Свјетлост кроз облаке: поново кроз Метохију и Косово

 Оно вријеме изнад Гласиначког поља коначно ми је разријешило и посљедњи траг недоумице - морао сам назад у Метохију и на Косово. Ишло ми се још од дана када сам се крајем Свјетле седмице вратио, додатно ме је свака забрињавајућа вијест звала да што прије пођем, но знамо сви да се у животу најмање иде тамо куда те води душа. Но те суботе, након што се вријеме пет пута сасвим промијенило од Врњачке Бање до Рогатице, на Гласинцу се небо показало најдивнијим и најстрашнијим од како га гледам: олује су се стуштиле у ужасавајућем тешком сивилу у коме као да се сабрала нека тамна сила која пријети да потопи свијет, а у средишту, у окружењу сивила - ведрина и свјетлост, небо које гледа свијет као првог дана стварања. Знакове врмена нађеш и у времену: уолујила ми се душа и стуштила сликама са Косова, па ако желим утјеху Свјетлости - засигурно ми ваља поћи тамо. 

И сада, кући, у Фочи, ту, на столу, стоје успомене од драгих људи - дечанска издања, крстићи, тајман и вино, ораховачко вино од добрих Радића, иконе и књижице из Зочишта, још понека књига о Старом Призрену из Богословије, озбиљне и темељне књиге од Живојина и пријатеља из Грачанице, иконе, тамјан, сир из Драганца, књига Митре Рељић, саборца и шетача до Звечана... Но све то уједно тјеши - до сљедећег поласка на Метохију и Косово, неки комадићи пријатељске љубави и назнаке благдати светиња - тјеши и не утажује жеђ. Онај порив са којим се непрекидно живи - да опет, одмах сада, пођем поново тамо одакле нетом дођох. И док се трудим да запишем понеки редак о томе шта се све данас тамо види и налази, душа би се опет запутила тамо. Не знам ни сам какими судбами, што каже језик наше цивилизације, али ми смо очигледно рођени на Косову и Метохији. Не знам колико је тачно наше братственичко предање да смо Хуму дошли из Метохије - то у хапло групама не пише - али изван сумње је да у Метохији осјећам да сам читав вијек ту живио и да би само ту могао да почивам. Па и Косовским Поморављем када путешествујемо - у сваком оном завоју, када из неког тихог луга, оне шуме потресне својим постојањем, погледаш питоме брегове, стао би и не би ишао даље. Из Драганца, рецимо. Ту, у шуми у којој трепери благодат, налазиш све што је човјеку до Христовог Доласка могуће наћи. И много од тог Доласка.

***

Љубазни албански полицајац и киша испред Пећаршије. Микробус охридских таблица са средњовјечним Румунима.  Старија монахиња брезовом метлом тјера непожељно псето и умилно проговара: "оче, извини што не могу сад да узмем благослов, само ов несрећу да истерам из порте." У порти - светиња, дажд сипи а група скандинавских туриста фотографише и нечему се гласно смије. 
Постоји нешто потресно у самом уласку у пећку припрату, у оном тренутку када улазиш у  величанствену Данилову припрату и срећеш се са светородном лозом Немањића. Нешто дубоко се помјера у теби, ма који пут да долазиш. Гледаш и циело тијело и душа постају питање: зар ћеш, Благи, дозволити, да народ који је ово дао нестане без трага? А тамо, на јужној и западној страни цркве Светих Апостола, налазе се двије најдубље пећке фреске: велики свети Никола, на западној страни и св. краљ Урош, монах Симеон (управо тако је и потписано), на јужном зиду. Њихов поглед је наизглед изузетно строг, готово намргођен, вјеђе некако сабране као да већ у Милутиново славно доба знају шта све чека Пећку Патријаршију. Па и Христос Ветхи Денми дјелује понешто забринут у Његовој Надвременитости. Лахорасто Православље ХХ вијека сигурно би било саблажњено овим ликовима Вјечности који нас опомињу: тражите подвиг, гледајте и тешкоћу живота. Спремите се за све.


У Дечанима те може сусрести само благодат. Вечерње је и најљепши фрескопис на свијету углавом се наслућује више него што се види. Свјетлости је онолико колико треба пјевници и служашчем. Све је још у овом свијету у коме се око навикава да цијени свјетлост, да разазнаје свјетлост и таму, границу између њих и сијенку. Свијетли заправо Свети Краљ, чије присуство јасно осјећаш. Док излазимо из дечанске цркве и идемо ка трпезарији, показује ми о. Амфилохије радове на новој-старој трпезарији: "она би требало да буде осликана сценама из купола и других дијелова цркве гдје се налазе представе које се иначе не виде." Два дана касније, Жика Ракоевић ми у Грачаници приповједа о томе како је ваљало фотографисати иконе које се не виде (а и о томе како се свима видљиви лик Светог Јована Крститеља никако није дао "ухватити" фотоапаратом). Данас је чак и најпобожнијим вјерујућим људима тешко објаснити да се цркве морају иконописати, а када се иконопишу да се ваљају осликати све њене површеине - оне "ударне" и оне сасвим сакривене. Можда се у тој потреби за видљивошћу изгубио онај осјећај да је црква цијела и увијек испуњена светитељима, да су они ту и када их не видимо - да они виде нас. Као да смо изгубили чуло тајне, осјећај неодољивости невидљивог. Отуда, ваљда, и та потреба да се и косовско-метохијска вертикала нашег духа сведе на низ баналности, на раван расположивог и видљивог. Дечани, Призрен, Грачаница су наша оваплоћена метафизика Тајне. И зато несводиви на баналност вијека и човјека уништеног чула са Смисао. "Шта бисмо са Косова и да нам га поклоне" - то је израз личног савршеног бесмисла, унутрашњег нихилизма, други облик глувоће питања: "шта бих са својим животом и када бих вјеровао да он има смисао?" Није тиха издаја Косова и Метохије била плод генијалних манипулативних политичких одлука - оне су биле и остале јадне и прозирне, у Бриселу и Охриду и раније - у Србима се загушио осјећај Невидљивог и Надчулног: све остало је било и остало пресипање из метафизички шупљег у политички празно.
Срби на нашој Светој Земљи су посебна прича. Вјероватно да не постоје сложенији лични и завичајни карактери, саткани од више противрјечности. Вриједан и сналажљив свијет, свикао на сваку невољу, па опет: оптимистичан и ведар, виталан и жилав у мјери која као да је ишчилила многогдје другдје. Септембар је, ваља сабирати гројзе, правити вино. Сви су, уз све то, ништа мање забринути: све виси о концу, и све се може окренути наопачке, када немаш своју државу а и оно што је она имала - предато је и продато и након 1999. Прате исходе немира у Србији, распитују се за Српску. Стављени су у најнезавиднији положај на свијету: не могу себи да приуште да на било који начин дјелују тако што би угрозили још оне сламке Србије за које се држе (школство и здравство), немоћни су да и ту утичу на своју судбину, а у медијском рату у коме се фрагментише српски народ распиривањем завичајних препирки боли их клише о "косоварима". Па опет: и када се дотакну брижних тема, некако очас пређу на доброту метохијске климе у којој увијек има и сунца и кише таман колико треба да се направи најбоље вино. За разлику од нас сарајевских Срба који са собом увијек вучемо неко ужасно противрјечно осјећање љубави и одбачености прена граду на Миљацки, метохијски Срби увијек некако и даље воле Ораховац или Призрен у цјелини.

Вијести које долазе о терору лажне државе над Србима на Сјеверу одсликавају само мали дио сложеног и ријетко када добронамјерног односа Албанаца према Србима. Истини за вољу, има примјера људскости - под условом да се о тој људскости не говори јавно. Полицајци који чувају наше светиње углавном су врло љубазни и говоре српски са оним карактеристичним албанским нагласком. Биће да је обавезно осигурање за аутомобиле са регистрацијама тзв БиХ постало бесплатно, јер службеник који издаје полису није хтио ништа да наплати. Дођу, по невољи, и Албанци у Зочиште, понесу дар да заблагодаре светом Козми и Дамјану. Срби јужно од Ибра понешто и могу и морају да тргују изван свога гета.  Но чак и свака од тих наизглед људских доброта има наличје. Јасно је да полицајци који чувају уз сву своју љубазност морају ту да буду, а тешко да би било ко од њих желио и могао да заустави нови погром попут оног из 2004. Долазили су Албанци и прије 2004. у Зочиште и свети Врачи им помагали, па су манастир спалили до темеља на почетку славног ХХ вијека. Сваки одлазак у центар Ораховца, макар у трговину, може бити испуњен провокацијама и непријатностима за Србе. Све почива на једној за нас варљивој и несигурној а за Албанце саморазумљивој и као камен непомјерљивој основи: "Косово" је њихова "држава", а нама се даје колико мора по каквој-таквој присили Запада, дају нам се мрвице живота и постојања које остају свим паријама и раји самосвјесно репресивних "држава". Сада је плима албанског национализма, њихов 19. вијек, и сви ту плиму осјећају као какву саморазумљиву природну појаву, а понеко - попут Римокатолика - осјећају да је вријеме да на њој јашу. Иако малобројни, они почесто у зилосу "показивања Србима њиховог мјеста" прегоне више него културолошки, секуларно-националистички муслимани, којих је међу Албанцима највише.
У њиховом унутрашњем животу и даље се снажно сусрећу и покушавају да нађу своје мјесто племенска традиција и чари Запада. Са једне стране, чини се да је синтеза успјела, тј да је племеска заједница преживјела и идаље најмоћније друштвено ткиво косовских Албанаца. Но нарочито у Пећи, Призрену и Приштини, видљив је неумитни данак Западу. Опсесија културном аутомобила, бљештавила. Срећу се и први младићи и дјевојке сасвим обучени у најновије трендове западних субкултура. Иако ћете узалуд тражити књижару, кафићи нису више само модернизоване оријенталне чајџинице већ понеки од њих "фурају" неки "алтернативни фазон". Цјелокупна слика одаје један чудноват свијет у настајању у коме се племе, национализам, традиција и Запад и даље прожимају и боре без јасних исхода и резултата, осим једне опсједнутости аутомобилима, стамбеним простором, намјештајем и бљештавилом. И све то уз најјаснију свијест да од Запада и служења њему зависи све то. Поред албанских застава, које се појављују безмало на свему, ту су америчке, њемачке и швајцарске, по путевима и радњама. Русија је ужасни баук и честа оптужба упућена Српској Цркви. Иако је ово тренутак моћи албанског народа, често у памет дођу ријеч Спасове упућене Пилату: никакву ти власт не би имао нада мном, да ти није дато од горе (Јн 19,11). Ту, горе, у Божијим судовима, у нашем отклону од Њега и повратку Њему, лежи судбина наших светиња...


А светиње и даље стоје. И исцјељују. Свака неком посебном благодаћу. Дечани - Рај на земљи, најљепша црква свијета и Свети Краљ који чује и одговара. Братство у тајну погружено. Пећка Патријаршија - добра старина, која и сада зрачи топлотом (знам да је чиста утопија али понекад помислим да бисмо заиста били као Црква, свештеници и народ, свјеснији благодати која нам је дата када бисмо заиста пренијели бар дио патријаршијских служби назад у Пећ. Немогуће је то, свакако, али београдска хладна зграда у којој те нико не познаје и не мари за тебе као да се није срела са топлом светачком једноставношћу опкољене и опасане старе Патријаршије). Зочиште, до темеља и испод темеља разорено, а у њему и даље свет Козма и Дамјан лијече, а оци обнављају и исповједају и моле се носећи недуге сваког болесника који приспије и бар мало се одмори испод иконе светих Врача. Призрен - са Љевишком које се човјек не може нагледати, са Светим Николом, који ма колико пута био у земљу укопан, и даље је виши од оних који сједе у кафићима уз сами олтар и засипају порту опушцима и отпацима. Призрен, са светим Спасом и Светом Недјељеом благовјерног краља Марка и мати Златом на чијој тераси човјек гледа царску престоницу и слути: ништа није готово у времену док Судија времена не дође. Грачаница: ту, одмах преко пута улаза новопридошли албански полицајац тренира строгоћу а у порти: свјетлост Другога свијета, грациозна вјечност у камену. Ту је Драганац, чудо у питомом лугу, са молитвеном братијом и сабраним Србима косовског Поморавља. Понекад мислим да би заиста било најбоље да се сви колективно преселимо у Грачаницу или Ораховац, да нас бар светиње тјеше и сабирају, када то неће или не могу ни политичари, ни свештеници, ни сам народ који се поби и расцјепа док се изнад српског неба сабирају олујни облаци са свих страна.  Није ствар у томе да идеализујем косовско-метохијске Србе - биће супротно: као и са сваким искуством у животу, што више упознајеш, познатији

е су ти и оне (међу)људске сиве стране људи и прилика. Ријеч је о нечему другом. Под очигледном туђинском окупацијом, најчешће бруталном а понекад и прикривеном перфидном силом, у човјеку се буди она најдубља интуиција да Бог тек треба да каже посљедњу ријеч, о њима и нама, о сили и о правди. На Метохији и Косову, понекад ми се чини и: само тамо, ми и даље постојимо у исконском (с)трпљењу и слутњи, отпору и нади, тамо гдје осим наде не остаје готово ништа.

И док још једном гледам лице светог краља Уроша - Симеона Монаха и светог Николе из пећке цркве св. Апостола, звони и даље питање: разумијемо ли ваш поглед, светородни? Не знам. Но чим се отргнем од  свакодневице, морам потражити тај поглед и загрљај светог краља Дечанског. У олујна времена Сунце некада начини тај савршени круг кроз тежину кишоносних облака. У окружењу мрака свјетло најјаче сија. Као Косово и Метохија.