Свјетлост кроз облаке: поново кроз Метохију и Косово

 Оно вријеме изнад Гласиначког поља коначно ми је разријешило и посљедњи траг недоумице - морао сам назад у Метохију и на Косово. Ишло ми се још од дана када сам се крајем Свјетле седмице вратио, додатно ме је свака забрињавајућа вијест звала да што прије пођем, но знамо сви да се у животу најмање иде тамо куда те води душа. Но те суботе, након што се вријеме пет пута сасвим промијенило од Врњачке Бање до Рогатице, на Гласинцу се небо показало најдивнијим и најстрашнијим од како га гледам: олује су се стуштиле у ужасавајућем тешком сивилу у коме као да се сабрала нека тамна сила која пријети да потопи свијет, а у средишту, у окружењу сивила - ведрина и свјетлост, небо које гледа свијет као првог дана стварања. Знакове врмена нађеш и у времену: уолујила ми се душа и стуштила сликама са Косова, па ако желим утјеху Свјетлости - засигурно ми ваља поћи тамо. 

И сада, кући, у Фочи, ту, на столу, стоје успомене од драгих људи - дечанска издања, крстићи, тајман и вино, ораховачко вино од добрих Радића, иконе и књижице из Зочишта, још понека књига о Старом Призрену из Богословије, озбиљне и темељне књиге од Живојина и пријатеља из Грачанице, иконе, тамјан, сир из Драганца, књига Митре Рељић, саборца и шетача до Звечана... Но све то уједно тјеши - до сљедећег поласка на Метохију и Косово, неки комадићи пријатељске љубави и назнаке благдати светиња - тјеши и не утажује жеђ. Онај порив са којим се непрекидно живи - да опет, одмах сада, пођем поново тамо одакле нетом дођох. И док се трудим да запишем понеки редак о томе шта се све данас тамо види и налази, душа би се опет запутила тамо. Не знам ни сам какими судбами, што каже језик наше цивилизације, али ми смо очигледно рођени на Косову и Метохији. Не знам колико је тачно наше братственичко предање да смо Хуму дошли из Метохије - то у хапло групама не пише - али изван сумње је да у Метохији осјећам да сам читав вијек ту живио и да би само ту могао да почивам. Па и Косовским Поморављем када путешествујемо - у сваком оном завоју, када из неког тихог луга, оне шуме потресне својим постојањем, погледаш питоме брегове, стао би и не би ишао даље. Из Драганца, рецимо. Ту, у шуми у којој трепери благодат, налазиш све што је човјеку до Христовог Доласка могуће наћи. И много од тог Доласка.

***

Љубазни албански полицајац и киша испред Пећаршије. Микробус охридских таблица са средњовјечним Румунима.  Старија монахиња брезовом метлом тјера непожељно псето и умилно проговара: "оче, извини што не могу сад да узмем благослов, само ов несрећу да истерам из порте." У порти - светиња, дажд сипи а група скандинавских туриста фотографише и нечему се гласно смије. 
Постоји нешто потресно у самом уласку у пећку припрату, у оном тренутку када улазиш у  величанствену Данилову припрату и срећеш се са светородном лозом Немањића. Нешто дубоко се помјера у теби, ма који пут да долазиш. Гледаш и циело тијело и душа постају питање: зар ћеш, Благи, дозволити, да народ који је ово дао нестане без трага? А тамо, на јужној и западној страни цркве Светих Апостола, налазе се двије најдубље пећке фреске: велики свети Никола, на западној страни и св. краљ Урош, монах Симеон (управо тако је и потписано), на јужном зиду. Њихов поглед је наизглед изузетно строг, готово намргођен, вјеђе некако сабране као да већ у Милутиново славно доба знају шта све чека Пећку Патријаршију. Па и Христос Ветхи Денми дјелује понешто забринут у Његовој Надвременитости. Лахорасто Православље ХХ вијека сигурно би било саблажњено овим ликовима Вјечности који нас опомињу: тражите подвиг, гледајте и тешкоћу живота. Спремите се за све.


У Дечанима те може сусрести само благодат. Вечерње је и најљепши фрескопис на свијету углавом се наслућује више него што се види. Свјетлости је онолико колико треба пјевници и служашчем. Све је још у овом свијету у коме се око навикава да цијени свјетлост, да разазнаје свјетлост и таму, границу између њих и сијенку. Свијетли заправо Свети Краљ, чије присуство јасно осјећаш. Док излазимо из дечанске цркве и идемо ка трпезарији, показује ми о. Амфилохије радове на новој-старој трпезарији: "она би требало да буде осликана сценама из купола и других дијелова цркве гдје се налазе представе које се иначе не виде." Два дана касније, Жика Ракоевић ми у Грачаници приповједа о томе како је ваљало фотографисати иконе које се не виде (а и о томе како се свима видљиви лик Светог Јована Крститеља никако није дао "ухватити" фотоапаратом). Данас је чак и најпобожнијим вјерујућим људима тешко објаснити да се цркве морају иконописати, а када се иконопишу да се ваљају осликати све њене површеине - оне "ударне" и оне сасвим сакривене. Можда се у тој потреби за видљивошћу изгубио онај осјећај да је црква цијела и увијек испуњена светитељима, да су они ту и када их не видимо - да они виде нас. Као да смо изгубили чуло тајне, осјећај неодољивости невидљивог. Отуда, ваљда, и та потреба да се и косовско-метохијска вертикала нашег духа сведе на низ баналности, на раван расположивог и видљивог. Дечани, Призрен, Грачаница су наша оваплоћена метафизика Тајне. И зато несводиви на баналност вијека и човјека уништеног чула са Смисао. "Шта бисмо са Косова и да нам га поклоне" - то је израз личног савршеног бесмисла, унутрашњег нихилизма, други облик глувоће питања: "шта бих са својим животом и када бих вјеровао да он има смисао?" Није тиха издаја Косова и Метохије била плод генијалних манипулативних политичких одлука - оне су биле и остале јадне и прозирне, у Бриселу и Охриду и раније - у Србима се загушио осјећај Невидљивог и Надчулног: све остало је било и остало пресипање из метафизички шупљег у политички празно.
Срби на нашој Светој Земљи су посебна прича. Вјероватно да не постоје сложенији лични и завичајни карактери, саткани од више противрјечности. Вриједан и сналажљив свијет, свикао на сваку невољу, па опет: оптимистичан и ведар, виталан и жилав у мјери која као да је ишчилила многогдје другдје. Септембар је, ваља сабирати гројзе, правити вино. Сви су, уз све то, ништа мање забринути: све виси о концу, и све се може окренути наопачке, када немаш своју државу а и оно што је она имала - предато је и продато и након 1999. Прате исходе немира у Србији, распитују се за Српску. Стављени су у најнезавиднији положај на свијету: не могу себи да приуште да на било који начин дјелују тако што би угрозили још оне сламке Србије за које се држе (школство и здравство), немоћни су да и ту утичу на своју судбину, а у медијском рату у коме се фрагментише српски народ распиривањем завичајних препирки боли их клише о "косоварима". Па опет: и када се дотакну брижних тема, некако очас пређу на доброту метохијске климе у којој увијек има и сунца и кише таман колико треба да се направи најбоље вино. За разлику од нас сарајевских Срба који са собом увијек вучемо неко ужасно противрјечно осјећање љубави и одбачености прена граду на Миљацки, метохијски Срби увијек некако и даље воле Ораховац или Призрен у цјелини.

Вијести које долазе о терору лажне државе над Србима на Сјеверу одсликавају само мали дио сложеног и ријетко када добронамјерног односа Албанаца према Србима. Истини за вољу, има примјера људскости - под условом да се о тој људскости не говори јавно. Полицајци који чувају наше светиње углавном су врло љубазни и говоре српски са оним карактеристичним албанским нагласком. Биће да је обавезно осигурање за аутомобиле са регистрацијама тзв БиХ постало бесплатно, јер службеник који издаје полису није хтио ништа да наплати. Дођу, по невољи, и Албанци у Зочиште, понесу дар да заблагодаре светом Козми и Дамјану. Срби јужно од Ибра понешто и могу и морају да тргују изван свога гета.  Но чак и свака од тих наизглед људских доброта има наличје. Јасно је да полицајци који чувају уз сву своју љубазност морају ту да буду, а тешко да би било ко од њих желио и могао да заустави нови погром попут оног из 2004. Долазили су Албанци и прије 2004. у Зочиште и свети Врачи им помагали, па су манастир спалили до темеља на почетку славног ХХ вијека. Сваки одлазак у центар Ораховца, макар у трговину, може бити испуњен провокацијама и непријатностима за Србе. Све почива на једној за нас варљивој и несигурној а за Албанце саморазумљивој и као камен непомјерљивој основи: "Косово" је њихова "држава", а нама се даје колико мора по каквој-таквој присили Запада, дају нам се мрвице живота и постојања које остају свим паријама и раји самосвјесно репресивних "држава". Сада је плима албанског национализма, њихов 19. вијек, и сви ту плиму осјећају као какву саморазумљиву природну појаву, а понеко - попут Римокатолика - осјећају да је вријеме да на њој јашу. Иако малобројни, они почесто у зилосу "показивања Србима њиховог мјеста" прегоне више него културолошки, секуларно-националистички муслимани, којих је међу Албанцима највише.
У њиховом унутрашњем животу и даље се снажно сусрећу и покушавају да нађу своје мјесто племенска традиција и чари Запада. Са једне стране, чини се да је синтеза успјела, тј да је племеска заједница преживјела и идаље најмоћније друштвено ткиво косовских Албанаца. Но нарочито у Пећи, Призрену и Приштини, видљив је неумитни данак Западу. Опсесија културном аутомобила, бљештавила. Срећу се и први младићи и дјевојке сасвим обучени у најновије трендове западних субкултура. Иако ћете узалуд тражити књижару, кафићи нису више само модернизоване оријенталне чајџинице већ понеки од њих "фурају" неки "алтернативни фазон". Цјелокупна слика одаје један чудноват свијет у настајању у коме се племе, национализам, традиција и Запад и даље прожимају и боре без јасних исхода и резултата, осим једне опсједнутости аутомобилима, стамбеним простором, намјештајем и бљештавилом. И све то уз најјаснију свијест да од Запада и служења њему зависи све то. Поред албанских застава, које се појављују безмало на свему, ту су америчке, њемачке и швајцарске, по путевима и радњама. Русија је ужасни баук и честа оптужба упућена Српској Цркви. Иако је ово тренутак моћи албанског народа, често у памет дођу ријеч Спасове упућене Пилату: никакву ти власт не би имао нада мном, да ти није дато од горе (Јн 19,11). Ту, горе, у Божијим судовима, у нашем отклону од Њега и повратку Њему, лежи судбина наших светиња...


А светиње и даље стоје. И исцјељују. Свака неком посебном благодаћу. Дечани - Рај на земљи, најљепша црква свијета и Свети Краљ који чује и одговара. Братство у тајну погружено. Пећка Патријаршија - добра старина, која и сада зрачи топлотом (знам да је чиста утопија али понекад помислим да бисмо заиста били као Црква, свештеници и народ, свјеснији благодати која нам је дата када бисмо заиста пренијели бар дио патријаршијских служби назад у Пећ. Немогуће је то, свакако, али београдска хладна зграда у којој те нико не познаје и не мари за тебе као да се није срела са топлом светачком једноставношћу опкољене и опасане старе Патријаршије). Зочиште, до темеља и испод темеља разорено, а у њему и даље свет Козма и Дамјан лијече, а оци обнављају и исповједају и моле се носећи недуге сваког болесника који приспије и бар мало се одмори испод иконе светих Врача. Призрен - са Љевишком које се човјек не може нагледати, са Светим Николом, који ма колико пута био у земљу укопан, и даље је виши од оних који сједе у кафићима уз сами олтар и засипају порту опушцима и отпацима. Призрен, са светим Спасом и Светом Недјељеом благовјерног краља Марка и мати Златом на чијој тераси човјек гледа царску престоницу и слути: ништа није готово у времену док Судија времена не дође. Грачаница: ту, одмах преко пута улаза новопридошли албански полицајац тренира строгоћу а у порти: свјетлост Другога свијета, грациозна вјечност у камену. Ту је Драганац, чудо у питомом лугу, са молитвеном братијом и сабраним Србима косовског Поморавља. Понекад мислим да би заиста било најбоље да се сви колективно преселимо у Грачаницу или Ораховац, да нас бар светиње тјеше и сабирају, када то неће или не могу ни политичари, ни свештеници, ни сам народ који се поби и расцјепа док се изнад српског неба сабирају олујни облаци са свих страна.  Није ствар у томе да идеализујем косовско-метохијске Србе - биће супротно: као и са сваким искуством у животу, што више упознајеш, познатији

е су ти и оне (међу)људске сиве стране људи и прилика. Ријеч је о нечему другом. Под очигледном туђинском окупацијом, најчешће бруталном а понекад и прикривеном перфидном силом, у човјеку се буди она најдубља интуиција да Бог тек треба да каже посљедњу ријеч, о њима и нама, о сили и о правди. На Метохији и Косову, понекад ми се чини и: само тамо, ми и даље постојимо у исконском (с)трпљењу и слутњи, отпору и нади, тамо гдје осим наде не остаје готово ништа.

И док још једном гледам лице светог краља Уроша - Симеона Монаха и светог Николе из пећке цркве св. Апостола, звони и даље питање: разумијемо ли ваш поглед, светородни? Не знам. Но чим се отргнем од  свакодневице, морам потражити тај поглед и загрљај светог краља Дечанског. У олујна времена Сунце некада начини тај савршени круг кроз тежину кишоносних облака. У окружењу мрака свјетло најјаче сија. Као Косово и Метохија. 

У мору васкрсле Метохије и Косова

 

Постоји оно неописиво осјећање које се у нама рађа када, као сасвим мало дијете, погледате море први пут. Пред вама се пружа недогледна вода: њоме слутимо Стварност која је ту, пред нама, штавише, наизглед испод нас, уједно је видљива али неухватљива али знамо или слутимо да је оно што видимо као море заправо дио Нечега вјечитог, предубоког, уједно блиског и несагледивог.

Тако се осјећамо када са Жљеба први пут гледамо Метохију.

Знаш, или слутиш, у тој свештеној равници, да испод ње није само плодна земља него вијекови свештеног живота. Знаш, или слутиш, да земља чије само име говори да је учествовала у животу најсветијих од свих српских светих олтара, никада не може бити само земља. Јер Метохија – она је земља метоха, а „метох“ није просто „имање манастирско“, он означава „удио“, оно што учествује у непрекидном освећењу времена тако што даје хљеб који постаје Тијело, вино које постаје Крв, па и грумен сира или чинију салате који нам дају да живимо између двије литургије. Све то је вијековима давала та земља – и њени људи, њени Срби. Непрегледна, без краја и конца. Могу ли се ти пасови војника, сељака, трговаца-литурга избрисати? Или и даље стоје у Метохији и чине да осјећамо ону потресеност дјетета које први пут – и сваки сљедећи пут – гледа море како се појављује на хоризонту.

 

Јер Метохија је наш океан Светога. И наш, и ту, и непрегледан, и дубок. Говори: све је негдје другдје. Ово што чиниш у историји, човјече, упија земља. И тебе самог. Али ништа на њој не пролази бестражно. Ни молитва, ни битка, ни злочин. Све одјекује у вјечности. Из Метохија до вјечности – постоји нека непосредна веза. Директни пренос, непосредни етер, што кажу Руси.

 

Питам се понекад да ли је нам бескрајне репродукције у уџбеницима историје, брошурама и богато украшеним монографијама чине услугу или медвјеђу услугу? Може ли човјек икаквом сликом – макар најбољом – досегнути икону  која је већ престала да посредује између Царства небеског, Небеске Србије и онога овдје и данас? Стојиш пред пећком, дечанском или грачаничком светородном лозом Немањића. И у теби се потреса све: ридаш, не од туге, не од малодушности (о не! Како је само далеко од нас у тим тренуцима банални дефетизам онога „шта бисмо са Косовом и да нам га дају?“ Не – знаш да нема шта да ти се даје – ти припадаш Пећаршији и Дечанима, Грачаници, Метохији и Косово, а тим потресним припадањем и они припадају теби. Литургија у Дечанима – то је литургија у литургији, освећено вријеме у зидинама у којима је вријеме већ свакако вјечно(ст).

{И можда тек када се помало удаљиш, као из сна у коме дотичеш божанску свјетлост тј у коме она дотакне тебе, запиташ се: како је уопште могуће да неко ко се назива Србином може на тренутак помислити да се одрекне Светиње веће од нас? И када смо се то почели удаљавати од тог најјаснијег сазнања: Дечани су ту да спашавају нас, да нас Вјечношћу искупљују од времена ефемерије. Сјећам се мог ужаса када сам прочитао ону Скерлићеву реченицу да у средњем вијеку нисмо имали књижевност него писменост. Да није тада – још прије него што су наши коњи ослободили Дечане – започело наше дубоко неразумијевање, тај јаз између модерне српске културе и коријена и циља свеколике српске културе? Јер дали смо ми након Скерлића и Станислава Кракова, имали снаге да се хватамо за гушу у крвавом ропцу са Бугарима, Турцима и Швабама не бисмо ли ослободили земљу наше старе славе, али Вјечност је већ тада постала необавезујућа у том „карбонарском национализму“ (В. Вујућ). Већ тада те светиње као да су престале да говоре: ово није само стара слава коју ослобађаш крвљу а потом идеш у солунске борделе – Дечани су Христова бесједа на гори вјечито жива и обавезујућа, позив да пред Светим живиш свето. Макар да постанеш свјестан разлике између гријеха и светости, разлике коју дечански Христос раздјељује мачем који и данас држи у руци. Јесте, Љевишка је још дуго, као и данас, освијетлила Ракића. Показала, као Свети Серафим Мотовилову, благодат, ону коју и гар из 2004. не може да прекрије. Није ни након Скерлића сва наша књижевност постала презир старине, јер дали смо и једног Ивана Лалића или Матију. Али докле год онај "субјект" тј его буде мјерило Светог Саве а не обратно - тај его неће ни разумијети себе ни досегнути Завјет. Знам једно: ми идемо на горе  у тренутку када нас светиње опет почну да обавезују. Не естетски, као далеке слике, као репродукције живота. Него када се повратимо из скерлићевског хипертрпфираног егоизма. Када опет Дечани и Љевишка постану наш живот, наш страдални исихазам. Јер ако смо "без књижевности" а са једном "писменошћу" изградили Дечане и Пећаршију а са модернистичким егом дошли до границе амбиса - онда је први корак - ка Дечанима, ка вјечности, ка том осјећају присутнога Бога који је мјера нас а кога не мјеримо нашим мјерилима.}

 

Ако се удостојим икада неког ћошка Царства небеског, поред његошевске јасне ријечи и старог српског говора из времена светосавског, тамо ће се сигурно зборити ораовачки. Ту сму, у Великој Хочи и Ораховцу – иако смо се раније гледали са Радићима и Радовановићима, први пут смо дома код њих. Благоје и Оливера нас угошћују својим добрим лицима, родитељским поносом што је о.Јован професор у Призрену а Димитрије се ускоро жени. Ту је и метохијско вино, црвено као оно на Лазаревој вечери, дубоко, као све и овој земљи. Васкршња јаја украшена као нигдје. Идемо до Леле и Звонка, по пријеко, „уз јаругу“. Иако смо је изненадили посјетом, Лела извлачи „што се нашло“ – а то је као нека славска трпеза. И још нас више гали својим ораовачким говором, тим звонким гласом Метохије у коме се „збори“, „вика“, „тури“ кʹда се домаћини забораве па зборе брго. Није то ни шојићевски прокажени Југ, ни дубока меланхолија Станковићева, то је врцави и стални живот, један несаломиви витализам, животна сила која опстаје иако су Албанци сасвим недавно купили сусједну кућу и сваку вече пуштају пјесме о вођама УЧК, не би ли се преостали Срби иселили, предали или легли у сандʹк. Но ово је народ посебан. Дјеца у тој једној преосталој српској ораховачкој улици возе бицикле онако како смо то чинили некада ми, одрасли у култури у којој су стари служиле људима а не људи стварима. У Великој Хочи, у продавници, Снежана нам даје свој број јер има смјештај за 14 људи, а требало би и Лела у Ораховцу да оспособи просторије за смјештај гостију. И ту се види та жилавост метохијских Срба. Нема предаје. Живот зове да се она метафизичка дубина одржава неком довитљивошћу људи свјесних да су остављени себи и нама онолико колико смо у стању да заиста одемо у Ораховац или Велику Хочу. Нису они сиромашни, нису социјални случајеви који од нас очекују да живе на солидарности већ жилав српски сој који удише ваздух који контролише онај ко жели да одаткле оду. Њима не треба наше сажаљење већ свијест да нису периферија већ средиште нашег бивствовања.

Не пишем о Албанцима. Својим рачунима, то народолико племе (за њихово и наше добро и за зло) живи свој тренутак силе, настао на пресјеку некадашње биолошке моћи, трибалне затворености, геополитичке употребљивости другима – на сваком тренутку се осјети нагла синтеза мерцедеса, елоксиране браварије и нечега заиста суровог и осионог. Као што је већ записао добри дух Грачанице, Живојин, наш Жика Ракочевић, домаћин нам у Грачаници, они у сваојим плановима с времена на вријеме ударе на оно на што смо најосјетљивији – дјецу и светиње. У непрекидном рачуну они се труде да нам се представе као извор непрекидног страха и пријетње, али Срби, нарочито они на Југу, свикли су се помало и на тај систем изненадне инхибиције страха. Но  није моје да -  поред Јане Гаћеше или Митре Рељић, свједочим о тешкоћама. Само знам: сваки човјек који живи од Јариња јужно заслужује моје поштовање... Важно је, ипак, да и наши људи - попут моје жене и мајке - форматизовани искључиво вијестима, схвате да ситуација није (више) таква да на сваком мјесту очекујеш напад. Испред светиња су полицајци, љубазни када им дајеш исправе. У Призрену су угоститељи услужни. Страх је овдје оружје, али бап зато не смијемо га ми поунутрашњити, направити баук одласка нашим светињама. 

Можда би требало да запишем нешто дуже, о свакоме од драгих лица која су нас дочекача као своје. Оцу Амфилохију (и о. Саву) Дечанцима дугујемо једну ноћ у дечанском конаку у коме спаваш а срце је твоје заиста будно, најбудније у животу. Оцу Исидору проф. Валентини Питулић, Вељу и Јелени Михаиловић дугујемо једну дугу призренску ноћ. Оцу Дионисију у Архангелима не можемо се захвалити за љубав, за живе очи српског народног монаха, онога коме брада расте из образа а гостољубље те магнетски задржава да никада не одеш из Душенове светиње. Какав нам је само био дан у Грачаници, са Александром и Жиком, и мати Ирином у Сушици. Дугујем много дјевојчици Милици и њеним другарицама које су нас – из чиста мира тј из анђелске љубави – загрлиле на крају митровичког корзоа, тик поред онога моста који и даље симболички представља границу какве-такве слободе. У односу на прошлу посјету Сјеверу, ствари су се бар мало сталожиле, утолико уколико је албанске полиције на путевима нешто мање, а Митровчанке и Митровчани опет се лијепо носе када крену корзоом. У Лешку о. Милан и о. Мића кренули да проширују цркву. Многима смо дужни. Укрјепљење, оно које настаје када видиш да још има људи јаких као Лазарови витезови, непрегледни као поглед са Газиместана, истрајних као зидови манастира, радосних као анђели који и даље невидљиво служе у светим Архангелима. Хоћеш да се одмориш из баналне бетонске свакидашњице Београда? Иди у Метохију! Тешко ти је у далекој варочици у Црној Гори? Иди на Косово! Мислиш да су твоје бриге несавладиве а слобода негдје ускраћена осионим властима? Правац у Дечане! Питаш се шта ти је чинити у животу? Питај Богородицу Љевишку!

Пошли смо преко Милешеве и беранских Ступова, на Метохију, а вратили се преко Старог Раса, Петрове цркве, рашких Ђурђевих Ступова и Сопоћана. И ево, и даље се питам: када би бар пола Срба с времена на вријеме отишло да се загледа у Љевишку, да ли би нас можда заиста носиле све буре ХХ и ХХI вијека? Када бисмо вратили ону често изгубљену завјетну, метафизичку, царство-небеску дубину, када бисмо гледали најприје ликове светитеља, а онда политичара, да ли би се клацкалица пропасти и Завјета коначно преломила на страну вјечности која нас завјетно обликује?

Вјерујем да би. У сваком случају: ваља ми што прије опет Метохији и Косову. Тамо је живот, тамо је крст, тамо ћу видјети Васкрслога.