимо с времена на вријеме. На послијетку, није ријеч ни о посвећеничкој самоћи – оној коју опјевава монашка верзија руске свадбене пјесме, самоћи ради неког вишег циља, већ о једној апсолутној, својевољној и одабраној самоћи. 

О самоћи као само-љубави, као трајном стању једног неуротичног ескапизма у коме човјек воли себе самога.

Хришћанска мисао се од самих својих почетака суочила са проблемом самоће најприје на теолошком плану. Инсистирањем на концепту Бога који, остајући Један такође постоји и као три личности, хришћанство се разликовало од јудаизма из кога је потекло али и од ислама који ће се тек појавити на његовом рубу (Оци Цркве су управо овако и гледали јудаизам у IV в: Свети Григорије Ниски пише о Цркви као оној која је „избјегла јудејског сиромаштво (= концепт Бога као Монаде, Самца) и хеленску (политеистичку) множину богова“. Јован Дамаскин ће ислам сматрати стотом хришћанском јересју). Ако ни Бог није проста Монада, онда то тек не важи за човјека. "Није добро да је човјек сам", каже књига Постања. Овдје привидни изузетак може да представља пракса дјевствености и монаштва, која је у културној имагологији наше цивилизације потпуно извитоперена у неки вид „протестне самоће“, „самоће због неуспјеха на брачном плану“. Међутим, од самих почетака до данас монаштво – усамљеност од људи да би се припадало само Богу – подразумијева упућеност на другог човјека као путовођу ка Богу. Наш стандард српског језика, за разлику од загребачког, разликује ријечи „породица“ (биолошка категорија) од ријечи „обитељ“ (монашка обитељ – заједница оних који у молитви обитавају на једном мјесту). Човјек долази из породице и остварује се у породици или у обитељи, а, попут немањићких благородних краљева, може да оствари и обоје. Главна мисао међутим јесте да човјек не живи сам, не спасава се сам и не припада самоме себи

Самоћа је и у свакидашњем животу наша непрекидна пратиља, некада проклето тешка, некада готово па пријатна. Али питање о самоћи данас није питање наше индивидуалне (не)пријатности пред њом већ питање биополитике. Овај израз постмодернистичке философије који је код нас (у својој изврсној књизи „Црњански, Мегалополис“) популаризовао Слободан Владушић наговјештава могућност управљања животом на један до сада невиђен начин. Политика више не управља унутар нашег живота каквим га знамо, већ управља садржајем живота. У ХХ вијеку су милиони страдали као жртве тоталитаризма, али прави слом Европе десио се тек након Другог свјетског рата, у процесу када су заиста преврједноване све вриједнпсти. Индивидуалистичка потрега за аутентичношћу конципована је кроз масовне покрете сексуалних и врједносних револуција које су раскидале могућност комуникације између покољења: свако сљедеће покољење живи у врједносном систему непрепознатљивом већ његовим родитељима. Ниједна од тих „побуна“, међутим, није довела до експлозије слободе већ до све већег осјећаја скучености, напуштености, дезоријентације. Како су и сва социјалистичка друштва, од СФРЈ до СССР-а, суштински прихватила плодове културних револуција из друге половине ХХ вијека и сама су се нашла у двоструком врзином колу. Са једне стране, крах социјализма их је довео до уништења било каквог идејног ткива, док је, са друге стране, до бесмисла увећана двосмисленост савремене културе у нашој, српско-руској изведби у којој сви желе и „здраву породицу“ и сексуалну еманципацију, и стабилно друштвено ткиво и експериментални однос према животу у коме ће свако одређивати шта су „његове вриједности“, и индустријски просперитет и демографску стабилност (ако не већ и обнову). Или, на плану наше ситне свакодневице: свако би да нас је више, али да то нису његова дјеца.

Ипак, двосмислености не могу трајати за увијек. 

Зато, суочени са пресјеком традиционалног и мегалополисног многи млади људи просто бирају живот ескперименталне јединке која све базичне потребе задовољава на тржишту базичних потреба а сензоре за било шта више од базичних потреба гаси, како га (или како је) не би узнемиравали. Савремена култура затим у лику Мајли Сајрус или Пелагеје романтизује тај избор, дајући му привид сублимиране културне форме. Не само да ће појединац бити осуђен на самоћу већ ће је и завољети. Круг се затворио, трик је успио. Онај пословични посљедњи Србин, за кога се надамо да ће остати само у нашим страховима, ако буде слушао диктат индустрије самоће – уживаће у томе што је сам.

Зашто је данас култура најважнији фронт на коме се добија или губи не само рат већ – цјелокупна будућност? Недавно је на једној страници објављен илустративан графикон под сатиричним називом „први смо у свијету“ који приказује САД као „лидера“ у најнепожељнијим могућим категоријама. САД су прве у свијету по стопи криминала, силовања, емисији угљен-диоксида, стопи развода, малољетничким трудноћама, срчаним ударима, Мекдоналдсовим ресторанима, пластичним операцијама, броју завореника. Ужасава, ипак, чињеница да се на поменутом графикону Русија нашла међу прва четири „лидера“ у четири категорије. И док је емисија угљен-диоксида посљедица индустријског капацитета а број затвореника, вјероватно, посљедица великог броја становника, чињеница да се Русија налази на трећем мјесту по броју развода (иза САД и Порто Рика) и на четвртом мјесту по броју малољетничких трудноћа (иза САД, Британије и Новог Зеланда) говори да се на пољу биополитике Русија још увијек није отргнула из снажног загрљаја Мегалополиса тј. индустрија самоће и смрти и даље снажно дјелује и даље и у Русији. 

Како судбина Русије није судбина само ње већ читаве православне цивилизације, јасан је закључак да без повратка суверенитета на пољу биополитике ни војни ни економски ни политички успјеси по себи неће имати смисла. А биополитика подразумијева јасну, одлучну и недвосмислену културну политику која се, на жалост, још увијек не назире. Јер демографски слом српског и руског народа десио се у "златно доба" социјализма али најприје стварањем културне хијерархије у којој се заснивање породице непримјетно постављало ниже од остварења на пословном пољу али и ниже од низа других културних захтијева. 

Зато без суверене културне политике не може бити суверене биополитике а без суверене биополитике један народ нема будућност изване оне коју му додијеле управљачи Моћи Мегалополиса. 

Ако времена рата нису погодна за ломове на плану администрације и војске (револуције и побуне су деструктивне и у миру!), она императивно налажу оно што Александар Гељевич Дугин назива „идеологизацијом“ росијског друштва тј. напуштањем слободно плутајућег и самоподешавајућег замешатељства састављеног од капиталистичке отимачине, западног културног имагинариума, руске империјалне свијести и декоративне државне традиције у којима се до сада живјело. Ни наш, српски тренутак, не разликује се много. Испод седимената патријархалне носталгије, социјалистичке носталгије, културне и политичке поробљености и нешто декоративне суверености ми немамо много времена за "мудри" маневар у коме бисмо, опет, наивно, прихватили Мегалополис, његов етички распад и дехуманизацију са надом да ћемо их некако избјећи или припитомити. У ХХ вијеку су Руси и Срби, након миленијума завјетне борбе, почели да нестају након ратова, вођени демонским биополитикама од којих се још нисмо опоравили.

Као најзначајнији инструмент остваривања биополитика у ХХ вијеку појавила се култура тј медијска свемоћ уобличавања врједносних система. Као најзначајнија моћ тих система испоставила се интимна стопљеност човјека са садржајима који му се намећу. Тамо већ покољења расту или у потпуној животној дезоријентацији или у убјеђењу да их когнитивна оријентација коју су неспремни да живе чини изузетим из масе којом управља биополитика. Људи или прихватају оно што им се сервира или то одбацују али свеједно живе потпуно неразлично од матрице која се намеће. Први случај имамо код огромне већине наших савременика.  Она је већ за свога живота спремна да, под одговарајућим условима, напусти врједносни код, естетске критеријуме, животне садржаје које је и сама до тада сматрала својима.

Други случај је рјеђи, али још трагичнији. На готово сваком гостовању у српским националним омладинским удружењима појављује се питање избора супружника. Ситзација је типска: млади, национално свјесни момци и дјевојке се жале да би они радо засновали породицу али „немају са ким“. На питање о томе шта су им најважније личне карактеристике будуће супруге или супруга, увијек се одговара низом виших културних, етичких захтијева: „важно је да су национално свјесни“, „да су честити“, „да имају исте пририотете у животу“, „да желе породицу“. Када им се укаже да таквих људи има релативно много, долазимо до суштинског момента, а то је културно очекивање од еротског и романтичног заноса. „Ма добра је НН али немамо никакву хемију“, „фина је она дјевојка, али ме не привлачи као жена“ итд. Наравно, потпуно је илузорно очекивати повратак у прошлост, у праксу договореног брака или било коју другу „оживљену“ праксу, али је подједнако илузорно очекивати да ће се сексуално-романтизована машта и вриједносни систем подударати до крајњих граница у оном другом. Свака двосмисленост се мора опредијелити: или за еротску фантазију ради које се мора укинути морални захтијев или морални захтијев са смањеним естетским захтијевима.

Тако у нашим животима, тако у државама и цивилизацијама - двосмисленост не може да се одржи до вијека, макар она и била дух наше епохе.

Докле год Срби и Руси не поврате своје суверене државе које ће водити суверене културне политике и биополитике, ми једино можемо, а и дужни смо, да једну малу суверену биополитику и културну политику водимо у својој породици – Цркви и држави у малом, са надом да ће ткиво таквих породица прерасти у једно здраво тијело, након краха гангрене у којој живимо. Можемо, и дужни смо, да дјелатно и ријечју, живимо заједништво које не даје човјеку да буде сам и да „заволи“ своју самоћу.