Наш полис и факултет, о Светом Василију Острошком 2026.

(поздравно слово на свечаној академији поводом крсне славе Православног богословског факултета св. Василија Острошког у Фочи) 

Када је прије 32 године у тадашњем Србињу запчео нови живот сарајевске богословије у облику Духовне академије Св. Василија Острошког, оци оснивачи наше школе били су вођени завјетном мишљу старом неколико вијекова. И данас, када гледамо онај одавно пуцкетави снимак свечаног проглашења почетка рада Духовне академије, ми заправо гледамо у вијекове прије и вијекове послије тог тренутка. У ратној и трагичној али уједно и свечаној и радосној атмосфери, стоје наш духовни отац и покровитељ, Високопреосвећени Митрополит Николај, а ту су и великани српске богословске мисли у ХХ, наш први декан Епископ Атанасије Јевтић, коме се ускоро као наставник и наш вољени старац придружио величанствени Митрополит Амфилохије Радовић, лучоноша острошкога духа и миомириса. Ту је и тадашњи епископ, данашњи митрополит Бачки г. Иринеј и његов дубоки глас који са дужном торжественом озбиљношћу чита проглас о оснивању наше Академије. Ту је и академик Војислав Максимовић, човјек који је знао да је брига за свој крај – прва дужност свакога ко воли свесрпску Отаџбину. Међу матичарима су и друга велика имена, попут завјетног мислиоца Жарка Видовића... све њих је обједињавао исти Дух Свети који и данас дише међу нама и надахњује нас да наставимо дјело које су на обалама Дрине још од немањићких, котроманићких и љубавићких времена започели наши у Христу прародитељи: краљеви, војводе, монаси, свештеници, штампари али и тежаци и хајдуци, сви уједињени у једном мисли: оној да Свјетлост Христова кроз српске школе освјетљава ове наше крајеве и све крајеве Отаџбине. Вјеровали су тада у нас данас, видјели нас у Духу, и кроз најцрња времена и прије те 1994, тражили да доживе час који ми данас благодарни Богу и њима живимо. Није ни чудо до су назвали нашу школу именом Светог Василија Острошког – једног од ријетких Херцеговаца којега није покорила гордост због рођења у хумској земљи, светитеља који је видио Пећ и носио косовску мисао у себи, никада миран од агаренских напада и злобе истокрвних нам Раича... Почело се тада, са сазнањем да је за једно високо богословско училиште вријеме управо тада, у времена туге и радости, напора и бескрајне љубави, у вријеме када се славно умирало али је и свети Василије у литији ишао кроз ову земљу и ми смо му дрхтавом руком и душом прилазили. Од тог дана у нашим учионицама изречено је много предавања, у нашим црквама одслужено много литургија, подијељено много диплома... Али оно језгро као да је остало исто – наша школа заснована је на истом благослову Св. Василија и истој светој основи: на завјетном убјеђењу да човјека нема без Великог Петка и Васкрсења, без одрицања и слављења, без осјећаја да настављаш нешто веће од себе самога и осјећаја да мораш бити довољно јак да би и они након тебе имали на кога да се угледају. Недавно смо се нас неколицина присјећали студирања раних двијехиљадитих година на нашем Факултету, присјећали се професора и духовитих догодовштина, али и биједе и дијељења свега што се имало и супруга једног нашег бившег студента са уздахом рече: „Како бих вољела да сам тада била са вама!“ Тај уздах нас је замислио: заиста, прилика да ти предају људи попут Митрополита Амфилохија и Милана Радуловића била је вриједна свих пробушених ципела на путу низ и уз Крвавац. Успјели смо данас управо зато што су се наши професори из Београда и свих српских земаља трудили да нам буду оно највише што се може бити студенту – да нам постану и остану узори. Замислите како је било ком декану нашег факултета када се ујутро Богу помоли и крене му дан а он зна да му ваља у ципеле Владике Атанасија? Можда не вриједимо његове пертле, али знамо да нам ваља ходати кроз васељену његовим стопама.

Данас када славимо светог Василија, морамо и да се запитамо гдје бисмо и шта бисмо могли без његових светих молитава? Знамо сви одговор: ништа. Но он је дао прегаоцима божанске махове. Управо Божијим промислом догодило се да се Академија смјести у овај град. Од дана њеног смјештања, професори и студенти наликовали су на свој српски народ у малом. Као што су Срби сви од реда Крајишници јер увијек живимо на путевима цивилизација, на контакту туђих амбиција, увијек довољно мали да нас распарчавају а довољно велики да сметамо, тако се и наш факултет од почетка морао потрудити да оправда своје постојање. Нама се понекад, из демографски већих центара поручивало да је Србиње тј Фоча одвећ мала и забачена да изнесе један факултет – као што се то у отуђеном свијету почесто пребацује Београду и српском народу у цјелини. Заборавља се да наш град не само да има величанствену историју – и то историју управо града – већ и данас има грађане, људе који живе онај Платонов идеал полиса као мјеста припадања и узрастања. Када год један Србин изрекне несвјесну бесмислицу о томе да Факултет потребује неки већи град или неки други универзитет, такав човјек, макар несвјесно, заправо проглашава смрт Српства. Један народ и његова култура нису живи зато што се трпамо на неколико комада земље. Наш златни средњи вијек није нам оставио ниједан град величине Лондона, већ су тадашњи Призрен, Скопље и Крушевац сијали својим црквама. У XIX вијеку наша Србија али и српска култура изван ње дижу се не зато што смо имали велике градове већ зато што је велика српска култура Београд, Ниш, Ваљево, Мостар, Сарајево, Фочу преображавала из турских касаба у културом велике градове. Свако ко мисли да српска култура данас није кадра да се непрекидно остварује, узраста и надахњује на истоку Српске и у Фочи – проповиједа крај и потонуће српског народа. Но ми смо најјаснији свједок да је и даље кадро српско богословље да буде живо и присутно. Чувена је жалба св. Григорија Богослова како се у Новом Риму његовог доба по пијацама и трговима расправља о догматским проблемима. Данас су теолошке расправе живе по фочанским трговима и баштама, што ће рећи да дух златног вијека Цариграда овдје столује више него ма гдје другдје. За српско богословље бескрајно је важно да се дозивају, воле, помажу и непрекидно прожимају наш ПБФ у Београду, мјесто у коме смо увијек својој кући и наш Факултет на коме су браћа из Београда увијек својој кући. Српство је јако не колико га има у Београду или Бањој Луци – мада борба за Мегалополисом и тамо није једноставна ни лака – већ онолико колико смо јаки у сваком мјесту наше Отаџбине.  Отуда наш Универзитет у Источном Сарајеву, наш град јесу завјетни задатак и проба читавог српског народа, као цјелине. Ми смо зато данас поносни не гордошћу која почесто надахњује али и заслијепљује људе, када се факултети бусају бројкама, пројектима, новцем и сличним параметрима који пред вијековима не значе ништа. Ми смо поносни што нам је најмањима дато да носимо крст и огањ Светог Василија, а тај крст и тај огањ највећи су и најватренији на свијету.  

Театар апсурда и завјетни народи

 Театар апсурда. То је наша стварност данас. У свему, у најмањем. Испред мене новине, старо стјециште апсурда, са насловом: "Срби неће бити странци на Косову - сви ће добити приштинска документа!" Поред мене - жучна расправа двојице пријатеља: Иран, Израел, пројектили, базе, цијена нафте, Трећи свјетски рат, Апокалипса јуче. Испред мене Нови Завјет на хеленском и Стари Завјет на јеврејском и никаква могућност саопштавања чињенице да су то списи на језицима на којима их је Бог откривао а не геополитички манифести. Стварност медија појела је могућност разумијевања било чега осим онога сад и онога што кажу они кои подржавају МОЈЕ мишљење. У таквом свијету живимо.

А Срби не разумију рат на Блиском истоку и то не (само) зато што не разумијемо иврит и фарси већ и зато што су се некада давно разишли основни културни импулс српске културе и јеврејске и персијске. И то већ негдје у 19. вијеку. Ми смо кренули путем изградње вертикалне културе, окренуте савременицима, са надом да ће Срби сви и свуда (у другој полвини 19. вијека замијењени Јужним Словенима свима и свуда) прихватити наше напуштање предачког утемељења. Није наша данашња ћирилица дошла као узрок већ као посљедица промјене културног кода: то што је она "практична" и "демократична" подразумијевало је жртву - она више није окренута предвуковској српској култури будући да ни "писмен" Србин данас нема способности - а ни воље - да чита било шта написано предвуковским писменима и радије ће вјеровати у ма коју фантазмагорију о српским амебама него узети уџвеник старословенскох или црквенословенског у руке. Паралелно са тим временом - Јехуда бен Леви графи савремени иврит на основи библијског, оживљава вијековима у свакодневици неупотребљаван језик. Када дијете у Тел Авиву или Техерану уђе у школу, њему читава култура, образовни систем, околина преносе јасну поруку: учићеш овај  алефбет/абџад јер је то писмо наше цивилизације. Неважно је што сада алеф или ајин немају гласовну вриједност. Њихова једина вриједност јесте у томе што нас везују за претке. Тако се формирају колективне свијести утемељене у осјећању да стојиш на раменима предака и имаш завјетне задатке за потомке. То су цивилизације које памте, које су непрекидно у Завјету, у задатку, у мобилизацији. Када сам 2022. ушао у хотел у Техерану, на видео биму се стално смјењивала порука на којој је био цртеж Израела који слуша све што неко у Техерану коментарише. Прије само мјесец дана, на рецепцији хотела у Тел Авиву, особље вам фино објасни гдје је склониште за случај рата са Ираном. То су хотели, нису касарне, али хотели у земљама које живе у сатлном сазнању да су мир и рат повезани, да прије или касније у њиховој смјени мора доћи и час који је дошао. Овај рат тамо никога није изненадио - Иран и Израел се постојањем спремају за њега. И када би заиста дошло до апокалиптичког уништења и једног и другог, десет људи који би остало испод рушевина учили би да пишу писмом своје цивилизације, да уче дјецу да је живот - задатак и обавеза, а не искључиво лахорасти сан о Дубаију или ноншалатна кафанска прича (мада оријентална култура воли и тај хедонистички апсект живота).  Воле људи и у Техерани и Тел Авиву живот, воле и себе, али су спремни и да их живот заболи и да га изубе знајући да припадају заједници-цивилизацији старијој од њих самих. 

Вратимо се мало у учионицу, ону српску. Тамо нам учитељица објасни да је наша азбука најефикаснија на свијету и најпрактичнија. Да смо прије Вука имали сијасет писмена којима је истекао рок трајања. Објанси нам да се не вриједи трудити да та писмена научимо и ту цивилиуацију дотакнемо. Да је практичност све и свја у језику. А онда, када наша дјеца почну да уче језике великих цивилизација - укључујући и руски, највећи језик наше цивилизације - начело практичности оде кроз прозор. Нити га има енглески правопис, нити руски, а шта тек рећи о кинеском? Но трајни имупулс подсмјеха сопственој прошлости остаје у свему што након Вука радимо и не могу га надокнадити покушаји да се у ту прошлост ускочи постмодерним фантазмагоријама о неопаганском аутохтонизму. 

Тако је како је - то казује наш културолошки код. И сада живимо то "тако је како је". 

Ми смо се у међувремену трајно демобилисали. Апсурд према коме те убјеђују да је албанска окупација - изузетан успјех могућ је само у култури помиреној са сигналом предаје, оним "тако је како је, гледај ти себе и своје". Нисмо увијек били такви. И ми смо знали за Завјет, за трајање испред и након нас, за Косово и Метохију као залог нашег постојања и будућности. Чињеница да данас као кибицери гледамо окршај великих предачких цивилизација могла би да нас освијести: и ми морамо мијењати културни код. Колективно. Но то можда за нас сањаре. Тако је како је, кажу ми познаници, на питање о поробљавању Срба на сјеверу Косова и Метохије. Тако је како је прије или касније дође свакоме по своје.