Нолан, нови Шпенглер

 Прије безмало 1700 година, када је император Јулијан Апостата хришћанима забранио да своју дјецу школују на хеленским школама, Св. Василије Велики и св. Григорије Богослов - и сами школовани у атинској Академији - морали су да бране хришћанско читање Хомера на два фронта: најприје су морали да га бране од цара који је забраном школовања хришћанској омладини хтио да маргинализује хришћанство, да од њега начини периферну појаву, на рубу хеленско-римског друштва и тиме да га заувијек заустави као силу која је Христовим Јеванђељем већ снажно преобликовало хеленско-римску цивилизацију. Но други фронт који су Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов и Св. Григорије Ниски имали пред собом био је онај "најватренијих хришћана", људи који су у суштини прихватали резон Јулијана Апостате - отпаднички цар је своју забрану школовања хришћанској дјеци бранио мржњом и презиром многих хришћана према Хомеру и цјелокупној хеленској култури. Јер "Хелен" је у то доба било истозначно нашој ријечи "паганин". "Ако се толико гнушате хеленизма, не идите у наше школе!" говорио је Јулијан. Било је хришћана који су његову пресуду радо прихватили, као коначни чин раздвајања Атине и Јерусалима. Но тада - свјесни да се сила Јеванђеља у овом свијету није дала да се стави под кревет културне маргинализације већ да свијетли снагом Христове Свјетлости читавој једној цивилизацији - Свети Оци чине нешто величанствено. Григорије Богослов пише знамените химне сасвим у стилу хеленских пјесника а Св. Василије Велики пише можда најзначајнији појединачји програмски спис 4. вијека "Омладини, како да имају корист од хеленских списа". У њему, св. Василије уводи етички критеријум: ако видимо да је нешто срамно и недостојно човјека, такво понашање ћемо одбацити. Ако нам Хомер описује врлину - таквог човјека ћемо похвалити. Хришћанска рецепција кроз етичку призму, уосталом, и сама је баштинила хеленску критику "лажљивих пјесника" (у чему се слагали Платон и Аристотел, уосталом), али хришћанска дјеца су и даље наставила да се образују на Хомеру јер је величанственост његовог епа непоновљива, вјечита. Хришћани су наставили да читају Илијаду и Одисеју. Насупрот популарној заблуди о хришћанима мрзитељима свега паганског, данас примјерке Илијаде и Одисеје имамо само због хришћанског преписивања тих списа. 

Читав овај увод је неопходан јер сам о њему размишљао у данима који су претходили изласку у кина "Одисеје" Кристофера Нолана. Нолан јесте занимљив и, колико је то у Холивуду могуће, артистичан режисер, али је његово коктерирање са критеријумима политичке коректности па и воукизма самом филму створило негативно предразумијевање код многих од нас који смо противници "расне диверзијификације" у историјским филмовима и ЛГБТ активиста којима се дају улоге. Такву перцепцију филма подржавали су и ранији и каснији коментари са десног политичког и идејног спектра, па је за гледање Ноланове "Одисеје" у мом случају више заслужна знатижеља и жеља да видим да ли је критеријумом Св. Василија Великог нешто могуће научити и из једног таквог подухвата. 

И одмах да кажем: филм је заиста вриједан гледања. Можда је и понајбољи Ноланов филм. То не значи да је он неполитичан или неангажован, али је знатно више нијансирана порука коју жели да пошаље од просте пропаганде "разноликости, једнакости и укључивања". Штавише, читав филм јесте уједно омаж и критика западне цивилизације. Врло је двослислен и у том смислу обостран  дубок. 

Одисеј (Мет Дејомон) није само херој човјекове располућене потребе да лута и да се врати кући - на почетку филма он је јасни херој високе модерне, класичне европске цивилизације у којој ријечи попут "жртва" или "дужност" и даље имају значење. Пенелопа (Ана Хатавеј) на самом почетку филма изазива сам појам жртве и повезаност љубави и жртве. На Одисејево објашњење да се у рат мора поћи, Пенелопа нуди сањиву вазда измичућу есхатологију данашње жене: побјећи, заполовити према увијек измичућем Сунцу. Пенелопа је глас постмодерне, иако је њен став и даље класична вјера у моћ вјерности и чекања. Одисеј је глас старог свијета, онога који је још био жив до 60их година ХХ вијека, глас високе модерне која зна за дужност и светињу. Његов слом неће се десити као слом вјере већ као суочавање са ужасом лажи у име истине. 

И иначе: у филму је Ноланов избор глумачке подјеле много смишљенији од простог подвргавања диктату Холивуда: штавише, он управо тиме што "маргинализованима даје глас" почесто до апсурда доводи "оправдани бијес" "маргиналних група" према "бијелом мушкрацу". Можда то није нигдје тако добро начињено као у сцени када Кирка (која је од нимфе постала својеврсна неопганаска вјештица) претвара Одисејеве сапутнике у свиње. Она то чини са бијесом са којим данашње феминисткиње сматрају да је мушкарац "по природи свиња", приписујући им насиље и пожуду као есенцијалне одлике мушкости. "Они јесу свиње, а крију се у обличју мушкараца" тврди Кирка. Но Одисеј не прихвата њену пресуду - он је представник једног ратом сломљеног али и даље присутног хуманизма који вјерује да човјек по себи има достојанство и вриједност. И разговор са Сионом има програмски карактер - он нам представља глас не само мртвих већ једне метаперспективе у којој коначна истина тражи од Одисеја да положи рачун за своје смицалице - које су својим животима платили други.Можда нигдје није тако маестрално дочарана заводљивост заборава као у Одисејевим разговорима са Калипсо (Шарлиз Терон): зашто се уопште сјећати, када - како нам говори постмодерна - сјећања су повратак у трауму? Зашто ићи кући, ако сте већ у рају? 

Можда баш зато што је сагледавање трагедије свијета - и оног трагичног и злог у нама - неопходно човјеку да би био човјек? Можда зато што нас дома чекају још једна борба - она да сагледамо себе?

Кроз читав филм се појављује опасност "народа са мора" - појаве којом се у историји често објашњава "слом бронзаног доба", процес који би могао бити повезан и са падом Троје, период од отприлике 1200. год. прије Христа када су велике поморске цивилизације источног Средоземља одједном доживјеле низ изненадних колапса. Јасна је алузија на осјећај опасности од Другог која влада савременим Западом. Но Одисеј у свом разговору са Пенелопом, након повратка кући и прије обрачуна са просцима, јасно своди рачуне: његов трик са Тројанским коњем уништио је много више од једног града. Превара је била заснована на побожности Тројанаца: он је њихову вјеру искористио да их уништи. "Уништили смо све што је свето" - каже Одисеј. Он је трауматизовани ветеран и то двојако уништени човјек: видио је ужасе рата, тренутка када "цивилизовани људи" добију један град за пљачку и похару, али још више: свјестан је да је лажност те цивилизације залог њеног краја. Зато се америчкој десници Ноланов филм не свиђа: она уједно вјерује у амерички ексцепционализам и моралну супериорност Запада. Но исти тај есцпеционализам и вјера да је "добро оно што чинимо ми а зло оно што чине други" (како америчка десница често формулише свој осјећај супериорности) - они су залог колапса. "Народи са мора - то смо ми". Варвари нису други већ - сама западна цивилизација. Нолан је заправо својеврстан Шпенглер нашег времена, огледало Запада. Још је Томас Слезак у фантастичној књизи "Шта Европа дугује Хеленима" примјетио да је Хомер први писац који не даје моралне квалификације на основу бинарне подјеле Ахајци - Тројанци. Хомером почиње можда најзначајнија - данас најзапуштенија - моћ наше цивилизације, она коју је Хришћанство ставило у своје средиште - моћ самосагледавања, способност да увидиш сопствени пад, оно српско "јао мене до Бога милога, ђе погубих од себе бољега". У Нолановом филму зато има много изврнуте перспективе - обесмишљавања идентитетских политика али и наратива Моћи, постоји бескрајно сагледавање човјекових падова али и његовог достојанства. На посљетку: у његовом средишту и даље стоје вјерна жена, син који воли оца кога није запамтио и човјек који тражи пут кући - иако се, како каже пословица, "не можеш вратити дома": то мјесто и ти сам већ сте неко други. 

Ноланов филм је омаж и критика савремене, првенствено западне цивилизације али не само ње. Он није адаптација Хомеровског мита већ хомеровска критика савремених цивилизацијских заблуда. У њему, ако примјенимо критеријум св. Василија Великог, наћи ћемо један подухват вриједан наше пажње и поновног гледања. 

Наш полис и факултет, о Светом Василију Острошком 2026.

(поздравно слово на свечаној академији поводом крсне славе Православног богословског факултета св. Василија Острошког у Фочи) 

Када је прије 32 године у тадашњем Србињу запчео нови живот сарајевске богословије у облику Духовне академије Св. Василија Острошког, оци оснивачи наше школе били су вођени завјетном мишљу старом неколико вијекова. И данас, када гледамо онај одавно пуцкетави снимак свечаног проглашења почетка рада Духовне академије, ми заправо гледамо у вијекове прије и вијекове послије тог тренутка. У ратној и трагичној али уједно и свечаној и радосној атмосфери, стоје наш духовни отац и покровитељ, Високопреосвећени Митрополит Николај, а ту су и великани српске богословске мисли у ХХ, наш први декан Епископ Атанасије Јевтић, коме се ускоро као наставник и наш вољени старац придружио величанствени Митрополит Амфилохије Радовић, лучоноша острошкога духа и миомириса. Ту је и тадашњи епископ, данашњи митрополит Бачки г. Иринеј и његов дубоки глас који са дужном торжественом озбиљношћу чита проглас о оснивању наше Академије. Ту је и академик Војислав Максимовић, човјек који је знао да је брига за свој крај – прва дужност свакога ко воли свесрпску Отаџбину. Међу матичарима су и друга велика имена, попут завјетног мислиоца Жарка Видовића... све њих је обједињавао исти Дух Свети који и данас дише међу нама и надахњује нас да наставимо дјело које су на обалама Дрине још од немањићких, котроманићких и љубавићких времена започели наши у Христу прародитељи: краљеви, војводе, монаси, свештеници, штампари али и тежаци и хајдуци, сви уједињени у једном мисли: оној да Свјетлост Христова кроз српске школе освјетљава ове наше крајеве и све крајеве Отаџбине. Вјеровали су тада у нас данас, видјели нас у Духу, и кроз најцрња времена и прије те 1994, тражили да доживе час који ми данас благодарни Богу и њима живимо. Није ни чудо до су назвали нашу школу именом Светог Василија Острошког – једног од ријетких Херцеговаца којега није покорила гордост због рођења у хумској земљи, светитеља који је видио Пећ и носио косовску мисао у себи, никада миран од агаренских напада и злобе истокрвних нам Раича... Почело се тада, са сазнањем да је за једно високо богословско училиште вријеме управо тада, у времена туге и радости, напора и бескрајне љубави, у вријеме када се славно умирало али је и свети Василије у литији ишао кроз ову земљу и ми смо му дрхтавом руком и душом прилазили. Од тог дана у нашим учионицама изречено је много предавања, у нашим црквама одслужено много литургија, подијељено много диплома... Али оно језгро као да је остало исто – наша школа заснована је на истом благослову Св. Василија и истој светој основи: на завјетном убјеђењу да човјека нема без Великог Петка и Васкрсења, без одрицања и слављења, без осјећаја да настављаш нешто веће од себе самога и осјећаја да мораш бити довољно јак да би и они након тебе имали на кога да се угледају. Недавно смо се нас неколицина присјећали студирања раних двијехиљадитих година на нашем Факултету, присјећали се професора и духовитих догодовштина, али и биједе и дијељења свега што се имало и супруга једног нашег бившег студента са уздахом рече: „Како бих вољела да сам тада била са вама!“ Тај уздах нас је замислио: заиста, прилика да ти предају људи попут Митрополита Амфилохија и Милана Радуловића била је вриједна свих пробушених ципела на путу низ и уз Крвавац. Успјели смо данас управо зато што су се наши професори из Београда и свих српских земаља трудили да нам буду оно највише што се може бити студенту – да нам постану и остану узори. Замислите како је било ком декану нашег факултета када се ујутро Богу помоли и крене му дан а он зна да му ваља у ципеле Владике Атанасија? Можда не вриједимо његове пертле, али знамо да нам ваља ходати кроз васељену његовим стопама.

Данас када славимо светог Василија, морамо и да се запитамо гдје бисмо и шта бисмо могли без његових светих молитава? Знамо сви одговор: ништа. Но он је дао прегаоцима божанске махове. Управо Божијим промислом догодило се да се Академија смјести у овај град. Од дана њеног смјештања, професори и студенти наликовали су на свој српски народ у малом. Као што су Срби сви од реда Крајишници јер увијек живимо на путевима цивилизација, на контакту туђих амбиција, увијек довољно мали да нас распарчавају а довољно велики да сметамо, тако се и наш факултет од почетка морао потрудити да оправда своје постојање. Нама се понекад, из демографски већих центара поручивало да је Србиње тј Фоча одвећ мала и забачена да изнесе један факултет – као што се то у отуђеном свијету почесто пребацује Београду и српском народу у цјелини. Заборавља се да наш град не само да има величанствену историју – и то историју управо града – већ и данас има грађане, људе који живе онај Платонов идеал полиса као мјеста припадања и узрастања. Када год један Србин изрекне несвјесну бесмислицу о томе да Факултет потребује неки већи град или неки други универзитет, такав човјек, макар несвјесно, заправо проглашава смрт Српства. Један народ и његова култура нису живи зато што се трпамо на неколико комада земље. Наш златни средњи вијек није нам оставио ниједан град величине Лондона, већ су тадашњи Призрен, Скопље и Крушевац сијали својим црквама. У XIX вијеку наша Србија али и српска култура изван ње дижу се не зато што смо имали велике градове већ зато што је велика српска култура Београд, Ниш, Ваљево, Мостар, Сарајево, Фочу преображавала из турских касаба у културом велике градове. Свако ко мисли да српска култура данас није кадра да се непрекидно остварује, узраста и надахњује на истоку Српске и у Фочи – проповиједа крај и потонуће српског народа. Но ми смо најјаснији свједок да је и даље кадро српско богословље да буде живо и присутно. Чувена је жалба св. Григорија Богослова како се у Новом Риму његовог доба по пијацама и трговима расправља о догматским проблемима. Данас су теолошке расправе живе по фочанским трговима и баштама, што ће рећи да дух златног вијека Цариграда овдје столује више него ма гдје другдје. За српско богословље бескрајно је важно да се дозивају, воле, помажу и непрекидно прожимају наш ПБФ у Београду, мјесто у коме смо увијек својој кући и наш Факултет на коме су браћа из Београда увијек својој кући. Српство је јако не колико га има у Београду или Бањој Луци – мада борба за Мегалополисом и тамо није једноставна ни лака – већ онолико колико смо јаки у сваком мјесту наше Отаџбине.  Отуда наш Универзитет у Источном Сарајеву, наш град јесу завјетни задатак и проба читавог српског народа, као цјелине. Ми смо зато данас поносни не гордошћу која почесто надахњује али и заслијепљује људе, када се факултети бусају бројкама, пројектима, новцем и сличним параметрима који пред вијековима не значе ништа. Ми смо поносни што нам је најмањима дато да носимо крст и огањ Светог Василија, а тај крст и тај огањ највећи су и најватренији на свијету.  

Театар апсурда и завјетни народи

 Театар апсурда. То је наша стварност данас. У свему, у најмањем. Испред мене новине, старо стјециште апсурда, са насловом: "Срби неће бити странци на Косову - сви ће добити приштинска документа!" Поред мене - жучна расправа двојице пријатеља: Иран, Израел, пројектили, базе, цијена нафте, Трећи свјетски рат, Апокалипса јуче. Испред мене Нови Завјет на хеленском и Стари Завјет на јеврејском и никаква могућност саопштавања чињенице да су то списи на језицима на којима их је Бог откривао а не геополитички манифести. Стварност медија појела је могућност разумијевања било чега осим онога сад и онога што кажу они кои подржавају МОЈЕ мишљење. У таквом свијету живимо.

А Срби не разумију рат на Блиском истоку и то не (само) зато што не разумијемо иврит и фарси већ и зато што су се некада давно разишли основни културни импулс српске културе и јеврејске и персијске. И то већ негдје у 19. вијеку. Ми смо кренули путем изградње вертикалне културе, окренуте савременицима, са надом да ће Срби сви и свуда (у другој полвини 19. вијека замијењени Јужним Словенима свима и свуда) прихватити наше напуштање предачког утемељења. Није наша данашња ћирилица дошла као узрок већ као посљедица промјене културног кода: то што је она "практична" и "демократична" подразумијевало је жртву - она више није окренута предвуковској српској култури будући да ни "писмен" Србин данас нема способности - а ни воље - да чита било шта написано предвуковским писменима и радије ће вјеровати у ма коју фантазмагорију о српским амебама него узети уџвеник старословенскох или црквенословенског у руке. Паралелно са тим временом - Јехуда бен Леви графи савремени иврит на основи библијског, оживљава вијековима у свакодневици неупотребљаван језик. Када дијете у Тел Авиву или Техерану уђе у школу, њему читава култура, образовни систем, околина преносе јасну поруку: учићеш овај  алефбет/абџад јер је то писмо наше цивилизације. Неважно је што сада алеф или ајин немају гласовну вриједност. Њихова једина вриједност јесте у томе што нас везују за претке. Тако се формирају колективне свијести утемељене у осјећању да стојиш на раменима предака и имаш завјетне задатке за потомке. То су цивилизације које памте, које су непрекидно у Завјету, у задатку, у мобилизацији. Када сам 2022. ушао у хотел у Техерану, на видео биму се стално смјењивала порука на којој је био цртеж Израела који слуша све што неко у Техерану коментарише. Прије само мјесец дана, на рецепцији хотела у Тел Авиву, особље вам фино објасни гдје је склониште за случај рата са Ираном. То су хотели, нису касарне, али хотели у земљама које живе у сатлном сазнању да су мир и рат повезани, да прије или касније у њиховој смјени мора доћи и час који је дошао. Овај рат тамо никога није изненадио - Иран и Израел се постојањем спремају за њега. И када би заиста дошло до апокалиптичког уништења и једног и другог, десет људи који би остало испод рушевина учили би да пишу писмом своје цивилизације, да уче дјецу да је живот - задатак и обавеза, а не искључиво лахорасти сан о Дубаију или ноншалатна кафанска прича (мада оријентална култура воли и тај хедонистички апсект живота).  Воле људи и у Техерани и Тел Авиву живот, воле и себе, али су спремни и да их живот заболи и да га изубе знајући да припадају заједници-цивилизацији старијој од њих самих. 

Вратимо се мало у учионицу, ону српску. Тамо нам учитељица објасни да је наша азбука најефикаснија на свијету и најпрактичнија. Да смо прије Вука имали сијасет писмена којима је истекао рок трајања. Објанси нам да се не вриједи трудити да та писмена научимо и ту цивилиуацију дотакнемо. Да је практичност све и свја у језику. А онда, када наша дјеца почну да уче језике великих цивилизација - укључујући и руски, највећи језик наше цивилизације - начело практичности оде кроз прозор. Нити га има енглески правопис, нити руски, а шта тек рећи о кинеском? Но трајни имупулс подсмјеха сопственој прошлости остаје у свему што након Вука радимо и не могу га надокнадити покушаји да се у ту прошлост ускочи постмодерним фантазмагоријама о неопаганском аутохтонизму. 

Тако је како је - то казује наш културолошки код. И сада живимо то "тако је како је". 

Ми смо се у међувремену трајно демобилисали. Апсурд према коме те убјеђују да је албанска окупација - изузетан успјех могућ је само у култури помиреној са сигналом предаје, оним "тако је како је, гледај ти себе и своје". Нисмо увијек били такви. И ми смо знали за Завјет, за трајање испред и након нас, за Косово и Метохију као залог нашег постојања и будућности. Чињеница да данас као кибицери гледамо окршај великих предачких цивилизација могла би да нас освијести: и ми морамо мијењати културни код. Колективно. Но то можда за нас сањаре. Тако је како је, кажу ми познаници, на питање о поробљавању Срба на сјеверу Косова и Метохије. Тако је како је прије или касније дође свакоме по своје.