Постоји онај небројено пута опробани филмски
поступак, животна ретроспектива, када се неком од ликова филмске драме почну
одмотавати догађаји из прошлости на такав начин да он повезује не само њихов слијед, него и увиђа одређени смисао. Филмски занат тражи ваљда такве тренутке, али у реалном животу и те
ретроспективе у којима повезујемо слијед и смисао више су процес, него
тренутак. Заправо, моја ретроспектива слиједа
и смисла сопственог живота почиње тек
онда када сам и сам постао родитељ.
Мислио сам да напишем што-шта о родитељству. Неки
високооумни коментар. Избрисао сам га. За њих увијек има времена. Хтио сам само
да кажем нешто битно: човјек почиње да
схвата живот тек кад постане родитељ. Трагедија наше нације је што, из
разних разлога у које не могу да улазим сад (јер би то опет изискивало такав „експертни“
коментар), најчешће одлажемо родитељство, избјегавамо га дуго, а не треба
заборавити да се добар дио људи које знам и
бори за родитељство (тек кад сам и сам почео да имам више контакта са
гинеколозима увидио сам колико се људи херојски бори за родитељство. О њима
нећете много чути. А има их. Много.)
Јер, докле год не постанеш родитељ, ти си нечије
дијете. Не значи то да те неко пази и мази. Не. Тек кад добијеш твоје дијете ти
почињеш да схваташ наизглед сасвим нелогичне поступке својих родитеља, њихове
унутрашње мотиве, страхове, наде, стрепње и жеље. Док не постанемо родитељи ми
имамо слободу од. Од њих. Од њиховог
ауторитета, жеље, воље и стрепње. Од свега. Тек кад добијемо прву нејаку штруцу
у руке почиње наш живот. Наша слобода за
друго биће. За нови свијет који јесу они.
Тајна родитељства је тајна слободе. Човјек је
биће слободе, то ћемо се сложити, чак иако не дјелимо хришћанску вјеру са којом
пишем ове редове. У хришшћанству је она све. Али управо је већ повјест о Адаму
и Еви из рпвих глава Постања рекла колико је слобода скупа. Она се мора полако
освајати. То човјек почиње да схвата тек кад и сам постане родитељ. Дати
дјетету слободу и увијек стријепити да га та слобода не одведе у пропаст – у неку
руку сваки родитељ је у позицији хришћанског Бога који гледа прве људе. Хоћемо
да нас воле слободно. Да расту слободни. Да је стекну, освоје. Уједно: увијек
се бојимо да ће направити погрешан избор и брзо, док су још мали и хоће да
ставе ручицу у штекер сазнајемо да им слободу често морамо ограничити, да би их
васпитали слободне.
Љубав. Родитељска љубав је ваљда толико ошта да о
њој нема шта да се напише. Али он је и позив да се преиспитамо. Вољети не значи
само осјетити да си у Царству Божијем кад те нечије ручице загрле. К.С. Луис је
у Небеском разводу описао један лик
манијакалне родитељске љубави, посесивне, супротстављене слободи. Зато је љубав
увијек питање: „могу ли ја то боље?“ Љубав је чист мотив. А човјек најчешће
гријеши из чистих мотива.
Родитељство подрауимијева страх. Није то онај страх
о практичним стварима, који млади родитељи првог дјетета осјећају првих дана.
Не, тај страх спетљаности је ништа спрам сталног промишљања о дјетету, сталне
зебње и стрепње.. Сви ми родитељи га имамо. Моје искуство одрастања без оца га
уједно удвостручује и умирује: не могу а да се сваки дан не запитам „шта ако ме
сутра не буде?“ Али ми то исто искуство говори о ономе што је моје лично
искуство одрастања. Поред пожртвоване мајке и брата-по-свему-близанца и
пријатеља, у нашем одрастању увијек и у свему, у свакој патњи и потуцању, у
сваком успјеху био је присутан Бог. Јер све остало нема логике. Удовица човјека
од кога су сви посмртно окретали главу, у мјесту у коме се и данас сваких мало
ззапуца, скоро без помоћи и са много муке – успјела је од нас двојице да начини
људе, своје људе. Нема ту логике. Бога не можеш сабрати у свијет и историју,
кад се теби хоће. Али га засигурно не можеш ни одузети кад видиш да је Он и
нико други био уз тебе.
Родитељство је једна врста вишка. Тај „вишак“, тај „дометак“ јесте оно што на желе кад нам се
роде дјеца: да буду боља од нас. Један од разлога нашег свеопштег очаја јесте
чињеница да све мање имамо снаге да будемо родитељи својој дјеци. Јер бити
родитељ значи: учинити га бољим него што сами јесмо. Свако му може рећи „најбоље
пролазе они који су се снашли“. За то му не треба родитељ. Кроз читав живот ће
му се нудити патрони, да им траже везе и олакшице и траже противуслуге – то што
ми то радимо „из љубави“ компромитује нашу „противуслугу“ (дјететову љубав ка
нама) а њега чини зависним и слабим. Јесте, суров и огољен је свијет у коме
живимо: то је свијет криминалаца, тв ријалитија, политичара и манипуланата
сваке врсте. Али наш задатак је да дијете учинимо бољим од тог свијета. И то не
тако што ћемо га убједити да је, ма шта урадило боље, лијепо и паметно, него тако што ћемо му дати да у свијету у
коме је одувијек било ниткова постане частан човјек, у свијету у ком је
одувијек било проститутки постане мајка/отац, у свијету у ком је увијек било
лактања – мирно спава.
Ваљда смо их за то родили?
