понедељак, 22. фебруар 2021.

Трагедија са катарзом

"Ако се прича сама не исприча, никада је нећеш испричати", негдје записује Милутин Мићовић. То је једини одговор који могу да понудим на питање "зашто раније нисмо снимили Дару или филм попут Даре". Наравно, право на тај одговор имају сценариста и режисер. За српску културу оно и даље стоји као опомена трајне амнезије из које се, надајмо се, будимо.

Нисам планирао да Дару гледам оне вечери. Познајем своју патетично-конфликту (или, како се то културније каже: "лирско-епску") нарав. Знао сам да ноћ нећу преспавати. Јер не би била прва у којој се сјећања херцеговачких и требевићких ми предака појављују као стварност: нисам једном бјежао од усташа, од те 1983.када сам се родио.

Али, рече отац Остоја: "идемо код оца Бобана да гледамо филм, након вечере". А никшићки се свештеници - браћа истинита, можда и понајбољи служитељи Тајни у цијелој СПЦ, не одбијају. Дијелили смо ми већ и страх и бол, и њихов и мој, и заједнички.

Улазимо. Не Бобану у стан већ у филм. У Јасеновац. 

У живот оца који закопава своје мртве. Постајемо Вера Станић. Дара. Постајемо сваки од оних наших дједова и баки које нећемо срести док Христос други пут не дође. И сами се налазимо у логору. У непрекидним дилемама. Да ли су најтежи страдалници они највише мучени? Или они, тек мало изнад њих, они за које се питамо "имају ли душе?" 

Да ли остати заједно, макар до смрти или се раздвојити, да би се живјело?

Да ли има икакве наде да ти дијете не заборави ко је када га одведу?

Има ли смисла космос у коме се налази Јасеновац?

Не знам. Али: када год Дара држи малог Буда у наручју, када год се отац распитује како доћи из једног логора смрти у други - није ми познато (нормално) људско биће које још може да се не пита сва питања о смислу живота. Или које је у стању да пита сва остала питања. Постоји ли отац који не би загрлио сву своју дјецу и жену и држао их и плакао, осјећајући у сваком кванту свога бића радост што их имаш и предубоки плач за сваким дјететом које није преживјело Јасенова, Стару Градишку, Јадовно, Пребиловце... 

Потресан филм. Са својим славонским нагласцима, прегачама и физиономијама које сви памтимо: наше су баке и прабаке, они које су се затекле по луговима прије каме и воза, изгледале управо тако. 

И када се оконча трака, још дуго остајеш ту, никада сигуран да ли је аутобус који изводи Дару и Буда спас или премјештај. Запитан над Радојкиним искупљењем када Душанка и она остају, да би Будо изишао. Искупљењем, још увијек у паклу.

Не знам шта да кажем о филму. Још увијек мислим о Буду и Дари и мом прадједу Ристу и дједу Владу, о Анђиној дјеци и Анђи, о мојој дјеци и мени. 

р.ѕ. Враћам се из Херцеговине са једне стране неке границе у земљу Херцега од Св. Саве са друге стране. Непрекидно стижу обавјештења, поруке. Мишљења о филму, критике. 

Ја нисам у стању да мислим о ономе што осјећам: сваки историографски, естетски, филмолошки и други запис не могу сада да читам. Како се прави размак од Даре? Не знам, нисам сигуран. Задуго нећу моћи ништа да прочитам о филму. Мисао је ионако прецјењена јер, као што рече Милан Радуловић: све живи у себи а не у свијести о себи. Ако треба рећи нешто у одбрану од приговора моје потпуне не(с)мислености: није ли поклоник ума, Стагирањин, трагедију као преимућствену умјетност одредио као "катарзу" - дакле, као бићевно очишћење, најприје осјећања. 

понедељак, 15. фебруар 2021.

Србијо...

 Никада нисам схватао зашто ми те недоучени зову "матица". 


Ниси ти мени матица, није ми ни Гордана матица већ мајка, родитељка моја, утроба која ме носила. 


И ниси ти мени "блиска"

Јер ми ни дјеца нису блиска, ни отац мој ни није близак него си ти ја сам, а ја - твој син. И када си лутала и када сам лутао, нисам се од тебе, себе раздвајао. 


Ниси ти само застава што је граничар чува. 

Ни само простор - од Кошара до Вршца. 


Ти си ми. И ми смо ти. 

Нераздвојиви: народ и земља. 


Србијо, име моје, сретно ту Сретење Бога и човјека!

понедељак, 8. фебруар 2021.

О чему се не можемо џентлменски договорити да се можемо договарати...


Као и сви провинцијалци и суштински маргиналци, пратио сам, врло пасивно, полемику око ставова предсједника САНУ и, сасвим случајно, човјека који по имену В. Костића, око статуса и будућности Косова и Метохије. Његове ставове не бих ни коментарисао – као људског бића недостојне (бар од времена од када је Платон показао да приклањање аргументу силе и учењу о праву јачега не чини човјека човјеком већ софистом), као за Србина бесмислене (није ли вазални карактер многих околних идентитета управо био оно што ми не можемо бити?) и као за академика бесмислене (гдје се изгуби опаска о разлици између свирања у дипле и предавања етике?) Ипак, морам да признам да ме је апологија В. Крестића забринула много више. Као провинцијалац, свештеник (коме убјеђења тешко да дозвољавају да постане припадник псеудорелигијског друштвеног круга зачетког у Француској и Енглеској у раној модерни), ја свакако немам право да коментаришем рад Академије чији члан нећу нити могу бити. Као Србин, ипак, имам право да замишљам рад САНУ, бар ништа мање од тога како то чине наши непријатељи – можда зато што још само она, уз Српску Православну Цркву још увијек има тај префикс. Па је тако и замишљам: стари слободни зидари, у дубини душе, ипак, патриоте, крију тајне чинове Војске Србије и жељу да помогну Отачаству, у миру носећи твид, испијајући виски и пишући меморандуме и начертанија – у рату, једући блатo са својим војницима,трпећи мраз и глад, дописујући се картама са дјецом по фронтовима... Да, пробудите ме...

Али моји снови не би били разлог да пишем. Разлог јесте одговор човјека којег не можеш да не поштујеш – Василија Крестића. Костићеви ставови су од раније познати и не разликују се у суштини од лапидарно изговорених Палминих: естетска форма не маскира успјешно квинтесенцију отужног прагматизма и, било да кажете да се патриотизам не сипа у трактор, било да Србија ни de facto ни de iure нема ништа на Косову и Метохији – суштина је иста. Некаква мизерна стварност најнижега реда успоставља се као једини меритум нашег погледа на свијет. „Реализам“ као свјетоназор. Наравно, није Костић једини. Готово све гарнитуре српских политичара послије 2000. у неком тренутку су говориле исто што и Костић. Тражећи алхемијску формулу претварања вазалског односа према окупациоој сили и прагматизма према „Стварности“ у злато „жртве“ и „патриотизма“, уз ријетке изузетке готово све наше власти су настојале да задовоље сва идентитетска тржишта, све унутрашње и спољашње политичке секторе -  а такве су биле и остале све опозиције. Отуда њихова неразличност јер је то неразличност колонијалне управе, разлика између раџе од Бангладеша и раџе од Пенџаба.

Но: САНУ је, бар у нашој националној културној имагинацији, још увијек посљедњи бастион интегралности српског бића – иако имамо и АНУРС, а, надајмо се, некада и ЦАНУ, оне никада неће постићи идентитетски значај САНУ. Она је, управо попут СПЦ, као својевсрсна Црква српског грађанског национализма, ако је СПЦ ту да буде Црква српског црквеног народног интегрализма. И зато: њој придајемо митске и мистичке моћи, њеном предсједнику углед раван само ономе патријарха српскога и поморских земаља. Али, као што рекох: Костић нас није изненадио. Изненађује одговор академика Крестића. Џентлменски и великодушан: нисам у стању да процјењујем његове полемичке тонове уперене према Ђурковићу и Мишини то мом спознанију фочанског професора, како су ме раније упозоравали  у сличним сиутуациајма, измиче.

Оно што ми не измиче јесте суштина џентлменског односа: В. Крестић се свакако не слаже са Костићем, али Костићу не спори право да другачије мисли.

Најприје: право да се другачије мисли није ствар џентлменског допуштања већ демократског уређења. Ипак, од када је друштва, номоса и логоса, постоји граница тога права. То је институција издаје. Нити у једном друштву немате право да се залажете да ваша држава преда дио територије некој другој држави. Окупација није аргумент – уколико нисте поборник свјетоназора названог по норвешком заговорнику окупације стране силе као достатног свјетоназорног аргумента. Дакле: најосновнији номос културног човјека не даје право академику Крестићу да „џентлемнски“ уступи право Костићу да се са њим не сложи.

Али, ако Костићев став нешто говори о Костићу као личности, шта нам он говори о САНУ, изузев академика Оцића и Пипера? Говори нам да је за најбоље међу академицима, попут несумњиво заслужног Крестића, питање Косова и Метохије питање које постоји на истом нивоу стварности попут рада Академије. Дакле: или академици сматрају да је Академија – уз сву нашу идентитеско-културну имагнацију – метафизичка раван попут оне у којој постоји Поље на коме смо се коначно формирали као Завјет, или сматрају да је Косово Поље – својеврсна академијска проблематика. Можда смаатрају и једно и друго, па се питање рада САНУ и Косова  и Метохије некако сусрећу у истој метафизичкој и телеолошкој равни.

И ту долазимо до суштине. Не бих понављао шта јесте Косово. Укратко: Косово јесмо Ми и Ми јесмо Косово и Метохија. Ми можемо да не будемо ми – ако престанемо да сањамо Косово, као што смо без Косова ми – одмах и сада – неко други. Косово је очувало идеју о јединству Архиепсикопије српске и поморских земаља, Патријаршије пећке и када су нас комадали. Косово је једини разлог зашто нам је САНУ – са апанажама, одјељењима, твидом, меморандумима и пројектима – уопште потребна. САНУ је битан инструмент српског интегрализма и косовске завјетности. Без Косова – САНУ је нико и ништа.

И зато не замјерам кратковидом Костићу већ се чудим џентлменском Крестићу. Не улазим у ваше међусобне односе, лобирања, гласања, односе и изложбе, поздраве и игнорисања. Изволите, то су ваше привилегије. Али Косово немате право ни да дајете, ни да се џентлменски не слажете са давањем, али да не негирате права. Ако сте Срби и академици, морате ускратити право на предају и издају. Можете да опростите увреду и псовку, лобирање за ваше непријатеље и непоћудно гласање – иако знам да ништа од тога нико од вас не прашта. Али Косово не можете да праштате. Немате права да се не слажете, али да центлменски прелазите преко тога. То нешто већ говори о вама, о нивоима стварности на којима гледате Смисао и функцију, Телос и техне. 

И то не зато што Косово није Ваше – не, ви га не можете дати јер јесте ваше, и моје, и прадједова који су га сањали и дјеце која ће га сањати.

Немате право да ћутите, нити да дате право на другачије мишљење. Наравно - ви то можете - али, опет, и ћутање и џентлменско неслагање понешто ће рећи о вама. 

А Завјет је ту. Не само да ми стојимо пред Завјетом већ Завјет стоји пред нама. Гледа нас у лице очима Лазара, очима Христа, очима Царства небеског...