Сунчан је дан и полако се већ спремамо за Београд. Требало би у понедјељак да путујемо, да бисмо у уторак били у Руском дому на свечаности поводом Дана породичних вриједности. И заиста се радујем и радујемо Београду.
Наравно, не живимо под стакленим звоном и свјестан сам невјероватне количине мржње која се ових дана емитује према српском народу из Републике Српске. Но ово није запис о политичком животу и изборима. Када понекад прегледам сјајну књигу о српском политичком животу између 1903. и 1918, са сваке странице избија само један темељни утисак. некада су људе и њихове изборе формирале идеје а њих артикулисали и заступали велики људи (чак и када су били заступници мени лично страних и, по мом суду, погубних идеја). Свјетлосним годинама смо далеко од времена када су идеје а не наше слабости мотивисале људе да учествују у политичком животу. Данас све што има да се каже о стању духа стаје у констатацију да фокус највећих странака није био на Косову и Метохији већ на "економији" и цјелокупној друштвеној стварности осим КиМ. Ја ту врсту хијерархије стварности не разумијем (и не прихватам!) јер сматрам да биће сваког човјека и народа чини одређени поредак у коме су на врху, као смисао свеколиког живота, друштва, уређења, образовања и економије - завјети и идеали, па човјек и народ привређују да би живјели нешто више. Можда, уосталом, љубав према народу и јесте, према оној Иљиновој опасци, љубав према његовим идеалима, према ономе што он сам може да буде.
Но вратимо се Београду. Радујем му се јер свако бира свој Београд. Мој Београд је некадашње средиште најплеменитијих српских духова, престоница у којој и сада почивају мошти светитеља и кости великана, Београд који и данас чине Ковићи, Радуловићи и Шијаковићи, бројни пријатељи за које ми је жао што немамо увијек времена да се видимо. У Београду тј код Београда (на земунском гробљу) почива мој други отац, Милан Радуловић, сушта племенитост и доброта, човјек који је и сам Србију и читав српски народ доживљавао као својe "попеченије" (бригу) када је био "попечитељ" (= брижник, министар) вјера. Београд Руског дома и руске цркве у којој сам увијек радо виђен и добродошао.
Наравно, постоји још много Београда. Постоји филијала глобалног Мегалополиса гдје је све исто као на истанбулском аеродорму или у мормонским тржним центрима у Солт Лејк Ситију: бљештавило и реклама, незаиста куповина, глад и пожуда. Постоји и сиво мишило, како би понекад рекао мој добри београдски пријатељ, бетон и магла. Постоји и та тешка клацкалица, онај ситносрпски нихилизам који се прерушава у космополитизам, Београд у коме се као прва ознака културе сматра псовачка узречица. Београд људи који су у њега дошли и никако да се одлуче да ли су успјели или пропали у животу, да ли су им за несрећу криви "Босанци" или ма који други дођоши - иако су и сами дошли или јуче и прекјуче у Београд. Београд у коме је од нашег сеоског витализма остало само снаге да се презире. Но зашто полемисати са тим Београдом? Он је ту као успомена на изневјрене наде српског сељака из ма које земље да ће га у граду чекати само бољи живот, без данка у умору и крви. Иако често појмљен и самопојмљен као "космополитизам", тај Београд који презире и себе самога и сав Србистан извире из једног баш тешког, древног, сеоског нихилизма (овог љета ми је читаву једну лекцију из другосрбијанства одржао сељак у златиборском селу, од муке и ракије, од чемера и осјећаја неправде космоса и сопствене моралне супериорности). И тај Београд, када вришти и хистерише и мрзи себе самога - парадоксално - али израз је тамне стране нашег националног карактера.
Ни граница између свих Београда није тако чврста ни непрозирна: пријатељи који су баш јуче дошли из Бијељине или Владичиног Хана данас псују мајку босанску и презиру сељаџију као што и даље има стамених људи који живе баш као да су изашли из поменуте књиге о предкумановској Србији и Београду, људи уједно дубоке српске културе, великог искуства и истинског космополитизма. Красота и тајна Београда јесте у томе што са њим никада ниси сасвим сигуран.
Но Београд је то. У њему ћеш наћи све што тражиш. Ко тражи оно племенито, наћи ће га, изван сваке сумње. Радујем се одласку у Београд. Дивно је доћи, прошетати њиме. Лијепо ми је и када из њега пођем кући и погледам сунце на заласку како нас прати према Чачку и Фочи.
