уторак, 28. мај 2013.

„Горд и пркосан је мој завичај...“


Мај је мјесец у коме све „институције“ са којима се радо идентификујем прослављају своје дане и Крсне Славе (ПБФ – Св. Василија Острошког29.4. – 12.5. по НК; Философски факултет УИС-а – Св. Јован Богослов 8-21.5; Општина Фоча – „Николице“ 22-9.5. Универзитет у ИС – Св. Кирила и Методија 11-24.5.). То значи да тих дана, што „службеној дужности“, а најприје драга срца – јер ми свака од ових „институција“ много значи и улази у мој живот и моју личност – свих ових дана присуствуем свечаним академијама, пригопдним програмима који увијек покажу да кад се потрудимо, можемо више од наше свакодневице, да смо бољи него што јесмо, али да нас тај труд, изгледа, не обавезује да Факултет, Општину или Универзитет волимо кроз читаву годину. Али то је тема за неки други запис (или можда за све записе). Оно што ме увијек остави замишљеног јесте чињеница да сви наши свечани моменти, не саму у мају, започињу интонирањем једне мелодије и текста над којима не могу а да се не замислим. У питању је химна Републике Српске (не „Ер-Ес“ а јер се нико родитељу не обраћа „спеловањем“ иницијала него именом. Од милоште ћу је, као и сви, звати само „Српска“).
Мелодија, па и текст су упечатљиви. Као химна, „Моја република“ је „успјешница“, а не кажем „хит“. Али, никако да успијем да је осјтеим као своју. 

Можда је дио кривице у самом начину на који је она уведена. Присилна – као и све у овој земљи; стерилизована од свега „што би вријеђало остале народе“ – она музички и текстуално погађа све асоцијације које један Србин из Херцеговинеи Босне има, а да их не назива њиховим именом и њиховом суштином. Она у мени увијек буди тугу – не толико због њеног садржаја и њеног постојања, колико због тога што ме подсјећа на тужну чињеницу колико су „политичка коректност“ – нови назив за кетманство и полтронство – заправо доминантни мотиви једне политичке елите која настоји да од њих направи вриједност. Јер, спектар политичке реторике свих српских политичара са ове стране Дрине, без обзира на странку (иначе, промјењиву категорију) и идјени профил (који више и не постоји) ишао је од „екстремне деснице“ (читај: искрености да политичар каже оно што 99% народа мисли) до „умјерених ставова“ (читај: страха за функцију). Али никад, колико знам, више се није десило да се неко усудио да, бар упоредо са „Мојом Републиком“, отпјева и „Боже правде“ која је – да подсјетим! – осим тога што је Химна Србије и химна српског народа (дакле: не само Војвођана и Шумадинаца, него и Херцеговаца, Босанаца, Црногораца, Далматинаца и Славонаца). Нико се није усудио на онолико политичке „некоректности“ колико сваки дан преживљава не само у Западној Херцеговини, него и у Средњој Босни (отиђите само до Крешева!) Када је зимус на Чељиговићима осванула застава Србије (умјесто Српске, као да су у питању двије различите заставе), не само да је брзо уклоњена, него су се и Комунално и Град И. Сарајево оправдавали „недостатком праве заставе“! Укратко: иако је Српска у институционално бољем положају од хаоса Федерације, иако има народ који је осјећа као своју (понекад, чини ми се, потпуно непотребно и аутодеструктивно „одписујући“ дјелове ове земље који припадају Федерацији), ниво грађанске самосвјестим, грађанског самопоуздања је и даље низак. Јер, просто, никоме да се „омакне“ да, макар „интерно“ „употријеби спорна обиљежја“ тј. јасно и гласно каже да су обиљежја српског народа (логично, и обиљежја Србије), његова тј. наша обиљежја.
Република Српска је, дефинитивно, тренутно по много чему најсрпскија од свих српских земаља. Једина у којој не постоји идејно тражење (као у Србији), репресија према српском националном корпусу нити одијум и подвоједност унутар социјалних и осталих слојева на нивоу који би угрозио саму државу (ако што је то у Србији). Познајем много људи, поготово оних мислећих, који на Пале или у Бања Луку одлазе да се надишу вздуха тј. да дишу као слободни људи, без страха да ће их из неке београдске кафане неки квази-интелектуалац прогласити „ретроградним“ и „повратницима у 90е“ само зато што су рекли да Србија и Срби имају више од једне алтернативе (јер ваљда алтернатива и јесте алетарнативна) или да политика некритичког прагматизма није једина која води у будућност. Јесте, Српска је једина истински српска. Али управо зато чуди ова кетманштина коју „од локала“ па навише наши политичари усвајају у моменту у ком добију функцију.

Јесте, „горд и пркосан“ је мој завичај, али мој завичај је прије свега српски (што не значи, ако баш треба да се напомиње, да га то не спрјечава да у исто вријеме буде и нечији други). Жалосни примјер Црне Горе која је сасвим недавно била „Пијемонт Српства“ и „српскија од Србије“, која се поносила „непобједивошћу“ и ношењем „косовског завјета“, а која је од „најбољег дјела Српства“ постала „вјечити опонент великосрпским абицијама“ показује колико су опасни „горди и пркосни“ сентименти. Од Црногорца као „супер-Србина“ до Црногорца као Анти-Србина протекло је свега неколико пасова. Не мислим да би, уз све напоре међународног фактора и политичке гафове наших политичара, „босански пројекат“ могао да успије међ` Србима са ове стране Дрине. Али, ништа мања опасност не вреба од спонтаног, гордог и поносног пројекта „СуперСрба“ који се својом супериорношћу разликују од „слабих“ „Србијанаца“. Понос у очима са којим многи пјевају стерилни текст „Моје Републике“ плаши ме својом идентитетском небригом.

А Србије је наша, без икаквог политичког пројекта. Као и сваког маја, као и сваког мјесеца, понеки дан сам био у њој... Волимо је и увијек ћемо је вољети не онако како се воли иностранство, него како се воли најрођенији. Она у нама живи не као Држава него као Врњачка Бања, кумови, браћа, пријатељи, удишемо је као ваздух, без потребе да нас неко опомиње да треба да је удишемо. Не могу да се не запитам: када текст „Моје Републике“ напомиње да „другу земљу ми немамо“ – на коју земљу мисли? Јер, ми заиста немамо ниједну другу од оне у којој су и Ниш и Бања Лука, и Нови Сад и Требиње. Када казује да је у срцу мом само један дом... Република Српска – не изоставља ли из „мог дома“ подједнако и сарајевску Стару Цркву – која јесте мој дом јер су ми преци крштавани и вјенчавани тамо, као и, рецимо, Врњачку Бању у којој имам кумове или Рашку или Инђију у којој сам, са најближим пријатељима, провео тренутке који улазе у моје биће као неотуђиви дио онога што јесам, мог дома? Није ли заправо тенденција да „жртвујемо“ вјекове и просторе ради земље у којој се опет неће смјети пјевати „Боже правде“ најбољи показатељ бесмисла „гордности и поноса“ нашег завичаја? И није ли вријеме да одустанемо од пркоса ка основног идентитетског обиљежја, од опстанка из ината, честити царе, да осмислимо шта нам је чинити не би ли се од ове најниже тачке у којој као народ јесмо вратили. Јер, ја волим моју Републику али она је само мали дио онога што зовем домом.

недеља, 19. мај 2013.



Светитељу – запис дубоке оданости

У овом смутном од најсмутнијих времена које су, изгледа не случајно, заједно погодиле српску Цркву и српске државе, вијест да је, дне 6-19.5.2013 Љета Благости Господње у лик светих причислен Петар II Петровић Његош узбудила је нашу црквену али и ину јавност као ријетко који догађај. У сред афера и спекулација, у сред свеопште оптерећености најприземнијим аспектом „црквеног“ бивања и живота – један догађај који, иако ће засигурно и сам бити бачен у блато поменуте феноменологије мизерног, говори да Црква има и боље и свјетлије да каже и да буде свијету од онога што су таблоиди у посљедње вријеме имали да кажу о Њој и Њеном постојању.

Његош – Светитељ?

Морам признати да и ја морам почети од упитника. Да одмах буде јасно: Његош је лик и личност са којом сам одрастао. Незаобилазно представљен на гуслама, навођен и пјеван, и то још у оно златно доба гусларског појања кад се није пјевало у осмерцу (к`о што може и Рамбо Амадеус) него у строгом епском десетерцу, Његош се у мој дјетиљи ум урезао и упјевао на славама, Њега смо удисали као ђедове бркове, вуну и сланину. Он је био разлог због којег смо и у нашим херцеговачким кућама пјевали „Свјетла мајска зоро“ – е да би дошли до Ловћена на коме „Његош спава, најмудрија српска глава“ (данас је не пјевамо јербо би, изгледа, морали устати да поздравимо химну, а и нешто нема тог нама најдражег стиха. Па је лакше „сјеђет`“ но изазивати дипломатски скандал). У сваком случају, ја сам из куће у којој је мудра ријеч „ка` Његошева“. У којој ти прво објасне да постоји Његош, па има и некакав Шекспир. Али светитељ? Искрено, не знам да Га је ико икад споменуо као таквог. Да је рекао „Слава му и милост“, као Светом Василију Острошком. Касније, одрастајући, Његош је од мириса ђедовог џемпера и меритума мудрости постајао све извјеснији, све присутнији: један од оних пјесника којима се непрекидно враћам(о). Наизуст смо памтили, а не учили читаве одломке Горског вијенца, а ја, канда, сањалица – философ – теологу (човјек мора бити све то да би био једно од тога) непрекидно сам читао Лучу микрокосма – и нисам знао да ли ме је више опијала космичко-логосна фасцинација, онај паскалновски осјећај да величанственост свемира само блиједо одсијава Величанственост Творца или ме је више опијао језик, мој идеални језик, ни вуковски, ни класицистички, мој Свети Грал (на жалост, изгубљен за вјекове) српског језичког и културног осјећаја да се помири народно и словенско. Али ни тада нисам размишљао о Владици као Светитељу. Прочитао сам и прелијепу, надахнујућу Религију Његошеву – књигу која подједнако свједочи колико је био дубок и надахнут Његош колико и колико је био дубок и надахнут Св. Владика Николај. Увјерио ме је Лелићки Златоуст да је Млијечни пут – поезија, и Све поезија. Увјерио ме да је пјесник – светитељ, али и даље нисам долазио да спознања да је Пјесник – Светитељ.

Зашто?

Можда зато што сам самјеравао Његоша и оним другим, очима историје. Што сам, спремајући испите из Историје Цркве имао прилику да чујем колико му је, биће, понекад била тјесна мантија у, а поготово сакос. Нећу сад ни да спомињем шта се све још ту препричавало и пречуткивало. И историја је, канда, пуна трачева, ако већ и сама почесто није трач. Али, остаје и понешто несумњиво „погрешно“. Остаје нешто што се свакако, и у најуглађенијем виђењу неће упасати у предвиђени калуп за светитеље. Остаје „Ноћ скупља вијека“. Остаје она анегдота у којој Његош одбија да цјелива Часне вериге јербо „Црногорци не љубе ланце“ (препричавана по читанкама, она је у мени живјела као вјечита асоцијација на дивљачки и потпуно нерафинисани осјећај који наш динарски човјек и иначе гаји: а то је да је његово достојанство, његов идеал, битнији и живљи и од присуства Светитеља и Светиње; да је оно што је у њему створио отор према завојевачу – а то је осјећај сопственог достојанства и поноса као мјерила свега осталог – подједнако сурово и према хришћанској поруци у којој треба сагети главу. Могу лако да замислим Србина који бива саразапет са Христом, али тешко да могу да замислим Србина који пере ноге Апостолима.) На крају, и сам избор насљедника се показао као историјски сумњив, да не кажем промашен. Књаз Данило је био све само не врстан владар и насљедник Светитеља. Не чини ми се, искрено, нимало светитељском ни благодарење Богу што си ме „над милионима и душом и тијелом украсио“.

Па, ипак: Да: Његош – Светитељ!

Притом не мислим да је просто Његош као пјесник „заслужио да буде светитељ“. Није Црква САНУ да прима на основу пјесништва у редове истинских бесмртника. Не мислим ни да је „политичка ситуација“ у Црној Гори довољно добар разлог: ни доказивање „црногорствености“ Митрополије, ни подилажење локал патриотизму који је постао национализам није довољно добар разлог за тако што: ни из перспективе Цркве која гледа очима вјечности, ни из перспективе садашње јер је „независна Црна Гора“ настала као идејно анти-његошевски пројекат па, иако им понос не да да Његоша тако лако отпишу из сопствене баштине, властодршци поменуте мирко-државе погазили су све његошевско, Косовски завјет понајрпије, па им канонизација Његоша неће вратити памет на прагове са којих су давно отишли. Дакле, и тај разлог треба искључити. Шта онда остаје?
Остаје Његош сам. Такав какав јесте. Одмах да кажем: поред тога што је Његош у очима многих све оно што и мени, биће тешко истим тим људима показати и доказати зашто је Свети Петар Цетињски попут Стрица му. За то постоји више разлога, а најважнији је: не само да је прост народ, него и теолошко-црквена јавност „средње таласне дужине“ годинама навикавана да Светитеља гледа као испуњавача услова за светост. Светитељ је, просто, неко ко се животом, мученичком смрћу или чудима квалификовао за светитеља. Треба бити поштен па признати да је често и један дух присутан у теолошким круговима подстрекавао такво становиште. Када се студент теологије нађе пред примјерима у којима мора јасно да види да „није све код Дионисија за хваљење“ (израз Св. Василија Великог о Св. Дионисију Александријском), његов духовник би му брже боље интервенисао и све свалио на „безбожног професора теологије који подвргава искушењу“. Тако студент, читајући о Св. Григорију Нисијском и питању апокатастазе, Св. Епифанију Кипарском и иконопоштовању и др. просто „прескаче“ и „жмири“ на наводне „гријехе Отаца“ настојечи да по сваку цијену сачува сопствени идеал „Светог Оца“ као црквене варијанте марвеловим суперљуди. Да ствар буде још гора, ако не наиђе на понеку напомену Еп. Атанасија Јевтића у Патрологији или сам не прочита како је поменута дилема рјешена у Духовном руковођењу Варсануфија и Јована – готово невоља! Не само да студент, свештеник или, не дај Боже, владика неће умјети да одговори себи на једно питање, него ће остати ускраћен за једно од најважнијих искустава Православља – искуство реалног живота који подразумијева не ружичасто ушминкавање него благодатно сагледавање цјелине.
Какве ово везе има са Његошем?
Чини ми се огромне. Суштинске. Јер: ако будемо судиили Његошу сходно сопственим (агиолошким) идеалима – нећемо пресудити Његошу, него нашој индолентности за истински живот. Ако Његоша будемо уклапали у наше калупе за светитеље – попуцаће калупи, прије него што ће Његош престати да буде Боговидац.
Јер Његош је такав какав јесте Светитељ. Немогуће је да човјек осјети, чврсто вјерује – исповједајући то и на самрти – да је овај свијет, исти онај који је „тиран тиранину“ уједно и „подложан законима“ Божијим, а да не буде светитељ. Јер, мјера човјека је да гледа свијет, живи у њему, трпи и пита се о смислу свега. Мјера хришћанина је да вјерује да овај свијет, па макар и био прожет страдањем и болом, јесте осмишљен Свесмислом. Мјера Светитеља је да то исповједа, да о томе пјева, да том поезијом надилази не само сумњу, него да, и сам творац, подражава Творцу, да и питање и вјеру надиђе поетским чином. Јесте, пролази живот, ситан и често ситничав, човјек се у њему креће оном динамиком пада и устајања. Али само Светитељ је у стању да се не запита о Смислу. Само Он да га носи уза се. А Његош је и у томе светитељ. Јесте, не уклапа се – знао је и он – у „имиџ“ светитеља да „пјева љубавне пјесме“. Али, није ли и то живот, није ли у Ноћи он показао да је хришћанство и тактилно, онолико колико је и суптилно, да је управо зато суптилно јер је тактилно (и обратно)? Нисмо ли одавно требали да напустимо „имиџ светитеља“ е да би нам они казивали како је то истински, аутентично живјети? Није ли и раније требало „опростити“ Св. Николају Речи о Свечовеку јер никада и није било шта да се опрости, јер је у свим формама – одувек и заувек и код једног икод другог Христос ту, међу њима?

Појавиће се још многа питања. Колико је често Његош служио и кад рукополагао? Може ли се Светитељ „утрпати“ у једнострано виђени профил „(нео)патристичког“ светитеља? Или је и он, попут св. Марије Египћанке, литургијско вријеме доживљавао не квантитативно него квалитативно? Остаће још многа питања. Зато:

Његош  - Светитељ...

четвртак, 16. мај 2013.


Викендица (или "некако с прољећа")


Сваке године, некако с прољећа, у мени се не пробуде дернеци пијани него успомене на једно давно прољеће, прије сада већ 21 године када сам, мислећи (к`о и сви) да идем у мало дужу посјету рођацима у Миљевиће, напустио своју родну кућу у сарајевским Ковачићима. „Да склонимо дјецу док ово не прође“, рече тада (4.4.1992.) Отац Мајци. А то не пролази.
Од тада не само да се нисмо вратили кући, него смо готово престали да посјећујемо и викендицу на Требевићу. Јер, човјек који се потуца од немила до недрага нема ни времена ни жеље за доколицу, иначе, мајку философије. Иако однедавно имам мој стан, мојих тридесет квадрата, никако да нађем времена да се одморим на Викендици. Просто, ово су времена без викендице.

А она је све. Она је ова земља у малом. Отац и Мајка су је правили „да би дјеца имала гдје да побјегну од сарајевског смога“. Направили су је на ђедовој земљи – дјед, мајчин отац, иначе најбољи човјек кога сам упознао у свом животу, још за живота је подијелио своје родитељско имање на обронцима Требевића – један „плац“ ујаку (и он је тамо подигао викендицу, па смо тако често викенде проводили заједно), један мајци и зету. Правили су је Родитељи од самоуправних плата, од живота који је у њиховом наивном виђењу могао бити само бољи. Зидали су је и у њу уносили „старе“ ствари – оне које би, иако још употребљиве, биле непотребне након што се у кућу у Сарајеву унесу нове. Дакле, зидали су је од наде у бољи живот и од комада старог, од будућности и прошлости. Ту су биле моје дјечије ствари. Ту је био црно-бјели телевизор на коме смо пратили Евровизију неколико пута, радио-транзистор на коме смо недељним поподневима, уз роштиљ, слушали незаборавне преносе. Ту сам, од Петра и Дарије, првих рођака, ујка и ујне, учио прве ријечи енглеског и трчао кроз непокошену траву слушајући сељаке којима је увијек било жао што се трава гази. Ту смо одмарали од града и поново се спремали за град. Непосредно пред рат смо је дозидали, покрили и омалтерисали. У марту 1992. Деда Владо је поставио и већ купљену столарију. Као и цијелој држави – и викендици је недостајало болно мало да постане дио цивилизованог свијета, „да будемо Шведска“...

А онда је дошао рат. Као што рекох, човјек без куће може имати 1000 викендица. Ниједна му неће значити ништа.

Послије рата сам свега неколико пута био на Требевићу, обишао викендицу.
Најприје су 1996. Године улазна врата развалили „Ајфоровци“ – иако су могли да питају сваког ближњег сељака да им да кључ. Развалили, „тражили оружје“, можда и „Радована“ или „Ратка“, испреметали све, оставили тако и отишли. Од тада кроз њу увијек дувају вјетрови. Од тада се појављују и други „гости“. Иако је имање око викендице јасно ограђено оградом, кад год одем у викендицу, тамо затекнем бунтове „Дневног аваза“ и „Ослобођења“. Некоме моја ограда и моја викандица не представљају препреку да ту роштиља. Јер чији пикник, тога и планина. Не размишља сарајевски излетник да је у мојој викендици, без мог одобрења, добродошао таман колико и ја у његовом стану у Сарајеву.

Питам се: није ли та викендица, тај комад ове земље, парадигма свега што се у њој десило и односа који и даље владају? Не показује ли она начин на који ја и онај човјек са којим се мимоилазим када шетамо Сарајевом, различито схватамо љубав према овој земљи. Ја је волим јер ми је „ђедовина“, јер, макар је и ту и тамо обишао, она је моја по ономе што сам на њој затекао и што сам у њу уложио. За њега – она је његова сва, неким само њему знаним правом, неком љубављу која му допушта да прескаче преко ограде мог имања и кампује на мојој земљи. Ја не волим ову земљу као апстракцију, ја сам везан за људе, за мјеста, за успомене. И зато не допуштам да иједан конструкт – звао се он држава или нечија национална свијест улази у мој живот, у моје дјетињство.

Толико само о једној викендици. Нећу ни начињати Добровољачку, пуцњаве, Грбавицу, моју школу Владимир Перић Валтер. То су, ипак, тешке теме. Само неколико ријечи о мјесту гдје и данас, па макар и неимао  времена, да га почешће обиђем, станује добар дио мог дјетињства. 

недеља, 12. мај 2013.



Драги начелници и представници локалних заједница,
Уважени представници дипломатског кора,
Драги гости из бартског факултета Св. Андреја Шагуне из Сибијуа,
Поштовани колеге и пријатељи представници других братских факултета нашег Универзитета
Представници јавног и политичког живота,
Драга сабраћо високопречасни и пречасни Оци наше Цркве,
Драги професори, студенти и студентице,
Даме и господо,

Христос васкрсе!

Христос васкрсе и нас сабра око себе, да, као некада ученици на путу за Емаус, осјећамо да горе срца наша кад нас он гледа својим васкрслим очима, па чак и када нисмо свјесни да је Он тај који говори са нама, који нам објашњава да сва Писма, најстарија и најновија, да све што дише и што је икада Њиме и за Њега створено, хвали и слави пасхално јутро и побједу Живота над смрћу, ту ерупцију вјечности која осмишљава наше крте и ломне егзистенције овдје на земљи. Христос васкрсе и срете се са свима онима који ће тајну васкрсења носити у себи, као нов начин постојања, као они који знају да пролазност заувијек устукну пред непролазним. Христос васкрсе и даде живот вјечни, даде Светог Василија да нам свједочи  - чак и најневјернијим од свих невјерних тома – да је Живот тријумфује, макар му и могли опипати ребра. Христос васкрсе: Ваистину васкрсе сад и заувијек на острошкој стјени и у овом часном училишту.
Гдје започети бесједу? Ако бисмо били препуштени само историји, само ономе што је остало записано и у музејима похрањено – шта би остало од нас? Шта је остало од наше историје што нисмо, као негда србуље, сами трампили за ново и углађено, а у ствари краткотрајно и безвриједно? Шта је остало што нам нису спалили, боли и гребали, попут Симонидиних очију и пивљанских светитеља? Шта је остало што нисмо – не знајући да ли смо ми заиста ми или неко други – минирали и потапали, багателисали и одрицали се? Али, Бог нас је гледао почесто више него ми сами себе. Тако да истински живот – онај у присуству његовом, онај сав натопљен благодаћу загрљаја са Богом – није одступио кроз историју од нас. Јер, да о Св. Василију треба говорити само на основу „историје“ – шта бисмо имали? Понешто цркава и манастира које туђа и наша рука није стигла да уништи. Понеко писмо писано Пећким патријарсима. Па и ту су нам наши непријатељи више фабриковали историју, него што смо је сами ми чували – сјетимо се само лажним писама које су у жару квантитаивног самјеравања људских душа подметали западни пропагандисти под руку Св. Василија иако је сво његово дјело и сва његова личност казивала против њиховог недјела и њихове безличности. Али, хвала и слава вјечита Богу – нама је историја, та скорена крв и спечени зној, увијек остајала недоречена, да би је дорицао Бог преко својих светитеља. О Светом Василију из ње скоро ништа не знамо.  О Светом Василију, или још тачније – Светог Василија – из искуства острошке пештере знамо и познајемо, најживље, најприсутније, како се само Отац зна и познаје: двострано, обострано јер познаје и он нас, гледа и учи, исцјељује, кори и прекорава, а опет: милује и тјеши. Јер како би Отац другачије дјеци својој чинио?
Срећа и благослов да више историје у архивима немамо. Јер – ево, погледајмо сав цивилизовани свијет који је своју историју у архиве уредно поспремио, те, како самозадовољно констатује тај свијет, та му се историја, за разлику од наше, чини пробављивом и лаком за манипулисање. Срећа да оволико колико је имамо, имамо је у моштима светитеља, у саборима око тих моштију, у вазда топлим ноћима острошким у којима се људи сустичу, тражећи лијека души и тијелу, захваљујући за исцјељење душе и тијела. Када сам, као свршени гимназијалац, у мају 2002 пробдио једну ноћ на острошкој стијени, молећи св. Василија за благослов да пођем путем богопознања, богословствовања и богослужења, знао сам, као што зна свако кога се макар на трену доаткла благодат Светитеља: да је он близу јер ту, одмах крај његових моштију, ту у хладној стијени, јесте Христос Богочовјек у сталној бесједи са Василијем и Василије у сталној бесједи са Господом. И осјетио сам оно што и данас, заједно са свом браћом и сестрама професорима Острошког Факултета покушавам да пренесем млађој браћи и студентима: а то је искуство живота, непатвореног, непосредованог, аутентичног, истинитог. То је искуство Бесједе на гори продужене до Другог доласка Христовог. То је искуство и парадокс: да је живот присутан и у хладној пештери, на сувом камену, на мјесту које Светитељ изабра да би га и Турци заобилазили. Да живот – онај истински, живот као благодат – можемо прије наћи у пустињи, уколико га имамо у себи, као што га нећемо наћи на Тајмс скверу уколико га немамо у себи. Да је Живот могуће фингирати, али га је немогуће продуковати, да Дух дише гдје хоће – свуда осим тамо гдје бисмо га ми по нашем нахођењу распоређивали да треба и има да дише.
Како и зашто се једна институција, као што је један Факултет, дакле, институција која би по праву и правилу, требало да систематизује живот и искуство, могла назвати по једном пустињаку чији је читав живот прошао у космичком Богозрењу и божанственом мирозрењу, а најприје у непрекидном остваривању оног хришћанског схватања делфијског самопознања као Молитве Јефрема Сирина? Како је могуће изградити Факултет на пештери? И уједно: да ли га је могуће изградити на било чему другом? Да ли га је могуће изградити на било чему другом осим на непрестаној и неутаживој жеђи са Блискошћу Вјечнога и присусвом Величанственога, да ли га је могуће основати и на чему другом до не напрекидном тражењу Другог града, оног савршеног Јерусалима? Да ли је иједан други мотив – политички, национални, идједни, културални – довољан да оправда постојање једне институције на овим просторима на којима је све од поменутог подложно конструисању, деконструисању и реконструисању, све у зависности од ситнодушних планова великих сила? Јесте, само је Пећина, Витлејемска, Пећина Гроба Господњег и Пећина Острошка у стању да оснује Факултет и Универзитет и само Факултет и Универзитет, дакле онај који оспособљава богочовјечанску Факултас, способност и само Универзитет који казује оно универзално достојан да оправда своје име, да усклади оно што јесте са оним што треба да буде, светомаксимовским језиком, да усклади свој начин постојања и свој логос постојања. Да преда смисао јер има смисао. Јер све пролази, казује стара и свагда очигледна мисао, а само оно сазидано на вјечности неће проћи.
Неће проћи само оно што зна да, како неприкидно напомиње о. Александар Шмеман, „све је негдје другдје“, или, како казује Достојевски, човјел тек треба да буде оно што истински јесте. Како оно што тек треба да буде јесте мјера оног што је сада? То је антиномија вјере, то је оно што вјеру чини, како тачно примјети Хајдегер, сасвим другачијим начином постојања од неурачне људске егзистеније, од оног начина постојања које од свега тражи да се Бог, човјек и свијет прво оправда, па онда покаже. Вјера тражи да се најприје покаже, лицем пројави Бог и човјек у свијету, еда би из гледања лица били разумљиви сами себи и један другоме, еда би у Богочовјеку све било објашњено. Небројено пута су Свети Оци: и Василије и два Григорија и Златоуст и Максим и још један Григорије и још један Василије – сви они казивали да је Богочовјек апсолутни одговор на „проклета питања“ Достојевског. Нербојено су нам пута казивали да Христос није апстракција, није конструкт, није симбиоза идеала, него све што може конкретно да се каже и види. Како помирити институцију и љубав, фациклу и живот, јерархију и љубав? Можда постоје закони логике који могу да помире супротности, можда људи у кетманији и полтронству фингирају симбиозу јерархије и љубави, али ниједна фасада неће издржати терет вјечности, ниједан закон и ниједан привид. Само Онај из вјечности казује како је могуће љубити и бити први, и то не само кроз Његове ријечи о томе од које љубави нема веће. Прање ногу Апостолима и Велики Петак нису модели, него догађаји, управо као што је и Васкрсење догађај. Ко није спреман да омије ноге прекривене палестинским пјеском и да потури руке на чворнато дрво крсног кипариса – тешко да ће видјети свјетлост из Пећине. А без свјетлости Пасхе, ниједан Хигсов бозон нам неће казати одакле и гдје идемо. И шта нас на том путу чека.
Зато смо ми Факултет и Универзитет који тражи и који се тражи. Факултет који, попут апостола, вјерује али и вапи: „Господе, дометни нам вјере!“ (Лука 17,5). Факултет и Универзитет који зна да је живот процес, догађај, сусрет. Који је истрпио и зна како је трпјети, али који је трпио у заједници љубави и који зна да се само у љубави могу издржати ожиљци живљења. И то не тупог мучења зато што су људи ћудљиви, а природа сурова, него Факултет који у ожиљцима тражи смисао, тражи назнаке Васкрсења које неминовно побјеђује смрт. Обично се у овим приликама збрајају успјеси, наводе цифре у којима се топе људи, књиге, квадрати простора. Сабирају имена, квадрате и технику и генерални на фронту. Има, по мудрој ријечи Проповједниковој, вријеме и мјесго и за то. Ми се данас не хвалимо цифрама. Ако ћемо се нечим хвалити – хвалићем се оним што смо досад у историји искусили и видјели, хвалићемо се оним што носимо као слабости и ране. Ако треба нешто да истакнемо – истаћи ћемо наше људе, Оце прије нас и синове послије нас.
Допустите ми на крају, да се обратим нашим данашњим слављеницима, дипломираним теолозима ПБФ Св. Василија Острошког, ако ништа друго а онда као неко ко је оставио дио свога живота у годинама проведеним са њима, као што је свако од њих оставио и дио живота проведених са мном и осталим колегама. Драги пријатељи! Од данас сте дипломирани теолози: размислите, има ли неке противрјечности у самом називу, може ли се теологија икада заиста дипломирати? Може ли се добити диплома за живот? Јер, теологија јесте или би требало да буде говор о Живом Богу, а тиме и живот сам. Данас се свакако окончава један период вашег живота. Надам се да сте и тај комадић временитог постојања на земљи употребили добро. Прву од битних лекција о животу и теологији научили сте још и прије него што сте дошли овдје к нама: научили сте да је човјек биће одлуке, да он непрестано бира, у сваком тренутку свог постојања, какав ће однос имати ка Богу, свијету и најприје – ка ближњем своме. Ви сте већ и тада сазнали оно потребно: да човјек може да изабере да у свему ономе што чини тражи неки смисао или да може да изабере Христа – Свесмисао и онда кроз читав живот настоји да осмисли живот сам. Колико сте искрено тада приступили Христу – толико ћете кроз живот осјећати да све оно што је било у протеклих 4 године и све оно што слиједи има смисла. Да упркос свему ономе што вас чека у животу има Смисла. Затим сте научили још једну битну лекцију: да човјек сваку своју одлуку плаћа кроз читав живот, плаћа је цијелим својим бићем. Јер, ваше прво искуство је било оно које вас очекује кроз будућност: а то је сазнање да Црква није идеализована скупина холивудских суперхероја, него сабор правих људи, од крви и меса, али и даха и Духа, сабраних не око идеала, него око само једне стварности: ишчекивања Христа у пуноћи његовог Другох Присуства. Многи су били и јесу одговори на ово искуство замјене идеализованих пројекција стварношћу Цркве. Неко од вас можда није видио, у копрени међуљудских односа, да, чак и најтамнији материјалиста и каријериста заправо покушава да надомјести ону прву жеђ, жеђ са присуством Богочовјека. Неко ће то можда видјети тек кад и сам проба све замјене, све ништавне супстицтуције за додир Богочовјека. Неко ће можда лако потонути у сивило свакодневнице, у прагматизам само мало окађен и златом прошивен. Надам се да ће све оно чему смо покушали да вас научимо – а прво и основно јесте да нема замјена за живот, за Богочовјека, да треба да будете људи да бисте постали богољуди по благодати – да ће све то бар мало вам олакшати сналажење на путу живота. Ми смо ваши сада већ бивши професори, али вјечити оци и брижници за ваш напредак и благостање јер отац се не може престати бити. Желимо вам да живите, да живите достојно човјека и достојно звања које сте стекли. Данас се поравнавају сви рачуни, од данас нама више не дугујете ништа, ниједно предавање, ниједан семинариски рад. Од данас вас чека живот са свим оним што он, до доласка Вјечности, јесте. Нема више овдашњих испита који су, звали се тако или не, сви одреда парцијални. Од данас вас чека само један испит за који смо покушали да вас спремимо. Потрудите се да га положите изврсно, са „десетком“. Јер деветки, осмица, седмица и шесица више нема. Остаје само десет или пет. Вјечност у пуноћи или вјечност у богонапуштености. Данас се видимо, у овом саставу, вјероватно посљедњи пут. Ми смо вас спремали за вјечност. Будите добри студенти вјечности. Видимо се у Царству Божијем! Амин.