Не питајте по душу оштра питања

 Устани, ђеде, или бар се јави. Погледај: ужас пријети.

Немам више шта да иштем од ових који се питају ко ће тебе и патријарха наслиједити. Свако биће које се то запитало, није те ни вољело: толико се људи око мене пита, па још - и мене пита, не знајући колико поврјеђују душу. Ко ће бити Митрополит? Ко патријарх? За име Божије: како се у човјеку тако лако слегне онај рески бол Растанка? Да ли су сви око мене неупоредиво бољи Хришћани, људи непробојних паноплија вјере, па преко смрти могу прећи као да је нема или те, Старче мили, никада и нису вољели, па је један плач био довољан да се вратимо најпроклетијем од свих људских изума - власти и питању о власти? 

Ко ће бити Митрополит? Ко Патријарх?

Не може бити нико Амфилохије. Нико Павле, нико Иринеј. Не питајте несувисла питања. 

Ето, ти сад бесједиш са Паламом и оцем Георгијем. Не запричај се, Старче тамо.

Сложили се хладнопогледни високопозициронирани гости, са њима они дежурни мрзитељи твога лика и имена који никада нису хтјели да са тобом подијеле љубав, сагласили се и они које си звао браћом и када су ти тешке ријечи казивали, одлучили да је и онај твој одлазак некаква сметња њиховом погледу на свијет. Не можеш да починеш у смрти ни сада. Остаје ти да будеш крив, у животу и смрти и животу вјечитом. Свака смртна кривица теби, једна Христу мање. 

Не запричај се са светима, потребан си нам. Види. наставе ли овако они од тебе пуно млађи и од мене много старији - неће остати ничије вјере неоштећене у овом калу заснованом на забораву тебе. 

Немам ријечи. Ти знаш, Старче. Лако је овима заслијепљеним мржњом, а можда је подношљиво и овима камените вјере. Нама који се будимо још увијек и даље са сазнањем да ћемо на сусрет чекати - ваља савладати стварност, ову стварност која се труди да савлада нас.

Ко ће бити Митрополит? Не постављајте питања оштра по душу. 

Митрополит ће можда бити неко. И неко ће бити Митрополит. Шта је са нама којима нема ко да буде Ђед?

О изборима не мислим

 Шта мислиш?

О изборима.

Не мислим. Не потцјењујем политичко. Одређује нам живот. Али нисам писао ништа. Јер Марко се кандидовао, а ја сам свештеник. И срце се дијели: између онога са којим сам од када не знам за себе, прије него што сам сазнао да сам ја ја, од када нас је Бог ставио под срце једне мајке у исто вријеме. И између служења Спасу које каже: ма како неко гласао, ма које изборе земаљске направио, служи свима. И нисам писао. Нисам рекао ни ријеч. На образ ми према брату, на образ ми према Спасу моме. 

Шта мислиш? 

Нисмо изабрали. Не бирамо. Ми само и једино бирамо између Царства небеског и ове магле у којој јесмо, гдје се своди све на задовољење надражаја - између онога како нас преци гледају, бркати ђедови у шубарама и ове равни хиперсексуализоване слике, испране од Смисла и метафизике. 

Какави су ови први, какви други?

И једни и други углавном вјерују да је све што човјек јесте и има да да - овдје и сада. Да је политика расподјела привилегија. Да је "правда" релативна, "добро" - оно мени корисно, истина - оно што ти ја кажем, а не оно што нам Христос носи.

Шта мислиш?

Не мислим. Осјећам да нас се прадједови стиде и у исто вријеме се моле за нас. Да смо могли да започнемо најљепше од свих српских казивања: да Српску заснујемо на Косовском завјету, на невесињској храбрости, на требињској мудрости, на семберској плодности, на крајишкој упорности, на паљанском горшташтву, на фочанској жилавости. На сарајевској трговачкој култури Јерусалима и бањолучком шарму. Али нашли смо све тамне стране наших завичаја. И сада се бори жртва најбољих синова Српске: само нам она не да да пропаднемо, у небеској литургији, још се моле да нам Спас дадне времена да се дозовемо себи. Јер ако заволимо овај бљутави амблем и химну која не пјева Богу правде него Републици, ако заволимо и прихватимо ову стварност клептократске елите која је погубила осјећај за добро и зло, која бахатост сматра силом, а поткупљивање и уцјењивање малога човјека - легитимним политичким средством - онда ће нас прогонити њихове сјени, ништа мање него бечку господу Принципови другари,

Ми засад немамо много времена. Ни избора.

Морамо се вратити Жртви- Косовској, најприје. Смислу изнад сваког смисла. Ономе изнад нашег живота. Не вратимо ли се Косову - схватању да нас вјекови гледају - неће нас ни бити. 

Српску треба почети из почетка. Из Смисла. Из Жртве. Јер ови бахати поткупљивачи нису гарант нашег националног опстанка,  већ гробари. Њихова бахатост није наша снага,  већ залог да ћемо изумирјети без славе. 

Погледај прадједа. Онога који је оштрио косу. Носи једну капу - шајкачу, шубару, заврату капу са оцилима. Има је једну капу, једну жену, једну косу, једног Бога, један сан, једно Косово, једну народност. И много малих смислова знаних дјеца. Не вратимо ли се смислу, неће нас бити. 

Шта мислиш?

Не мислим, али осјећам. Осјећам да је Марко дао душу и нису му је узели. То ме радује.