Пред пут у Београд...

 Сунчан је дан и полако се већ спремамо за Београд. Требало би у понедјељак да путујемо, да бисмо у уторак били у Руском дому на свечаности поводом Дана породичних вриједности. И заиста се радујем и радујемо Београду. 

Наравно, не живимо под стакленим звоном и свјестан сам невјероватне количине мржње која се ових дана емитује према српском народу из Републике Српске. Но ово није запис о политичком животу и изборима. Када понекад прегледам сјајну књигу о српском политичком животу између 1903. и 1918, са сваке странице избија само један темељни утисак. некада су људе и њихове изборе формирале идеје а њих артикулисали и заступали велики људи (чак и када су били заступници мени лично страних и, по мом суду, погубних идеја). Свјетлосним годинама смо далеко од времена када су идеје а не наше слабости мотивисале људе да учествују у политичком животу. Данас све што има да се каже о стању духа стаје у констатацију да фокус највећих странака није био на Косову и Метохији већ на "економији" и цјелокупној друштвеној стварности осим КиМ. Ја ту врсту хијерархије стварности не разумијем (и не прихватам!) јер сматрам да биће сваког човјека и народа чини одређени поредак у коме су на врху, као смисао свеколиког живота, друштва, уређења, образовања и економије - завјети и идеали, па човјек и народ привређују да би живјели нешто више. Можда, уосталом, љубав према народу и јесте, према оној Иљиновој опасци, љубав према његовим идеалима, према ономе што он сам може да буде. 

Но вратимо се Београду. Радујем му се јер свако бира свој Београд. Мој Београд је некадашње средиште најплеменитијих српских духова, престоница у којој и сада почивају мошти светитеља и кости великана, Београд који и данас чине Ковићи, Радуловићи и Шијаковићи, бројни пријатељи за које ми је жао што немамо увијек времена да се видимо. У Београду тј код Београда (на земунском гробљу) почива мој други отац, Милан Радуловић, сушта племенитост и доброта, човјек који је и сам Србију и читав српски народ доживљавао као својe "попеченије" (бригу) када је био "попечитељ" (= брижник, министар) вјера. Београд Руског дома и руске цркве у којој сам увијек радо виђен и добродошао. 

Наравно, постоји још много Београда. Постоји филијала глобалног Мегалополиса гдје је све исто као на истанбулском аеродорму или у мормонским тржним центрима у Солт Лејк Ситију: бљештавило и реклама, незаиста куповина, глад и пожуда. Постоји и сиво мишило, како би понекад рекао мој добри београдски пријатељ, бетон и магла. Постоји и та тешка клацкалица, онај ситносрпски нихилизам који се прерушава у космополитизам, Београд у коме се као прва ознака културе сматра псовачка узречица. Београд људи који су у њега дошли и никако да се одлуче да ли су успјели или пропали у животу, да ли су им за несрећу криви "Босанци" или ма који други дођоши - иако су и сами дошли или јуче и прекјуче у Београд. Београд у коме је од нашег сеоског витализма остало само снаге да се презире. Но зашто полемисати са тим  Београдом? Он је ту као успомена на изневјрене наде српског сељака из ма које земље да ће га у граду чекати само бољи живот, без данка у умору и крви. Иако често појмљен и самопојмљен као "космополитизам", тај Београд који презире и себе самога и сав Србистан извире из једног баш тешког, древног, сеоског нихилизма (овог љета ми је читаву једну лекцију из другосрбијанства одржао сељак у златиборском селу, од муке и ракије, од чемера и осјећаја неправде космоса и сопствене моралне супериорности). И тај Београд, када вришти и хистерише и мрзи себе самога - парадоксално - али израз је тамне стране нашег националног карактера. 

Ни граница између свих Београда није тако чврста ни непрозирна: пријатељи који су баш јуче дошли из Бијељине или Владичиног Хана данас псују мајку босанску и презиру сељаџију као што и даље има стамених људи који живе баш као да су изашли из поменуте књиге о предкумановској Србији и Београду, људи уједно дубоке српске културе, великог искуства и истинског космополитизма. Красота и тајна Београда јесте у томе што са њим никада ниси сасвим сигуран.

Но Београд је то. У њему ћеш наћи све што тражиш. Ко тражи оно племенито, наћи ће га, изван сваке сумње. Радујем се одласку у Београд. Дивно је доћи, прошетати њиме. Лијепо ми је и када из њега пођем кући и погледам сунце на заласку како нас прати према Чачку и Фочи.

Како је то српска Црква „отјерала“ неправославце из Српства?

 

 

            Већ неколико дана никако да помирим двије појаве: неколико пријатеља који (из неког непознатог разлога) понављају ону стару и бесмислену оптужбу о томе да је „Црква отјерала Србе-католике и муслимане из Српства“ са једне стране и истраживање наше богословске, црквене и националне периодике („Весник СПЦ“, „Богословље“, „Босанска вила“, „Дабробосански источник“). Ево, док започињем овај запис узимам први с реда часопис: „Богословље“ 1927, у њему, на стр. 216-234[1] рад Јордана Илића:  „Балканске цркве као прве национално-васпитне организације Јужних Словена“. Аутор тешко да може бити оптужен за великосрпски национализам – некритички преузимајући богумилску хипотезу као и коментаришући процесе око „македонских језера“, Илић „мухамеданске“ и „македонске Словене“ види као већ одвојене групације од Срба. Међутим, његов закључак не тражи интеграцију тих група у српски корпус. „на Словенском Југу као главни задатак у васпитању мора се истицати и увек стварање и учвршћивање народнога јединства, Главни задатак у националном васпитању Јужних Словена мора се гледати у јачању њихових индивидуалних моралних и духовних особина и буђењу њихове праве националне свести.“ Сличан утисак ћете стећи ако погледате и популарнију периодику и у њима епископске прогласе и бесједе: након 1918. (понекад и понегдје и раније) прије ћете наићи на помирљиве тонове у духу јужнословенског интегрализма него тврдо „србовање“.

Листајући нашу периодику лако је увидјети како се себепоимање српске интелигенције у посљедњим деценијама XIX и првим XX в. полако помјерало од онога што бисмо данас назвали „српско становиште“ ка неразликовању српског и југословенског себепоимање ка коначној идеологији југословенског интегрализма унутар које је „српству“ било дато мјесто једнго од „племена“ „нашег троименог народа“ тј унутар којег је српски идентитет био појмљен као само један од три историјска израза југословенске културне и језичке заједнице (чиме је пређен далек пут: од српства као Цјелине којој други могу и треба да теже, преко истовјетности цјелине српског народа и југословенске културне заједнице до посматрања српског идентитета као дјелића нечега ширег од њега самог).

Па откуда онда оптужба да је баш Црква – одгурнула Србе који нису (били) православци од цјелине српског народа?

Народи су вишеслојне појаве: у њихово самоодређење обично улази једно казивање о оснивању, али и поимање о непријатељима и о одбрани, о језичком јединству (али и дијалекатској различитости!), о осјећају врједносног припадања и историјске судбоносне повезаности. Када имају прилику да размисле о себи тј када су им процеси културне интеграције наклоњени, припадници једног народа имају дубље разумијевање различитости унутар свог корпуса. Важи и обратно: у епохама расапа и банализације, људи саме себе поимају у плитким и ниским регистрима: тако ми је недавно један случајни пролазник објашњавао да је Његош Црногорац а не Србин јер је „јео пршут а не лесковачки роштиљ“ и јер је „живио на Цетиње а никада није био у (ужу) Србију“ (иако није био ни у Никшићу или Андријевици а Србију је поимао „од Дунава до мора сињега“ – дакле, према Његошу, Његош је баш живио у Србији тј њеном дијелу познатом као Црна Гора). Но прије него што прекоримо савремене поборнике новог „црногорског“ идентитета , не смијемо пренебрегнути да је банализација дубљих и сложенијих регистара српског идентитета подједнако жива и актуелна и на другим српским просторима, заправо: на сваком мјесту гдје слуђени човјек мјери „истинско Српство“ сопственим, данас углавном једностраним и карикатуралним мјерилима.

Када се у кафанској мисаоној арени потегну историјско-метафизичка питања о судбинни српског народа, нарочито у ХХ в, једно од популарнијих (удбашких) мјеста јесте оно о томе да је „Српска Црква отјерала све неправославце из Српства“. За такву епохалну глупост се обично не дају аргументи већ се аргументује из затеченог стања: данас већину Срба сачињавају људи који су, макар у културном смислу, баштионици православних предака, док су се дубровачки Срби-католици стопили са Хрватима а највећи дио Срба муслиманске вјероисповјести прихватио је новоуспостављени бошњачки идентитет. Србе јеврејске вјероисповјести, изгледа, нико и не узима у разматрање иако су наши Јевреји у XIX и XX заслужили више пажње и сјећања.

Разлоге за популарност мита о „кривици СПЦ“ није тешко открити. „Црква“ на тај начин може да преузме кривицу од политичких и културних елита, тј кривица се смјешта изван нашег размипљања о заблудама сопствених предака и нас самих. Црква тј  клир данас има врло противрјечну културну семантику: са једне стране оприсутњује трајне вриједности, историјску и метафизичку вертикалу српског народа, али њена економска ситуираност и неадекватност огромног броја свештеника да одговоре на изазове позива чине „Цркву“ подложном критици – чиме она постаје истовремено и „заслужна“ и „крива“. Такво гледиште, уосталом, не би ни било проблематично, када би било тачно – међутим, највећи проблем са њим јесте у томе што је савршено неутемељено у стварности.

Но прије него што размотримо аргументе о „кривици“ СПЦ за „одбијање неправославних из Српства“, важно је да се подјетимо једне врло просте али заборавене чињенице. Људи мијењају своја себепоимања сходно личним судбинама и опредјељенима (читали сте "Тараса Буљбу“?), сходно културним и политичким кретањима, а „Црква“ и политичка елита мијењале су своје функције, симболичке и политичке улоге, друштвени статус током бурне и дуге историје српског народа. Такође, један савремени национални идентитет није одређен само једним слојем себепоимања (и поимања других). „Бити Србином“ може означавати више ствари: „осјећати се Србином“, „говорити српским језиком“, „познавати историју српског народа“, „сматрати да је видовдански Завјет централни врједносни код по коме живиш“, „сматрати се припадником српске културе“, „бити православним вјерником који припада СПЦ“ – све то, понешто од тога, па можда и нешто што уопште није наведено (овдје намјерно нису наведене одреднице политичко-правног карактера типа „бити држављанином Србије“ и сл јер наше себепоимање не одређују државни органи). Одмах ћемо се сјетити некадашњих и данашњих примјера људи који не испуњавају неки од наведених могућих критеријума а ипак их доживљавамо као припаднике нашег народа, а трагични процеси фрагментације српског етничког и културног простора остављају код нас увијек асиметрични осјећај српског братства и са људима који више не желе да буду Срби. Дакле, да бисмо могли да говоримо о „кривици“ Цркве, морали бисмо да претпоставимо да је она имала: а) политичку или симболичку моћ да некога „истјера“ б) жељу да тако нешто учини в) плитку самосвијест о томе да би њена симболичка функција унутар српског народа била некако „угрожена“ „масовном конверзијом“ католика, муслимана и јевреја у Србе-неправославце. Већ звучи апсурдно, зар не?

Но пођимо редом. Када, како и зашто би то Црква „отјерала“ добре али неправославне Србе из Српства?

Као два временска оквира у којима се Црква својски потрудила да отјера Србе неправославце из Српства спомињу се период након краја српских средњовјековних држава па до ослобођења и формирања модерних српских држава (Србије и Црне Горе) или период након 1918. године. Ријеч је о два различита доба у историји српског народа, па је понављање градива историје овдје неопходно да бисмо разумијели бесмисленост и саме оптужбе и њених хронолошких оквира.

            Смјештање „рада Цркве“ на „истјеривању из српства“ свих оних који су промијенили свој религијски (али најчешће и културни мада не и језички идентитет) у период борбе против османске окупације, римске пропаганде и аустријске асимилације потпуно је анахроно сагледавање реалија оног времена. Црква, наравно, није била срећна због процеса исламизације, ширења уније и католичке пропаганде, али тим процесима није могла да се супротставља на било који други начин осим својом литургијском и духовном дјелатношћу, а понекад и устаничком и политичком. Шта је све тјерало људе да напусте православну вјеру и пригрле неку другу – познато је из историографије и етнографије (Влајко Палавестра, рецимо, у „Хисторијским усменим предањима народа БиХ“, по казивању нашег муслиманског свијета, углавном напомиње разлоге подизања или очувања друштвеног статуса, али познати су и други, попут заштите сродника или непосредно угроженог живота и сл).

Ако се под „истјеривањем из српства“ подразумијева концепт који значи да је Црква више цијенила оне који су, под притисцима и понудама, остајали вјерни видовданском завјету, свом православном бићу и опредјељењу – онда Црква заиста јесте „крива“, али њена кривица је онда неодвојива од њеног бића Завјетне Заједнице. У том случају ће, уосталом, свако ко разликује жртву и издају, страдање и похлепу, ђакона Авакума и оне који га стављају на колац неминовно „бити крив“ због тог разликовања. Међутим, чак и тада је јасно да је свештенство налазило начина да комуницира и са онима који су прешли из православља у неку другу политичку или вјерску групацију под условом да су они били вољни да те везе сачувају – довољно је подсјетити се примјера Соколовића. То што је нова средина, „вјера“, култура, политичка и вјерска елита нудила боље изгледе за интеграцију тамо гдје је прешло него за останак онога што се напустило – тешко да може ићи на рачун Цркве. Иако су можда чували самосвијест о свом српском етничком и православном вјерском поријеклу, нови турски бегови,  аустријски генерали, мађарски пјесници више су стремили томе да постану дио неког другог друштва и народа него оног којем су до тада припадали. За читав овај „мит“ о „кривици“ Цркве иначе важи правило да се Цркви књиже резултати процесâ на које она није могла имати пресудни утицај.

            Али ако су ствари тако стајале прије XIX в, да ли је вијек темељне реконцептуализације појма народа донио нешто ново? Свакако, било је то вријеме у коме се конфесионална припадност и религијска култура најчешће смијештала у други план у односу на језичке и културне реалије. Концепција језичког интегрализма коју је изложио в. С. Караџић у спису „Срби сви и свуда“ очигледно је далекосежно утицала на изабрана мјста српског данашњег себепоимања будући да поимању о подударању штокавских говора са границама српског језика, народа и културе и данас снажно постоји код нас, упркос језичком и етничком инжењерингу који је у ХХ вијеку парцелисао тај простор али упркос и све израженијој тенденцији да се српски језик регионализује и своди на латиничну писменост и екавску дијалекатску основу.

Ипак, сложеност оновременог себепоимања српских књижевника и културних посленика можда најбоље илуструје Његошева вишеслојна српска интегралистичка мисао. У чувеном „Поздраву србском роду на ново љето“, цетињски владика ће написати знамените стихове: „Не пита се ко се како крсти / но чија му крвца грије прси / чије л га је задојило млијеко... свак уз своју нека лети зраку / простора је доста к жртвенику...“ Како помирити ову недвосмислену конфесионалну толерантност са оном несумњивом усмјереношћу и усредсређеношћу на „страшну мис`о Обилића“ која Његоша чини непожељним управо код оне браће за чијом је љубављу, очигледно, чезнуо? Одговор даје писмо Осман-паши Скопљаку од 5.10.1847. у коме знаменито разликује однос према Осман-паши када говори „како са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш како Азијатин, како непријате нашег племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећем човјеку противно било“. Не треба сметнути са ума да Његош само пар редака више брани Црногорце од оптужбе да су хајдуци напомињући да „то име нимало срамотно није. Хајдук значи chavalier (Ritter). На примјер, кавалери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Орашанин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, појвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки“. Дакле, проблем за Његоша – а не заборавимо да је он уједно и књижевник и владар и владика – није у мисаоној основи већ у политичкој пракси која раскрива двојствен па и противрјечан положај некадашње (а донекле и садапње) браће. Кључ „одбацивања“ није у његовим него у Осман-пашиним рукама.

Његош, међутим, артикулише и једну, чинило се тада, противрјечну наду – наду да ће се она „крвца“ ипак некако актуелизовати у борби за ослобођење и обнову „маленог но јуначког царства“: „Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио. Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. - Ево опште наше несреће!“

Крај црногорске теократије илуструје промјењену парадигму политичке и симболичке моћи између „Цркве“ и новоуспостављаних грађанско-националних елита и то не само у оквирима Србије, Црне Горе и Брда, већ и у још увијек неослобођеним дијеловима Отаџбине.

Свако ко о дјеловању Цркве у XIX зна макар мало упознат је са друштвеном динамиком која је на свим српским просторима ишла у правцу смањене политичке моћи јерархије у односу на новоуспостављене династије и политичке елите. У преткумановској Србији, нарочито за вријеме посљедња два Обреновића, виша јерархија је чак доживјела читаву једну насилну и неканонску смјену због отпора владару. Краљ Никола Петровић такође се владао углавном као суверени господар српске Цркве у Црној Гори (о чему је необориву студију написао Љ. Дурковић-Јакшић). Српска грађанска национална елита у тадашњој јужној Угарској није се либила да ступи у непосредан конфликт са карловачким патријархом Германом Анђелићем у тренутку у коме је себе појмила као носиоца борбе српског народа против политичке репресије и националне асимилације у двојној монархији. Сличне примјере имамо и на простору окупираних Босне и Херцеговине (случај Мостара). Наравно, однос нове, грађанско-националне и старе, свештеничке елите није се увијек и у свему одвијао у кључу сукоба – било је ту још више синтезе, израстања и преобликовања, сарадње и прегаоништва. Али превласт је јасно била на страни државе – која је Цркву и остале религијске заједнице почела да третира као сопствене религијске сервисе и чуваре грађанског морала. Наравно, не смијемо одвећ строго судити нашим прецима који су у државама видјели испуњење сна о васкрсавању „славе Немањића“ а у „државној Цркви“ коректан облик организовања духовног живота.

Но, у чему је стварима почетак и начело, често им је и свршетак и крај. Концепт „државне Цркве“ уједно је и ограничавао Цркву у њеном симболичком дејствовању. Она је с временом заиста постајала све „непотребнија“ грађанско-националној буржоазији будући да је она вјеровала да ће у ХХ вијеку језићко-културне реалије бити пресудније од религијских (међу које је, чинило се, спадало и завјетно језгро српског идентитета). Ствари су се кретале ка уједињењу не само Срба већ свих Јужних Словена, а Београду се чинило да ће Загреб и Сарајево такође пригрлити концепт југословенског јединства у коме ће конфесионалне разлике остати само културни супстрати прошлости. Станиша Тутњевић је успјешно показао да се након кризе идентитета послије 1878. и муслиманско становништво у Хервеговини и Босни почело окретати не само калајевском „босанству“ већ и културним зрачењима Београда и Загреба, а код понекога од аутора је самоидентификација лавирала. Дакле: у времену када је Београд био заинтересован да својом привлачношћу младе, силне, културно и економски потентне државе настале на синтези Завјета и модерности привуче потомке оних који су напустили православну вјеру – он је то и те како био у стању да учини, а инерције овог процеса видљиве су и данас. Са друге стране, у тренутку у коме се у Београду више нису разликовале „освета Косова“ и „уједињење Југословена“ – тешко да се могло очекивати да ће резултат бити другачији од нога који смо получили. Црква ту тешко да је била нарочит чинилац.

Једно од највећих изненађења које затичем читајући нашу периодику након 1918. јесте размјера помињане опчињености свих – укључујући и „Цркву“ – мјешавином видовданске остварене есхатологије и југословенског интегрализма. Срби су, понесени побједом, ушли у трајно доба „националне демобилизације“, а када читамо владичанске посланице и стручне радове чини се да је и Црква напросто задовољна због поновног уједињења онога што су туђини распарчали. На мисаоном плану, окретање ка Светосављу нема само своју српску већ и југословенску и „свесловенску страну“ (како је маестрално сажео токове светосавске мисли Б. Шијаковић у „Светосављу и философији живота“). Владимир Вујић ће се управо побунити због „динарског Православља“ оличеног у Његошу, Свети Сава ће се „спасавати“ од „племенског“ тј српског тумачења не би ли такав постао прихватљив и Загребу и Љубљани. Самоповлачење Срба на позиције „племена“ унутар будућег југословенског народа свакако да је морало да утиче на идентитетски неодлучне да се и сами запитају зашто (п)остати Србин, ако већ и Срби треба да постану Југословени? И то све у оквирима српске елите, без узимања у обзир бугарашке и усташке мафије, КПЈ на позицијама Дрезденског конгреса, зеленашког поврјеђеног осјећаја који поприма етно-расистичке обрисе и све више коалира са правашком идеологијом... Црква је и сама репродуковала – како се од ње и очекивало – званичну југословенску идеју а колико ће она бити важна духовној клими времена говори и елементарна, мада данас толико прећуткивана чињеница да су и Југословенска војска у Отаџбини и покрет Димитрија Љотића баштини југословенски интегрализам као основни оквир за сва „будућа уређења“. 

О томе да се након 1941. наши неправославни сународници тј њихови преци нису опредјељивали чак ни на основу културних идеологија већ на основу елементарних изгледа за преживљавање – вриједи ли трошити ријечи? О томе како се „великосрпски хегемонизам“ разбијао након 1945. такође је написано релативно много и постоје одговарајућа документа носилаца моћи. Да није Црква и у НДХ имала могућност да „одвоји“ православне од неправославних или је усташка демонска сила сатирала све српско као „шизматичко“, понекад чак и након конверзије? Какве су тек биле могућности од 1945. до 1990. да се зауставе налози о стварању нових нација управо на културном, језичком и етничком српском простору?

Чак и у периоду од 1990. наовамо, једино је смислено разликовати неколико регистара у којима се говори о „моћи СПЦркве“: тачно је да се огроман проценат данашњих Срба поиствојећују са културним и националним значајем Православља, али бројеви нагло опадају када говоримо о литургијској ревности или вјерској информисаности. Тек када се укључе појмови попут „доброте“ и „моралности“ (којих, према субјективном осјећају, не недостаје никоме у свом личном животу али које нико не види у друштву) – ствар постаје видљиво другачија од лика „свемоћне Цркве“ (унутар које тек није свеједно да ли говоримо о епископату или парохијском свештенству, Београду, „провинцији“ или дијаспори итд). Каква је данас моћ Цркве да подсјећа на завјетно језгро српског идентитета? Чиме је она одређена? Да ли би све другачије било када би наша Црква имала сромног патријарха – да ли бисмо и сами постали скромнији, сљедећи његов примјер? Да имамо учене владике – да ли бисмо више тонули у културно блато или се успињали ка хришћанској култури? Већ деценијама на папиру наших књига стоји текст владике Николаја „Не кради државу“ па се у друштвеној „култури“ и нашој стварности уобичајило поимање државе као бескрајног ресурса од кога се може и треба узети све и коме се даје што мање. Са друге стране, нити је лош катихета удаљио Мешу Селимовића из његовог народа, као ни све оне који су утемељени у осјећају да је, како он вели: „овамо знамо само једно: славно је Србин бити али – скупо.“

С правом нас боли питање о бившој браћи и о томе зашто то више не желе да буду. Но вриједило би да се потрудимо да и сами будемо људи какви бисмо жељели да видимо као наше сународнике. Уколико постанемо плахи и лакоми, ни сами нећемо бити достојни Завјета.

На једном мјесту каже Златоуст да се многи саблажњавају оним који отпадају од Истине, многи говоре о богословским споровима, многи се баве Црквом, али једино што је вриједно јесте - чинити сваки дан оно што Јеванђеље заповиједа. Тако некада, тако сада. Када је упитан да покаже хршћанскога Бога, Св. Теофил Антиохијски је изрекао знамените ријечи: "покажи ми свога човјека (себе као човјека), показаћу ти хришћанског Бога."  

Све речено за Цркву Божију вриједи и за Њено српско светосавско Биће. 

---

[1] https://bogoslovlje.pbf.rs/images/arhiva/1927/1927-20.pdf

Не пристајем!

 

 

Први дан часног поста увијек човјека снађе неко искушење којим нас Спаситељ опомиње да се живот у Његовом Тијелу не своди само на прегледање садржаја млијека у омиљеном кексу већ на ношење бремена једног живота тамо гдје се мора бити кадро „на страшноме мјесту постојати“. Тако и ове године – баш на први дан поста сусрели смо се са бриелским ултиматумом којим је Србија требало да криминогену структуру под покровитељством друге криминогене структуре прихвати као „другу страну“ чији би територијални интегритет и суверенитет поштовала. Такво искушење ипак није свакидашње. Оно представља политичку формулацију коначне идентитетске капитулације Србије којом би се српски народ само-распустио и само-угасио јер би од народа, колектива са идентитетом и достојанством, постао колонизовано становмиштво срећно због свог статуса колоније, спремно да дио своје територије и цијелину свога бића усупи за брзу пругу (ствар не само удобну већ, како се ових дан увјерисмо, и погибљену).

Србија (као синоним за Републику Србију али и за српски народ као цјелину) не може да опстане без косовског завјета као утемељујућег елемента нашег идентитета. Како је лапидарно али надасве тачно ствар све Никола Пејаковић Коља – Србима се нуди избор између вјере и вечере. Ако Срби прихвате вечеру, добиће вечеру и метак у главу (овај други дио његовог запажња подједнако је важан!) Ако изаберемо вјеру – косовски завјет као онај „свакога дана васкрс из рана“ Београдског синдиката, онда „Срби имају шансе“. Избор је заиста врло једноставан. Зашто онда уопште напомињање о смислу „европских инвестиција“ са једне и „Косова“ са друге стране?

Историја наших странпутица и заблуда у ХХ вијеку свакако да се одражава и на свеопшту збуњеност српске јавности када су у питању тако утемељујуће вриједности као што су национално достојанство и косовска завјетност. Но ако су југословенски интегрализам и атеизација кроз читав ХХ вијек загушивали наше косовско чуло достојанства и опстанка, онда је данашњи тренутак необјашњив без потребе српске власти да идеолошки, структурално и партијски покрије сваки спектар и аспект живота Србије – од аутошовиниста до личности и идеја из ратних деведесетих. То што се у спољашњој политиви лавира између економских и војних суперсила још би могло бити и разумљиво и оправдано положајем и стањем, али када у унутрашњој политици непрекидно чујемо да исти човјек, иста партија, иста – и готово свемоћана политичка структура – понављају аутошовинистичке мантре о „српској опсједнутости косовским митом“, „изгубљености Косова“, „бесмислености и авантуризму било ког отпора“ (паралелно са сасвим супротиним садржајима декоративног патриотизма), онда је најмање што се осјећа – збуњеност и неповјерење. Када вам неко каже да би свако сумњичав према политичкој податности као једином „реалном“ ставу „слао туђу децу да гину“ и исти тај човек вам онда говори о заслугама за симболичку реактуелизацију кошарских јунака, онда свако нормалан мора да уочи размимоилажење између та два става. У политици се не могу вијдети скривене или јавне намјере које нису саопштене политичким чиновима. Ми не судимо ad hoc о намјерама колективног Запада већ имамо искуство агресије и колонизације. Ми не закључујемо о намјерама српских власти на основу њихових јавних реторика – које су снажно двосмислене – већ на основу исхода, рецимо, Бриселског споразума који је Србија савршено спровела, умањујуи из дана у дан своје присуство на територији АП Косово и Метохија, иако друга страна није била спремна чак ни смоквин лист у виду тзв „Заједнице српских општина“. Зато бојазан српске јавности не долази од „злонамјерности“ или „недстатка патриотизма“ већ из досадашње путање косовске политике. Излагање сталним емотивним вртешкама предсједника Србије у његовим јавним наступима, непрекидне смјене еуфорије и очајања, куражи и пасивне агресије, аутошовинистичких предрасуда о Србима и изјављивања љубави према таквом денунцијаторском народу понекад је мучно, понекад би било и забавно али нан ништа (добро) не говори о томе шта можемо да очекујео од (нерођеног али стварног) суверена Србије. Иако се цјелокупно политичко умјеће тренутне власти своди на испаљивање противрјечних погледа – што онда омогућава широким народним масама да пронађу и изаберу оно што желе да чују – таква медијска и државна политика увијек остављају и нас запитане када ће се то оснажити и остварити оно „друго“ лице те политике.

Читава ствар је, када је у питању споразум о капитулацији Србије (познат и као њемачко-француски споразум) додатно излагана противрјечностима и мистификацијама. Званично нам саопштена верзија догађаја описује тај споразум као избор између „инвестиција“ и економске колонизације Србије (као онога што не смије бити угрожено) и политичких притисака да се прихвати „реалност“ тј на UCK – NATO тероризму заснована лажна „држава“ као друга страна. У правној и политичкој јавности већ је успостављн консензус да текст споразума представља фактично признање независности лажне државе (иако су нас неколико дана медији засипали и тврдњама да „ово није признање“ – попут слике Рене Маргита на којој је приказана лула са натписом Ceci n'est pas une pipe). Ипак, правнички и медијски је очигледно индукована додатна двосмисленост, тако да све подсјећа на Шредингерову мачку: Србија, у лицу свога предсједника, изјавила је како нема примједбе на текст споразума, али га није прихватила нити потписала – иако је пристала да разговара о анексима споразума који није потписала. И јесте и није – и није и јесте, да би се у тој „квантној механици“ увијек могла оснажити само она тумачења која су у одређеној ситуаицји и времену политички опортуна. Огроман дио аутошовинистичких букача и оних патриота којима је родољубље само један облик животног огорчења увјеравају нас да је већ све готово и да се треба помирити са судбином.

Све велике и највеће истине се непрекидно понављају. Не само да се понављају ријечима већ се и живе. Иако знамо и чврсто вјерујемо у долазак, страдање и васкрсење Богочовјеково, ми сваке недјеље и празника служимо литургију. Зато у Њој увијек понављамо оно што знамо, зазивајући ријечима силу Божанског Свесмисла. Црква је Тијело Христово па управо због тога служимо литургију - не можемо рећи да смо је једном одслужили, па нема више потребе за тим. Светосавска Српска Црква је (с)рођена са косовским свештеним простором а и сама је у нама уобличила Косовски Завјет као оприсутњење божанских Завјета (и Старог и Новог, у њиховом прожимању). Дакле, ако већ говоримо догматске истине – иако их знамо – јер је говор истине понављање и обнављање Завјета, позив на његово живљење, онда данас не смијемо да ћутимо већ управо да грмимо, попут наших великих Отаца, Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, којима се толико поносимо не због тога што су били непогрешиви, већ зато што су били неустрашиви. И они су знали и писали непобитне истине светосавског Предања и косовског Завјета али су знали да се неке истине у јавности затомљују и заборављају, прећуткују и обеснажују ако се не саопште и истакну, као дужност и обавеза, као минимум људског достојанства сваког Србина.

У расправама о најбољој методологији притиска на српске властодршце који одлучују о судбини АП Косово и Метохија (што се, у једноличносном систему какав имамо у Србији, Српској и Црној Гори своди на онога који јесте једини прави носилац цјелокупне политичке моћи – предсједника Србије) ужарене полемике се воде о начинима борбе против оног пола „квантне“ политике и „квантног“ права који нам сугерише да је Србија пристала на споразум и сада договара његово спровођење па је све „готово“. Дакле, иако постоје различита правна тумачења, од тога да је пресједник Србије већ прихватио споразум (па је „све готово“) до оних да се „ама баш ништа није десило“ (па је Србија, опет побиједила убједљивом гол разликом на неугодном гостовању), не може се од нас очекивати да беспомоћно гледамо који „квантни“ положај ће да превагне и да ли ћемо осванути у ситуацији у којој ће нам се ипак рећи да споразум "некако" јесте прихваћен (чиме би Србија de facto признала UCK „државу“) па остаје само да се он спроведе, инвеститори да долазе, уљуљкани народ да гледа „Задруге“ а све утишанији противници размјене европске вечере за српску вјеру да у клијети срца свога чекају нека боља времена. У таквој ситуацији императивно је важно да се управо сада понове ставови којима би се омеђила могућност „квантне“ издаје.

Све су очи упрте у Цркву. А Црква јесмо сви ми, цјелокупност Тијела Христовог. Ипак,  „од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати (Лк. 12, 48). И не смијемо данас очекивати да ће други да каже мој став, а да мени дозволи да сједим у комфорној анонимности.

Од нас из свештенства нико не очекује револуцију, грађанске немире, уплитање у баруштину партијске борбе. Црква се не бави политиком у смислу да се не бави партијским лобирањем (тога би се требало сјетити и у мирнија времена, када партијским функционерима кренемо на прославе), али ако се Црква занима за друштво у коме живи онда се она по дефиницији бави полисом (дакле: политиком). У том смислу очекивање српског народа није усмјерено ка насилним превратима и манифестацијама бијеса већ ка недвосмисленим, гласним, непоколебивим, свакидашњим упозорењима нас из свештенства онима највишим у држави о томе да је неприхватљиво и незамисливо да се уопште говори о прихватању и спровођењу плана о капитулацији Србије. Ако – како нас често увјеравају из близине власти – никада и не постоји намјера да се план прихвати и спроведе, онда ће глас Цркве остати само као успомена о заједничком погледу на најважнију стварност српског бића. Истински родољуби не замјерају другим истинским родољубима. Ако се тиме „сужава дипломатски простор“ – а тај простор „широким“ чини евентуалија звана „нормализација односа између двије стране“ – онда је наша обавеза да сужавамо такав „дипломатски простор“.

Ништа још није готово, али да не бисмо осванули у ситуацији гдје смо обавијештени да јесте готово – свако од нас мора да јасно и недвосмлено каже: као Србин и/ли грађанин Србије не пристајем на прихватање понуђене капитулације (од првог до посљедњег међу нама, од свештенства до вјерног народа, без тражења анонимности и сакривања у масу и безначајност). Не потписујте и не саглашавајте се са капитулацијом Косовског завјета! Не пристајем! Не дам Косово за било шта, па ни за сат и по путовања до Ниша! Не припадам народу који може да живи са сазнањем да је оставио на цједилу своју земљу и њене љзде на Косову и Метохији. Не желим аутопут до било које тачке, ако због ње морам да пристанем да се одрекнем Ораховца и Звечана!

Данас то морамо рећи. Када пођемо сутра у Цркву, наше право да служимо Христове свете тајне и да у њима учествујемо зависиће од тога да ли смо ћутали пред силнима а опомињали слабе или смо опомињали силне а ћутали пред слабима.

Колико нас малих, обичних, простих Срба буде у стању да то кажемо – толико ће нас чути, и властодршци и преци и потомци.

 

Суверена биополитика или производња самоће

 

 

Kада „паметни“ мотор на црвеном свјетлу угаси мотор (готово на исти начин на који се гасио наш вјечити Југо 45), радио се и даље чује. Једна од оних радио станица које „у региону“ емитују мало углавном „грађанске“ политике, имају исте џинглове и боје гласа свих уредника, исту естетику иностраног попа, ритма и блуза, са увијек политички исправним или бар много неукаљаним „домаћим“ пјевачима. Већ неколико дана се "врти" нови сингл Мајли Сајрус. У музичком погледу ништа ново – иста матрица од три акорда, а ни текст новог „хита“ није нарочито иновативан. Разорачарана протагонисткиња убјеђује саму себе да заправо и сама може све оно што је очекивала од окончане љубави – може (и хоће!) сама себи да купује цвијеће („Flowers“ и јесте назив пјесме), може (и хоће!) да исписује своје име у пијеску, може да сама са собом разговара сатима, сама да плеше... коначно, може она и сама себе да разумије боље и воли боље него бивша љубав.

Да промијенимо жанр – можда је Мајли Сајрус само један, случајни звук у... индустриофонији Мегалополиса. Да искључимо звуке глобализације и окренемо се руској музици. Савремени руски етно-звук. Пелагеја и њен звонки глас! И можда по први пут бескрајно пута слушана верзија свима познате руске свадбене пјесме „Вьюн над водой“ долази у сазвучје са Мајли Сајрус. Наиме, постоје двије познатије верзије ове пјесме – свадбарска, вјероватно најстарија, у којој пред младожењу износе разна добра, али он их приписује или даје својој пратњи док му не изнесу, понуде, невјесту, за коју, коначно, говори да је његова „Богом суђена“. Постоји и "монашка" верзија пјесме – она у којој се дјевојка на крају опредјељује за „клобук и мантију“ тј. за монаштво. Пелагеја, међутим, доноси верзију у којој се младожења одриче невјесте, прелијепе Настје – она иде његовоме другу и прихвата „просјачки штап и торбу“ („посох и суму“ - сваком љубитељу Пушкина одмах на ум падају стихови „Не дай мне, Бог, сойти с ума./ Нет, легче посох и сума...) У Пелагејиновј верзији фамозни „лирски субјект“ се добровољно окреће – самоћи. Не монаштву, не Настји, већ просто - лутајућем, просјачком животу...

Самоће је одувијек било и увијек је има. Али самоћа коју романтизују Мајли Сајрус и Пелагеја није пријатно осјећање малог ноћног мира, када колико-толико уредимо обавезе и добијемо понеки час за читање и писање. Није ријеч ни о тренутној, задесној самоћи, коју сви искусимо с времена на вријеме. На послијетку, није ријеч ни о посвећеничкој самоћи – оној коју опјевава монашка верзија руске свадбене пјесме, самоћи ради неког вишег циља, већ о једној апсолутној, својевољној и одабраној самоћи. 

О самоћи као само-љубави, као трајном стању једног неуротичног ескапизма у коме човјек воли себе самога.

Хришћанска мисао се од самих својих почетака суочила са проблемом самоће најприје на теолошком плану. Инсистирањем на концепту Бога који, остајући Један такође постоји и као три личности, хришћанство се разликовало од јудаизма из кога је потекло али и од ислама који ће се тек појавити на његовом рубу (Оци Цркве су управо овако и гледали јудаизам у IV в: Свети Григорије Ниски пише о Цркви као оној која је „избјегла јудејског сиромаштво (= концепт Бога као Монаде, Самца) и хеленску (политеистичку) множину богова“. Јован Дамаскин ће ислам сматрати стотом хришћанском јересју). Ако ни Бог није проста Монада, онда то тек не важи за човјека. "Није добро да је човјек сам", каже књига Постања. Овдје привидни изузетак може да представља пракса дјевствености и монаштва, која је у културној имагологији наше цивилизације потпуно извитоперена у неки вид „протестне самоће“, „самоће због неуспјеха на брачном плану“. Међутим, од самих почетака до данас монаштво – усамљеност од људи да би се припадало само Богу – подразумијева упућеност на другог човјека као путовођу ка Богу. Наш стандард српског језика, за разлику од загребачког, разликује ријечи „породица“ (биолошка категорија) од ријечи „обитељ“ (монашка обитељ – заједница оних који у молитви обитавају на једном мјесту). Човјек долази из породице и остварује се у породици или у обитељи, а, попут немањићких благородних краљева, може да оствари и обоје. Главна мисао међутим јесте да човјек не живи сам, не спасава се сам и не припада самоме себи

Самоћа је и у свакидашњем животу наша непрекидна пратиља, некада проклето тешка, некада готово па пријатна. Али питање о самоћи данас није питање наше индивидуалне (не)пријатности пред њом већ питање биополитике. Овај израз постмодернистичке философије који је код нас (у својој изврсној књизи „Црњански, Мегалополис“) популаризовао Слободан Владушић наговјештава могућност управљања животом на један до сада невиђен начин. Политика више не управља унутар нашег живота каквим га знамо, већ управља садржајем живота. У ХХ вијеку су милиони страдали као жртве тоталитаризма, али прави слом Европе десио се тек након Другог свјетског рата, у процесу када су заиста преврједноване све вриједнпсти. Индивидуалистичка потрега за аутентичношћу конципована је кроз масовне покрете сексуалних и врједносних револуција које су раскидале могућност комуникације између покољења: свако сљедеће покољење живи у врједносном систему непрепознатљивом већ његовим родитељима. Ниједна од тих „побуна“, међутим, није довела до експлозије слободе већ до све већег осјећаја скучености, напуштености, дезоријентације. Како су и сва социјалистичка друштва, од СФРЈ до СССР-а, суштински прихватила плодове културних револуција из друге половине ХХ вијека и сама су се нашла у двоструком врзином колу. Са једне стране, крах социјализма их је довео до уништења било каквог идејног ткива, док је, са друге стране, до бесмисла увећана двосмисленост савремене културе у нашој, српско-руској изведби у којој сви желе и „здраву породицу“ и сексуалну еманципацију, и стабилно друштвено ткиво и експериментални однос према животу у коме ће свако одређивати шта су „његове вриједности“, и индустријски просперитет и демографску стабилност (ако не већ и обнову). Или, на плану наше ситне свакодневице: свако би да нас је више, али да то нису његова дјеца.

Ипак, двосмислености не могу трајати за увијек. 

Зато, суочени са пресјеком традиционалног и мегалополисног многи млади људи просто бирају живот ескперименталне јединке која све базичне потребе задовољава на тржишту базичних потреба а сензоре за било шта више од базичних потреба гаси, како га (или како је) не би узнемиравали. Савремена култура затим у лику Мајли Сајрус или Пелагеје романтизује тај избор, дајући му привид сублимиране културне форме. Не само да ће појединац бити осуђен на самоћу већ ће је и завољети. Круг се затворио, трик је успио. Онај пословични посљедњи Србин, за кога се надамо да ће остати само у нашим страховима, ако буде слушао диктат индустрије самоће – уживаће у томе што је сам.

Зашто је данас култура најважнији фронт на коме се добија или губи не само рат већ – цјелокупна будућност? Недавно је на једној страници објављен илустративан графикон под сатиричним називом „први смо у свијету“ који приказује САД као „лидера“ у најнепожељнијим могућим категоријама. САД су прве у свијету по стопи криминала, силовања, емисији угљен-диоксида, стопи развода, малољетничким трудноћама, срчаним ударима, Мекдоналдсовим ресторанима, пластичним операцијама, броју завореника. Ужасава, ипак, чињеница да се на поменутом графикону Русија нашла међу прва четири „лидера“ у четири категорије. И док је емисија угљен-диоксида посљедица индустријског капацитета а број затвореника, вјероватно, посљедица великог броја становника, чињеница да се Русија налази на трећем мјесту по броју развода (иза САД и Порто Рика) и на четвртом мјесту по броју малољетничких трудноћа (иза САД, Британије и Новог Зеланда) говори да се на пољу биополитике Русија још увијек није отргнула из снажног загрљаја Мегалополиса тј. индустрија самоће и смрти и даље снажно дјелује и даље и у Русији. 

Како судбина Русије није судбина само ње већ читаве православне цивилизације, јасан је закључак да без повратка суверенитета на пољу биополитике ни војни ни економски ни политички успјеси по себи неће имати смисла. А биополитика подразумијева јасну, одлучну и недвосмислену културну политику која се, на жалост, још увијек не назире. Јер демографски слом српског и руског народа десио се у "златно доба" социјализма али најприје стварањем културне хијерархије у којој се заснивање породице непримјетно постављало ниже од остварења на пословном пољу али и ниже од низа других културних захтијева. 

Зато без суверене културне политике не може бити суверене биополитике а без суверене биополитике један народ нема будућност изване оне коју му додијеле управљачи Моћи Мегалополиса. 

Ако времена рата нису погодна за ломове на плану администрације и војске (револуције и побуне су деструктивне и у миру!), она императивно налажу оно што Александар Гељевич Дугин назива „идеологизацијом“ росијског друштва тј. напуштањем слободно плутајућег и самоподешавајућег замешатељства састављеног од капиталистичке отимачине, западног културног имагинариума, руске империјалне свијести и декоративне државне традиције у којима се до сада живјело. Ни наш, српски тренутак, не разликује се много. Испод седимената патријархалне носталгије, социјалистичке носталгије, културне и политичке поробљености и нешто декоративне суверености ми немамо много времена за "мудри" маневар у коме бисмо, опет, наивно, прихватили Мегалополис, његов етички распад и дехуманизацију са надом да ћемо их некако избјећи или припитомити. У ХХ вијеку су Руси и Срби, након миленијума завјетне борбе, почели да нестају након ратова, вођени демонским биополитикама од којих се још нисмо опоравили.

Као најзначајнији инструмент остваривања биополитика у ХХ вијеку појавила се култура тј медијска свемоћ уобличавања врједносних система. Као најзначајнија моћ тих система испоставила се интимна стопљеност човјека са садржајима који му се намећу. Тамо већ покољења расту или у потпуној животној дезоријентацији или у убјеђењу да их когнитивна оријентација коју су неспремни да живе чини изузетим из масе којом управља биополитика. Људи или прихватају оно што им се сервира или то одбацују али свеједно живе потпуно неразлично од матрице која се намеће. Први случај имамо код огромне већине наших савременика.  Она је већ за свога живота спремна да, под одговарајућим условима, напусти врједносни код, естетске критеријуме, животне садржаје које је и сама до тада сматрала својима.

Други случај је рјеђи, али још трагичнији. На готово сваком гостовању у српским националним омладинским удружењима појављује се питање избора супружника. Ситзација је типска: млади, национално свјесни момци и дјевојке се жале да би они радо засновали породицу али „немају са ким“. На питање о томе шта су им најважније личне карактеристике будуће супруге или супруга, увијек се одговара низом виших културних, етичких захтијева: „важно је да су национално свјесни“, „да су честити“, „да имају исте пририотете у животу“, „да желе породицу“. Када им се укаже да таквих људи има релативно много, долазимо до суштинског момента, а то је културно очекивање од еротског и романтичног заноса. „Ма добра је НН али немамо никакву хемију“, „фина је она дјевојка, али ме не привлачи као жена“ итд. Наравно, потпуно је илузорно очекивати повратак у прошлост, у праксу договореног брака или било коју другу „оживљену“ праксу, али је подједнако илузорно очекивати да ће се сексуално-романтизована машта и вриједносни систем подударати до крајњих граница у оном другом. Свака двосмисленост се мора опредијелити: или за еротску фантазију ради које се мора укинути морални захтијев или морални захтијев са смањеним естетским захтијевима.

Тако у нашим животима, тако у државама и цивилизацијама - двосмисленост не може да се одржи до вијека, макар она и била дух наше епохе.

Докле год Срби и Руси не поврате своје суверене државе које ће водити суверене културне политике и биополитике, ми једино можемо, а и дужни смо, да једну малу суверену биополитику и културну политику водимо у својој породици – Цркви и држави у малом, са надом да ће ткиво таквих породица прерасти у једно здраво тијело, након краха гангрене у којој живимо. Можемо, и дужни смо, да дјелатно и ријечју, живимо заједништво које не даје човјеку да буде сам и да „заволи“ своју самоћу.