понедељак, 28. септембар 2020.

Још двије цртице о Српству, небесима, етносу, етосу и Црној Гори

*

И хајде ти повјеруј да се око нас Србаља не окреће свијет.
Бориш се читавог живота да у себи обуздаш демона гордости, казујеш себи самоме и својој дјеци да се ману категорија величине и снаге када их кроз живот чека вјечита борба да, што би рекао један од људи (не ликова) Горана Даниловића, Богић Трипков, издрже цијели вијек да не лажу, не краду, не шпијају и што је највеће и најважније - да се повеселе туђој срећи. Све чиниш не би ли себи рекао да је доста више било српске величине и господства које иду испред нас, па нас обавезују да такви какви смо, морамо бити бољи од себе самих. Доста више тог терета да свако мора знати за нас. 
И онда се, ето, десе избори у Црној Гори.
И желио-не желио, свједочиш нушићевском позорју. Само што је сада све окренуто. Некада је Момо Булатовић дочекао да не само њега већ и цијели подухват поновног проналаска сопственог живота и идентитета украду и договорно расподјеле а да њега као Покојника и читаве животе оставе на маргинама тренутне неупотребљивости и непрофитабилности дојучерашњи кумови, пријатељи, саборци, сарадници. Затим смо гледали деценије Госпођа министарки, упризорених не више само у Београду (мада и тамо!) већ у Подгорици, у порту-овоме и ономе: израђивале су се "класе", набављали љубавници, преудавале кћерке, шиле тоалете и шешири, куповала неосвојена "култура", фингирали непостојећи манири. Полако се Госпођа ипак преселила у "Др". Па, ипак, након "Народног посланика" дошли смо до "Ожалошћене породице". У реду за насљедство стоје сада бивши оснивачи равногорских покрета (тзв СПО монтенегрини), све голи Херцеговци ДПСовци, припејд аналитичари из сарајевске политкомесарске чаршије, професионални испијачи чиваса на рачуну "Плантажа", извозници огољених полусистина и сасвим-лажи. Сва та ожалошћена породица, са Вуком Драшковићем као Агатоном још се нада са ће им се нешто оставити у насљедство. Па се и даље ćекира.
И непрекидно халуцинира.
Морам да признам да уживам у њиховој халуцинацији. Знам да никакве везе са стварношћу нема, али уживам. Знам да није дошло ни до каквох уједињења свих српских земаља, знам да се на Острогу не праве владе и не расподјељују министарства, већ се мире политички играчи да не би постали великаши, да им народ проклиње душе јер на комаде раздијелише Радост. Знам да ништа од онога свега што се у србофобној псеудо-либералној и још лажније "просвећеној" коминтерни привђа није тачно.
И жао ми је. 
Но, има једна ствар коју никако да појме, и они који сањају уједињење мога рода и они који га се боје. Никако да појмимо да Српство није настало и није нестало са Гарашанином. Да га нису створили нити су у стању да га обнављају геронтократски кулоари у Београду или Бањој Луци. Наша дјеца не треба да знају наизуст Начертаније. Никакав Меморандум. 
Него Молитву Господњу. Јер само човјек који иште Царства небескога, Правде и Радости може бити човјек, живјети читав живот по императиву већем од Кантовог - ономе Богићевом. 
Не, не читају ова дјеца Начертаније и немају појма ни шта је САНУ, а не ко ће какав меморандум донијети. Боримо се да им остане образ. Залог нашег опстанка јесте Башта сљезове боје. Јесте не "демитологизовани" и од самога себе "одбрањени" Његовш већ пјесник Ноћи скупље вијека, Горског вијенца, Шћепана Малог и Луче микрокозма. Небитно је да ли ми вјерујемо у величину политичких догађаја. Политика је епител на тијелу бића једног народа. Површинске манифестације долазе тек касније, након што се процес одиграо.
А можда то и јесте оно што толико плаши толико много људи спремних да, када им се великодушност распростре до крајњих својих граница, опросте понекоме што је Србин?
Спаваш ли мирно, свјетска унијо професионалних извођача сирових србофобних радова?

**

- Јели, оче, ти си вазда био по тој Црној Гори, да те питам нешто!
- Реци, ако знам!
- Овај нови премијер, Кривокапић.
- Да.
- Је ли Србин?
- Како мислиш?
- Па вели да је Црногорац. То знамо. Него: је ли Србин?
- Не знам шта мислиш под тиме, али ћемо знати. Рекао бих да јесте.
- А по чему.
- Поштен је човјек. Нико за њега нема шта ружно рећи. Петоро дјеце на знање одхранио. Скроман је. Не буса се. Мало би му и требало помоћи савјетом за неке ствари, али човјек је на мјесту. Колико могу да видим.
- А јес и то. Али каку ли ће политику водити. Мислиш да ће бити српска?
- Па ако испуни за почетак што је ракао - а што јесте до њега, за шта може да се пита - онда хоће. Ако не буде крао и не буде дао другима да краду - то би ти била српска политика. Ако не буде дволичио као ови што су са Копаоника и Врачара псовали мајку српску - то би ти била српска политика. Ако направи да људи не губе посао што су Срби и немају никакву привилегију да то буду (ево видиш шта нас допаде када привучеш труње да србују 80их и монтенегрују касније!) - то ти је српска политика. Укратко: поштење ти је једина српска политика. Или би бар требало да буде. 
- Ма ако ћеш тако, ни ови наши што јесу Срби, онда нису Срби.
- Па сам рече. Кад је још Владика Николај писао "Не кради државу". Ето ти ко је какав и колики Србин.
- Е јес. Ма само да је тамо слобода, да се људи могу слободно писати ко су шта су и да мореш запјевати пјесму а да се људи не туку. Само да људи кажу слободно ко су и какви су. Само да је слобода.

Да. Не знам колико то схватају данашњи побједници, од њих се не очекује да свијет окрену на другу страну. Очекује се тако мало. А то мало је све. Слобода. 

среда, 23. септембар 2020.

Глас и одјек

 Не сјећам се када сам нешто написао на овом парчету (електронског) космоса: није сасвим јасно ни зашто то чиним сада, мада ми се негдашња усамљеност човјека који пише не знајући да ли ће то ико прочитати, осим ријетких пријатеља који свакако биљеже сваки трептај душе и ока - сада ми се та релативна препуштеност недостатку пажње чини толико драгом - одмара ме. Коначно: пишеш, на маргинама душе, биљежиш плајвазом по рубовима књиге живота и драго ти је да одјека одједном нема.

Одјек умара. Ми смо постали цивилизација одјека.

Ехо живота. Чак, ето, и "ми у Цркви" (не само у клиру). 

Синоћ, пред сан, читање Св. Максима Исповједника. И пита се човјек: како је могуће да су се оновремени слојеви Предања, Оци и Писци, они скривени у анонимности Другога попут Ареопагита, они који су писали Схолија на Максимове схолије - и сами скирвени иза Максима: како су само успијевали да буде одјек одјека једног Гласа који је зазвучао приликом стварања свијета, Гласа којим је и ради коијег је свијет створен? 

Ми данас живимо у цивилизацији одјека. Све одјекује. Од одјека не чујепш Глас. Али та заглушујућа јека је непрекидна панфонија баналности. Читам, биљежим, пишем, пребивам душом код Апостола Матеја, проходим Хумом и Босном и Зетом и Рашком у том XIV вијеку, Из моје Руси не избивам. И свугдје тамо и даље се чује Глас Слова. 

А какве везе имају ти људи и тај народ са насловним странама наших новина, са лицима наших Људи-опште-ползе (тзв политичара?), са садржајима ових тужних књига које између нагости тијела и понеке сентенце претендују да се зову књижевност? "Ох, како се са овим здружисмо..."

Како смо онда дошли до овог ехоа, заглушујућег? 

Чиме се данас занима један "човјек Цркве"? Одјеком баналности. Ко, када, коме, зашто, колико, гдје, куда, камо... И не одједном. Тако је већ дуго. Зато нам Оци стоје тек спорадично преведени: по мало и по негдје понеко их је преносио са древних језика на овај наш савремени. Претенциозни када оцјењујемо, лијени када радимо, склони да мјеримо мјерилима културе коју немамо, поштења које само за себе пројектујемо, раздорбљени у неколико држава од којих нити једна није држава, тешко налазимо снаге да у заглушујућој буци одјека наших личних и народних лутања нађемо онај Глас запретен у нашем Бићу, Глас који нам говори да имамо Оце и дјецу, некога прије и послије нас. Да је још могуће видјети другог човјека и себе самога блиским очима аскурђела и колебала, блиским очима оних што долазе иза нас. 

Косово - Одјек Голготе и Васкрсења. Косово - непрекидно загушено одјецима који треба да нас слуде, да нас хипнотишу, да нас оставе у амбису у коме ти онај који те је у амбис бацио нуди комад ужета - недовољан да из амбиса изађеш, довољан да себе самоуништиш и порекнеш. Глас Слова и наше сјећање на Њега. Успомена да постоје Голготе. Да и са Крста и испод Крста има Новог Живота, докле год га не процијениш на 30 сребрњака. Јер кад дајеш живот - можеш га дати само за Смисао велик као Живот Сам. Јер: Глас нам је још онда рекао тајну живота - онај ко повјерује да је живот по себи вриједан чувања, да је живот претежнији од смисла - изгубиће и живот и смисао. Онај ко дадне живот за смисао - наћи ће и живот и смисао. 

Црна Гора - Одјек хиљада пасова мојих предака, одјек Голготе и Васкрсења. Технологија политичког, Лубардина слика у којој унутрашње импресије ратују преко никад оформљених форми и сирових боја. Лично и колективно, идеал и интерес, на вјечитој клацкалици наших слабости. А Глас, до јуче, ми смо слушали Глас и ишли као Народ, заборавивши на себе, тражећи само Цркву Божију. Онај ко заборави да умјетност грађанског служи Сврси а не да је Сврха ту да потпомогне умјетности политичког - изгубиће и Полис и Смисао. 

Српска и Србија - Одјек Гласа Отаца. Слобода која је освојена, кости сушене по Велбужду, Билећи, Косову, Мишару и Кајмакчалану.  Настале баш зато што постоје стварности око којих се немогуће договотити, оне које је немогуће купити. Данас: простор у коме се око свега могуће договорити. гдје је све могуће купити. Онај ко не схвати да тамо гдје је благо наше - тамо ће бити и срце наше, онај ко не појми да у холовима државних предузећа и трафикама за куповину диплома још увијек нема прадједових кости ни дјечијих осмјеха за рентирање у кампањама и куповање након кампања - дочекаће да се кућа уруши сама, без иједног плотуна оних којима заклања поглед. 

И опет: непоколебљива нада или бар поглед у дјевове бркове, тамо гдје са нових икона стара туга веје...