Херсон: окружење бесмислом

 

Херсон – град који је армија Российске Федерације плански напустила а ВСУ заузела не треба мијешати са истоименим археолошким налазиштем близу Севастопоља, на Криму (понекад се, за ову другу локацију користи и дужи облик, „Херсонес“ и ознака „тавријски“). „Херсон(ес)“, међутим, и није назив само једног географског појма. Сенцов ријечник за χερσό-νησος  χερρό-νησος даје „zemski otok tj   p o l u o t o k“ те набраја четити „херсона“ од којих ниједан није онај кримски. Nomen est omen, па је одлука о повлачењу и донесена како Армија РФ не би била полуострво у мору ВСУ. И ма колико војнички разумна, она је саморазумљиво тешка за морал војске која се повлачи. Већ је стари демон, одбивши колут дима и гуцнувши виски у улици Даунинг погледао извјештај након Денкерка и потом у говору изрекао „ратови се не добијају евакуацијама“ („wars are not won by evacuations“).

Но, ако је брига да се Армија РФ не нађе у окружењу оружја оправдана и разумљива, ништа мање није разумљива ни брига А. Г. Дугина да се након Херсона Россия не нађе окружена идејним бесмислом. Како и сам каже – тактике и стратегија пи-ара не помажу. „Хендловање“ ситуације није исто што и налажење трајних тачака и оријентира, промишљање о свом мјесту и сврси у свијету. Зато је његов предог – дат уз много срца, жара, осјећаја стајања на ивици амбиса – да се крене у идеологизацију РФ.

Нисам сигуран шта конкретно Дугин подразумијева под идеологизацијом и којим начинима би се она морала и могла остваривати. Претпостављам да би по сриједи била она словенофилска, историософска, евроазијска традиција којој припада сам Дугин.

Россијској федерацији је можда неопходан амалгам руске идеје и евроазијства - што по себи није тако лак и очигледан задатак како се на први поглед чини будући да се Русъ и Азија нису сусретале у геополитичким партнерствима, трговачким везама, културном размјеном већ углавном „на полю брани“ – Азија је долазила у Русију мачем и тек је мач тјерао Азију из Русије. То што је Русија на неупоредиво мекши начин колонизовала Сибир у односу на Албион и Империју насталу од његових колонија не смије да нас завара да помислимо да су судари са организованим државама и старим цивилизацијама иза сибирске пустиње били без мача – од поља Манџурије до гибљеи Стрегущего Россия се простире у Азији само онолико и онако колико је у стању да одбрнаи себе. Но, ако и узмемо здраво за готово да је евроазијство могуће не само као једна протестна философија, један крик који ће дегенерацију европске мисли надомјестити позитивним врједновањем азијског принципа, остаје и даље питање технологије политичког која би било који облик идеологије низвела међу људе. 

Када су, након цареубиства и револуције, комунистичке власти премрежиле сваку пору друштва партијским органима и политичким комесарима, свакако да нико од њих није рачунао на проблем сљедећег облика саоштавања неке будуће идеје, након комунизма. Ипак, лажно Царство Божије бескласног друштва кроз диктатуру пролетеријата није наступило, па су сва „транзицијска“ друштва, укључујући и српско и руско остала без икакве есхатологије, без икакве сврховитости политичког и државотворног. Да би се могла извести идеологизација морали бисмо да имамо становништво коме би појам идеје, начела, непромјењивог археа и иманентног телоса био разумљив и близак. Не би сваки Србин и Рус могао можда да артикулише та начела, али би сваки морао да осјећа да Россија и Србија (од Дубава до мора сињега као синоним за све српске земље) имају неку сврховитост мимо комуналне функције државе која се, као њен једини смисао, до бесмисла предаје на нашим политикологијама, тек само мало декорисана „великим“ теоријама Лока, Хобса, Русоа идр. Чему Русија, осим томе да наплати порез, организује школу и деветомајску параду?

Могуће је, међутим, поентирати: сврховитости и идеје се такође морају саопштити људима. Тачно. Човјек унутар себе има онај cor inquietum Светог Августина, једно срце немирно док се не смјести у Богу (или замјени за Бога). Па ипак, тај немир се мора читавог живота усмјеравати ка племенитом, јер у противном човјек врло брзо почиње да смијешта срце своје тамо гдје је благо његово. Отуда су деценије усмјерености на комунистичку есхатологију али и већ три деценије живота без икакве смисловитости државе оставиле видног трага на нама. Рецептори за идеју тј идеологију атрофирали су у баналној свакодневици новоруса и новосрба – ако су наши родитељи имали погрешне идеје једног пара-хришћанства, опијума за масе из кухиње материјалистичког хегелијанства, онда је идејни вакуум настао деведесетих показао се још горим, будући да је попуњаван не више идејом већ материјом: конзумерством, културом баналности и имитације Запада. 

Како су бивши комунисти под притиском историје морали да постану социјалисти, у њима су одзвањали они најтрагичнији Јесењинови стихови: „и молиться не учи меня. Не надо! К старому возврата больше нет.“ Зато се из њихових редова, а понекад и мимо њих, појављивала једна олигархија без икаквог осјећаја за сврховитост не само државе и народа већ било чега и кога. Ако је руска аристократија прије цареубиства била и благородна и декадентна, српска интелигенција и пуна идеала и затамњелих сочива која нису више разликовала Србе и Југословене, онда је нова олигархија – наша трагедија и наши ликвидатори – лишена саме могућности да буде благородна и идеалистична. Стекавши богатство безобзирношћу а чувајући га тако што рачунају само са манипулацијом слабим странама човјековог бића, нова олигархија није у стању да појми каква би и чему била та Дугинова „идеологија“ и како уопште могу да постоје садржаји националног идентитета који траже одрицање од себе. Зато Дугин мора да апелује да се идеологизација руског друштва започне сврха – указом, претпоставимо. Зна и Александар Гељевич да међу олигархијом може да нађе само отворене експонентне глобалног Мегалополиса или симуланте националне свијести, али никад и никако човјека који би дао сина на војну академију, а не у рат. Ако је сваки нормалан човјек – боголик који стоји на размеђу предака и потомака, онда олигархија сачињена од људи који нису крст метафизичке вертикале ка Богу и метафизичке хоризонтале ка народу не може да посредује крстолике – једине васкрсне – силе запретене у нашем завјетном бићу.

Шта је онда лијек? Чему да се надамо? Можда ће Дугинов апел уродити плодом па ће се „идеологија“ заиста спустити свише. То ћемо видјети. Док се то не деси, док се празнина идеје не попуни нечим, остаје нам да се надамо да ће изнутра, из нашег бића, као 1804. или 1611. да се подигне један Карађорђе или Кузма Мињин. Како данас нисмо под окупацијом мача већ бесмисла, нови устаници против стране власти не морају да обнављају државу, војску и заставу (оне већ постоје) већ идеју, смисао, начела.

У Херсонесу античком, оном близу херојског Севастопоља, између рушевина римских вила и грчких трговина, стоји „базилика у базилици“ – црква озидана у позном XI вијеку од материјала урушене цркве веће основе која је изграђена за вријеме славног римског императора Јустинијана. Империја није успјела да обнови своју империјалну силу – али на њеним основама родила се ромејска држава, суштински хеленска, хеленска аутократија која се још дуго опирала паду обнављајући снаге и саопштавајући је и другима. Унутар велике цркве стајала је још дуго мања али дуговјечнија црква.

Унутар цркве је увијек црква. Само је потребно потражити.

Српске после избора а пред Ломпаровим питањем

 

У свом најновијем гостовању на „Новом Стандарду“ Мило Ломпар је лапидарно истакао суштину опасности и проблема са којим се сучава овај кутак свесрпског Отачаства у коме живим а који се назива Српском. „Да ли ће национална идеја моћи да издржи толико друштвено раслојавање? Да ли ће људи моћи да бране своје друштвено постојање као национално опредјељених људи где у исто време се урушавају други аспекти њиховог живота?“ Ломпарово питање би у нормалним околностима подстакло живу расправу, када бисмо имали српску агору лишену личних интереса, сујета и спремну да по цијену конфликта са носиоцима моћи опомене оне који утичу на живот Српске. Избор између националне кохезије и друштвене правде ужасавајући је за српско биће које је национално ослобађање управо доживљавало као борбу за социјалну правду, на трагу поимања народа не само као просте интересне групације већ завјетне заједнице у којој је смисао политичког живота не у простој дистрибуцији добара већ у органском јединству упокојених, живих и нерођених у Христу. Свакако, лако је апстраховати и једно и друго, сматрати „национализам“ пуким додатком „политичкој заједници“ а социјалну правду „идеалом“ ако говорите о држави у неком утопијском спису. Ако пак гледате слике оних који су живот дали за Српску која ће бити и српска и праведна, онда су улози већи од теоријских – животни су.

Када под „националном кохезијом“ и „борбом за Српску“ подразумијеваш лични интерес и социјалну неправду, онда није чудо да ће с временом све више људи одбацивати или искреност говорника (у бољем случају) или сам концепт „националне кохезије“ и вриједности националне борбе и завјетног погледа на своју прошлост, садашњост и будућност (у горем случају). Како је мени много стало до, како би рекао Јорам Хазони, „врлине национализма“, сматрам да је стопљеност „националне борбе“ и „друштвеног раслојавања“ ужасавајућа опасност са опстанак Српске. И зато епилог октобарских избора не гледам очима прерасподјеле политичких снага већ могућности да се оно што је Ломпар примијетио умањи или сасвим елиминише.

Једну заједницу не чине само они који су спремни да сагледавају идеје, процесе, више смислове и метаперспективе. Штавише, углавном је сачињавају људи интуитивног посматрања стварности, а образовна запуштеност Српске учинила је наше сународнике још мање склоним неком дубљем промишљању о политичком животу и организовању. Зато се људи заправо интуитивно и опредјељују за оно до чега им је у том моменту стало, мада могу да дијеле исте вриједности. Људи који су на протеклим изборима гласали за „суверенистичку“ власт или опозцију која „тражи праведније друштво“ нису припадници два народа већ су се људи углавном опредјељивали за мање зло: за „нову аристократију“ која ипак одражава и националну реторику и русофилско расположење народа или за други дио те „нове аристократије“ који јој је обећавао више социјалне правде. Наводници испред суверенизма власти и социјалне правде опозиције посљедица су не моје личне сумњичавости већ историјског искуства. „Суверена“ власт је настала процесом дугог вазалног послушања које је у периоду 1997-2008. елиминисало све елементе и садржаје присуства Србије у Српској (школски програми, телевизија, платни промет, симболичка досљедност заједничким и недјљеивим обиљежјима као што су нормалан српски грб и химна „Боже правде“). Опозиција нам обећава „социјалну правду“, иако не само да главне партије опозициије и саме имају прошлост „првобитне акумулације капитала“ у току рата већ су се увијек и непогрешиво понашале ка оним ресурсима на „заједничком нивоу“ које су у скорије вријеме освајале на исти начин на који је то чинила и власт: запошљавањем најприје функционера и активиста, према унутарстраначким критеријумима.  Зато избор и никада није био сасвим различит ни сасвим реалан: класа политичара углавном представља једну готово неразговјетно исту касту која свјесно продаје два наратива која није спремна да живи, али за које знају да нас погађају у живац, у средиште, у оно што јесмо – или у осјетљивост ка гробовима предака и љубави према Српској или у осјетљивост на друштвено раслојавање, на чињеницу да на наше очи најгори из овог друштва преко ноћи постају изузетно богати само због тога што су „умјешни“ у безобзирности.

Најбољи исход избора у Српској сви свакако била ауторефлексивна замишљеност и једних и других. Власт која би схватила да се пропаст избјегла (ипак) за длаку, опозиција која би схватила да не можеш никад и ни по коју цијену тражити подршку изван Српске да би управљао земљом која је настала на одупирању странцу и агресији. То се, међутим, неће десити: самозаљубљеност политичарâ не дозвољава им да се погледају у огледало, а опште убјеђење да је у политици важно само демонстрирати моћ и неки облик безобразлука чиниће да ће се још дуго чути само поруке о „побједи народа“ и „изборној крађи“, без иоле запитаности зашто је толико „издајника“ у том истом народу („да ипак људима социјална правда не значи више него што смо мислили?“) или зашто људи и даље гласају за човјека који, када многи други то не желе, има петљу да се јавно састане са В.В. Путиним („а да ипак нисмо својом бљутавом неодлучношћу на међународном плану и недостатском идеологије удаљили многе гласаче?“) Најбоље би и најкорисније било да неки облик ауторефлексије, ако не већ хришћанског покајања и преумљења, наступи и у власти и у опозицији. Но наш човјек је мало склон преумљењу, преиспитивању себе, а политичар се од њега брани од самих почетака своје каријере.

Није тешко предвидјети на шта ће личити постизборни политички живот Српске. Политичке партије су најприје инетересне групе, фирме, па ће неке од њих размишљати на који начин да продају свој производ и даље – колико и како могу да продају своја виђења стварности (не и „идеје“ јер идеја у нашем политичком животу одавно нема). О томе ће размишљати и појединци. Политичке фирме не могу до вијека да живе изван система који омогућава њиховим активистима одређене привилегије, па се оне у суштини увијек баве питањем како доћи до државних намјештења, тендера и осталих привилегија. Опозиција ће размишљати о томе да ли јој вриједи и даље „борба са режимом“ или су се поједини опозиционари заморили ишчекивања да они распоређују однос привилегије и лојалности. Наравно, биће и оних који ће сматрати да је борба против режима једини њихов политички капитал и то такав који у друштву социјалне неправде може бити само већи. Власт ће, као и до сада, штедро наградити своје кадрове, наћи начина да остави на окупу и лојалне партнере као и да привуче колебљиве и уморне у опозицији. Ни једни, ни други, осим ријетких и личних изузетака, неће се позабавити поријеклом политичког поретка, о великим ријечима које су употребљавали у кампањи, нико се неће погледати у огледало. Власт неће схватити да непотизмом и државним криминалом уништаваш сами смисао Српске као политичке заједнице, опозиција неће схватити да сваки пут када одеш србофобним чекачима краја Српске да им се пожалиш на сопствену – макар и најгору власт – излазиш из политичке заједнице, полиса Српске, из Атине ка Персијанцима.

Нико се неће погледати у огледало. И у томе је, уколико се ипак неко не погледа, и даље неразрјешиви чвор у политичком и друштвеном животу Српске. Једино још Свети Стефан гледа своју Српску.