Прије безмало 1700 година, када је император Јулијан Апостата хришћанима забранио да своју дјецу школују на хеленским школама, Св. Василије Велики и св. Григорије Богослов - и сами школовани у атинској Академији - морали су да бране хришћанско читање Хомера на два фронта: најприје су морали да га бране од цара који је забраном школовања хришћанској омладини хтио да маргинализује хришћанство, да од њега начини периферну појаву, на рубу хеленско-римског друштва и тиме да га заувијек заустави као силу која је Христовим Јеванђељем већ снажно преобликовало хеленско-римску цивилизацију. Но други фронт који су Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов и Св. Григорије Ниски имали пред собом био је онај "најватренијих хришћана", људи који су у суштини прихватали резон Јулијана Апостате - отпаднички цар је своју забрану школовања хришћанској дјеци бранио мржњом и презиром многих хришћана према Хомеру и цјелокупној хеленској култури. Јер "Хелен" је у то доба било истозначно нашој ријечи "паганин". "Ако се толико гнушате хеленизма, не идите у наше школе!" говорио је Јулијан. Било је хришћана који су његову пресуду радо прихватили, као коначни чин раздвајања Атине и Јерусалима. Но тада - свјесни да се сила Јеванђеља у овом свијету није дала да се стави под кревет културне маргинализације већ да свијетли снагом Христове Свјетлости читавој једној цивилизацији - Свети Оци чине нешто величанствено. Григорије Богослов пише знамените химне сасвим у стилу хеленских пјесника а Св. Василије Велики пише можда најзначајнији појединачји програмски спис 4. вијека "Омладини, како да имају корист од хеленских списа". У њему, св. Василије уводи етички критеријум: ако видимо да је нешто срамно и недостојно човјека, такво понашање ћемо одбацити. Ако нам Хомер описује врлину - таквог човјека ћемо похвалити. Хришћанска рецепција кроз етичку призму, уосталом, и сама је баштинила хеленску критику "лажљивих пјесника" (у чему се слагали Платон и Аристотел, уосталом), али хришћанска дјеца су и даље наставила да се образују на Хомеру јер је величанственост његовог епа непоновљива, вјечита. Хришћани су наставили да читају Илијаду и Одисеју. Насупрот популарној заблуди о хришћанима мрзитељима свега паганског, данас примјерке Илијаде и Одисеје имамо само због хришћанског преписивања тих списа.
Читав овај увод је неопходан јер сам о њему размишљао у данима који су претходили изласку у кина "Одисеје" Кристофера Нолана. Нолан јесте занимљив и, колико је то у Холивуду могуће, артистичан режисер, али је његово коктерирање са критеријумима политичке коректности па и воукизма самом филму створило негативно предразумијевање код многих од нас који смо противници "расне диверзијификације" у историјским филмовима и ЛГБТ активиста којима се дају улоге. Такву перцепцију филма подржавали су и ранији и каснији коментари са десног политичког и идејног спектра, па је за гледање Ноланове "Одисеје" у мом случају више заслужна знатижеља и жеља да видим да ли је критеријумом Св. Василија Великог нешто могуће научити и из једног таквог подухвата.
И одмах да кажем: филм је заиста вриједан гледања. Можда је и понајбољи Ноланов филм. То не значи да је он неполитичан или неангажован, али је знатно више нијансирана порука коју жели да пошаље од просте пропаганде "разноликости, једнакости и укључивања". Штавише, читав филм јесте уједно омаж и критика западне цивилизације. Врло је двослислен и у том смислу обостран дубок.
Одисеј (Мет Дејомон) није само херој човјекове располућене потребе да лута и да се врати кући - на почетку филма он је јасни херој високе модерне, класичне европске цивилизације у којој ријечи попут "жртва" или "дужност" и даље имају значење. Пенелопа (Ана Хатавеј) на самом почетку филма изазива сам појам жртве и повезаност љубави и жртве. На Одисејево објашњење да се у рат мора поћи, Пенелопа нуди сањиву вазда измичућу есхатологију данашње жене: побјећи, заполовити према увијек измичућем Сунцу. Пенелопа је глас постмодерне, иако је њен став и даље класична вјера у моћ вјерности и чекања. Одисеј је глас старог свијета, онога који је још био жив до 60их година ХХ вијека, глас високе модерне која зна за дужност и светињу. Његов слом неће се десити као слом вјере већ као суочавање са ужасом лажи у име истине.
И иначе: у филму је Ноланов избор глумачке подјеле много смишљенији од простог подвргавања диктату Холивуда: штавише, он управо тиме што "маргинализованима даје глас" почесто до апсурда доводи "оправдани бијес" "маргиналних група" према "бијелом мушкрацу". Можда то није нигдје тако добро начињено као у сцени када Кирка (која је од нимфе постала својеврсна неопганаска вјештица) претвара Одисејеве сапутнике у свиње. Она то чини са бијесом са којим данашње феминисткиње сматрају да је мушкарац "по природи свиња", приписујући им насиље и пожуду као есенцијалне одлике мушкости. "Они јесу свиње, а крију се у обличју мушкараца" тврди Кирка. Но Одисеј не прихвата њену пресуду - он је представник једног ратом сломљеног али и даље присутног хуманизма који вјерује да човјек по себи има достојанство и вриједност. И разговор са Сионом има програмски карактер - он нам представља глас не само мртвих већ једне метаперспективе у којој коначна истина тражи од Одисеја да положи рачун за своје смицалице - које су својим животима платили други.Можда нигдје није тако маестрално дочарана заводљивост заборава као у Одисејевим разговорима са Калипсо (Шарлиз Терон): зашто се уопште сјећати, када - како нам говори постмодерна - сјећања су повратак у трауму? Зашто ићи кући, ако сте већ у рају?
Можда баш зато што је сагледавање трагедије свијета - и оног трагичног и злог у нама - неопходно човјеку да би био човјек? Можда зато што нас дома чекају још једна борба - она да сагледамо себе?
Кроз читав филм се појављује опасност "народа са мора" - појаве којом се у историји често објашњава "слом бронзаног доба", процес који би могао бити повезан и са падом Троје, период од отприлике 1200. год. прије Христа када су велике поморске цивилизације источног Средоземља одједном доживјеле низ изненадних колапса. Јасна је алузија на осјећај опасности од Другог која влада савременим Западом. Но Одисеј у свом разговору са Пенелопом, након повратка кући и прије обрачуна са просцима, јасно своди рачуне: његов трик са Тројанским коњем уништио је много више од једног града. Превара је била заснована на побожности Тројанаца: он је њихову вјеру искористио да их уништи. "Уништили смо све што је свето" - каже Одисеј. Он је трауматизовани ветеран и то двојако уништени човјек: видио је ужасе рата, тренутка када "цивилизовани људи" добију један град за пљачку и похару, али још више: свјестан је да је лажност те цивилизације залог њеног краја. Зато се америчкој десници Ноланов филм не свиђа: она уједно вјерује у амерички ексцепционализам и моралну супериорност Запада. Но исти тај есцпеционализам и вјера да је "добро оно што чинимо ми а зло оно што чине други" (како америчка десница често формулише свој осјећај супериорности) - они су залог колапса. "Народи са мора - то смо ми". Варвари нису други већ - сама западна цивилизација. Нолан је заправо својеврстан Шпенглер нашег времена, огледало Запада. Још је Томас Слезак у фантастичној књизи "Шта Европа дугује Хеленима" примјетио да је Хомер први писац који не даје моралне квалификације на основу бинарне подјеле Ахајци - Тројанци. Хомером почиње можда најзначајнија - данас најзапуштенија - моћ наше цивилизације, она коју је Хришћанство ставило у своје средиште - моћ самосагледавања, способност да увидиш сопствени пад, оно српско "јао мене до Бога милога, ђе погубих од себе бољега". У Нолановом филму зато има много изврнуте перспективе - обесмишљавања идентитетских политика али и наратива Моћи, постоји бескрајно сагледавање човјекових падова али и његовог достојанства. На посљетку: у његовом средишту и даље стоје вјерна жена, син који воли оца кога није запамтио и човјек који тражи пут кући - иако се, како каже пословица, "не можеш вратити дома": то мјесто и ти сам већ сте неко други.
Ноланов филм је омаж и критика савремене, првенствено западне цивилизације али не само ње. Он није адаптација Хомеровског мита већ хомеровска критика савремених цивилизацијских заблуда. У њему, ако примјенимо критеријум св. Василија Великог, наћи ћемо један подухват вриједан наше пажње и поновног гледања.
Нема коментара:
Постави коментар