Волио бих да сам се након сваког полусна у аутобусу, у
животу, пробудио у Дечанима. Оно напорно и згрчено стање, ни јава, ни сан, као
да је метафора свеколиког нашег живота изван Метохије и Косова. И онда се
пробудиш гледајући сунце како излази изнад Метохије. И знаш, цијелим бићем
знаш: Ту си, Христе, ту си Свети Краљу, ту си љепото неописива, ту си, у
примраку најкрасотнијег од свих красотних Домова Спасових.
Улазиш у олтар у коме о. Петар кроз који час почиње проскомидију. Имена се
редају поретком душе: поред тебе су часна трпеза а испред иконостаса још један
олтар – мошти Светог Краља.
Литургијско богословље каже да је свака литургија на
свијету частица једне, недјељиве Службе, безразлично да ли је служе сви
патријарси или убоги свештеник на Алеутским острвима. Но када год станеш пред
дечанску часну трпезу сјетиш се онога некадашњег себе, свештенослужитеља прве
ревности, у коме пламти осјећај најприсутније Светости. Гледаш светитеље.
Гледаш борове, кроз дечанске прозоре. Гледаш Христа, Сунце правде. Олтар испред
којег стојиш непосредно те узводи Откривењу. Да, дођи, Господе Исусе. Да,
долазим скоро.
Субота је и дечанска црква препуна је младог свијета. Поред ове моје дјеце,
студената четврте године ПБФ св. Василија Острошког из Србиња, ту су још браћа
из Ваљева, Београда, Бање Луке... Освјетљење се укључује тек када се завршила
служба. Сада, када смо красоту сагледали унутрашњом свјетлошћу, и она спољашња
може да нам покаже пигменте и потезе четкицом. И оне се састају у синтези
нетварне Тајне и вештаства које надилази своју крхкост. Након литургије –
гостопримница, разговор са оцем Амфилохијем: историја Дечана кроз његове
ријечи. Занимљив је парадокс Дечана: толико страдања са најмање физичког
уништења од свих наших средњовјековних задужбина. Подсјетник да се није
жртвовало само када су нам боли очи фрескама – страдало се и када се, наизглед,
није много уништавало.
Настављамо
према Пећкој патријаршији. Опет се сусрећемо са браћом коју смо видјели у
Дечанима. Сунчан је дан. Светиње нас призивају: многи су први пут у Метохији и
на Косову. У кратким путевима између светиња разгледају албански свијет у Пећи,
Метохији, Призрену. Ова моја дјеца скрећу ми пажњу на нешто што до сада никад
нисам опазио – чудноват начин на који се Албанци «каче» на струјну мрежу. На свакој
трећој кући постоји читаво гнијездо испреплетаних водова. Наизглед, ту нема
никаквог поретка нити смисла – све је импровизовано, плод потребе и тренутка.
Изван сваког инжењерског и естетског рјешења. Но очиглдно да засад функционише.
Као нека жива представа жеље ондашњег свијета да се, испреплетан, наџиџан, ма
како, по ма коју цијену, прикључи ономе што доживљава као прогрес.
Могао
бих овај запис да осјенчим сасвим бојама српске распетости на Косову, наше
збуњености и уплашености, па и очигледних знакова посустајања. Готово увијек
чујемо да је неко продао имање Албанцима и иселио се. Здравство и школство –
које, наводно, «не би смјели да дирају» - све више су под притиском приштинских
власти, а Срби који живе на Косову и Метохији и даље су у апсурдном положају да
се морају држати Београда као «државе» иако те «државе» све мање има. Стварност
косовско-метохијских Срба показује сву бесмисленост аргумента да је «само важно
да се не потпише Охридски споразум» - иако цјелокупно понашање и Приштине и
Београда показује да се споразум спроводи, са или без потписа. Можда би нас
могла тамом обавити снажна подвојеност Призрена и Српске Митровице. Призрен,
пун туриста, врви од живота и трговине; млад свијет одјевен у свим варијантама
оријенталне моде – од елеганнто покривених и нашкинканих Туркиња преко вулгарно
хиперсексуализоване албанске омладине, млади свијет тиска се безмало сударајући
се. Митровица: корзо скоро пуст, без дјечачке вреве чак и испред Техничке
школе, људи у кафићима подозриви према непознатим пролазницима, а преко
неколико локала огромни плакати «Српске листе» као подсјетник апсурда који чини
митровачку стварност - сваки пут када
дођемо, све више је «ркс» таблица, све мање српских застава, о некадашњим
муралима о томе да «нема назад» нико и не говори. Народ смркао. Иако се одмах
види да Срби нису оријентална маса која испуњава призренске улице (и мода и
ношење наше младог свијета очигледно више упућује – на зло или на добро – на онај
«глобални» укус заједнички Москви и Милану), све је прилично замукло. Процес
окупације Сјевера ближи се крају и у људима се одвија драма избора коју су они
јужно од Ибра одавно сусрели и разријешили: отићи или остати.
И
можда на тој клацалици, тешкој и савршено људској, могао бих започети и онај
неупоредиво јачи биланс добра и снаге који нас купа сваки пут када одемо на
Косово и Метохију. Нигдје се снага доброте не осјећа тако силно. У казивању
пећке игуманије о тешком животу некада и сад, о изазовима о којима мати прича
као саставним дијеловима живота и подвига – осјетиш ону праву димензију зла и
злобе: она је дјелатна само ако те пољуља. Ако си одлучан да јој се не
пропустиш, зло постаје епизодно, оно се смјешта у прошлост, иако постоји и
данас. Наше монаштво, посебно, има неко памћење вијекова. «Било је и турско, па
прошло.» посебно звучи са монашким усана у Дечанима и Пећаршији. Знаш да је тако и шта то значи.
Доборте има свугдје. Како само она зрачи из гостопримства братства Светих
Архангела! Није сваки ручак на темељима Душанове светиње само мала гозба – он је
мала крсна слава, трпеза испуњена пажњом, у славу Божију. Ту, уз саму Бистрицу,
размишљам како се само тек прочитана прича о тајни сјемена Божијег (Лк 8,5-15) и сама открива у
историји. Дечани су кроз повијест прошли готово неоштећени. Љевишка –
поџамијана, премалтерисана и ископана, преграђивана и спаљена – па опет данас
потресно лијепа и недогледна и ненагледна. Архангели – раскопани до темеља и
испод темеља, разношени и разнешени, па опет: и даље живи Душанова задужбина,
најрадоснији манастир од многих радосних. Бањска тек – као неки збир свих наших
судбина и добри о. Данило, наш домаћин, који нас гости пажњом док мачак Жућа
тражи пажњу сваког појединачно. Никад не знамо када ће и гдје сјеме никнути, али и када ће васкрснути, када се чини сасвим загушеним. И не само манастири и увијек радосна
Богословија (дијеле нам њихова издања – најљепше књиге српске и православне
теологије данас) – доброте, оне одлучне доборте, има на сваком кораку ове свете
земље. Колико је само има на Новом Брду код о. Стеве Митрића, доброг пријатеља и хајдука,
човјека посебног кова, у коме су се подударили епски патос Српске и Новог Брда.
Колико је само у Ораховцу одлучне доброте,
у дочеку који свима приређује о. Милан, како је само лијепо и
величанствено када Радићи, у сред послова и брига, остављају рад и налазе у
свом ораховачком дворишту столицу и чашу хочанског вина за нас двадесет! На
њиховој капији сусрећемо Гавра Кујунџића – њега смо, изгледа, дозивали
пјевајући његове пјесме, оне испуњене чежњом и одлучном добротом, толико
својственом метохијским и косовским Србима. У Грачаници – монахиње поју и душа
ти се весели и укрепљује. У Лепосавићу улазимо у цркву Св. Василија Острошког у
тренутку док иконописци још чине своју свету тајну, а добротом нас грле браћа
свештеници и добри људи. Не иде нам се од њих. Не иде нам се са Косова и
Метохије.
У
гостопримству ондашњих Срба има не само оне свеопште наше простодушности –
постоји ту нека метафизичка опчињеност Срба добротом. У Архангелима и у Црној
Реци постоји једна житијска икона св. новомученика Харитона. На њој је
приказано и његово страдање. Па опет, иконописац је терористе тзв «ОВК»
приказао благороднијим, људскијим, него што су икада били. Лица им немају оне
квргаве звјерске физиономије којима се, тамо, уосталом, многи поносе: и џелати
су ликом понешто племенити, онакви каквим би могли бити да нису џелати. Икона и
Срби људе увијек виде бољим него што јесу. Ту је огроман дио нашег историјског усуда, ту је
сав наш спас, пут за Царство небеско. Када се попењете на врх споменика на Газиместану, у оној посуди у
којој је пијесак у који би требало да прислужујемо свијеће, безброј људи засијало
је опушке. Можда смо и то ми, наша сјенка. Али спуштамо се назад тамним и скоро
сасвим иструлим стубама и неко у полумраку види птичја јаја, голубија,
највјероватније. «Пазите, немој неко да их згази!» говоре студенти теологије,
један другоме, са свештеном пажњом. И то смо ми, онај наш свијетли дио, који ће
нам вратити Косово, када побиједимо опушке тамо гдје стоје свијеће.
Након
Косова и Метохије, улазимо у скоро уснулу Студеницу, настављамо према Црној
Реци, светом Петру Коришком и свештеномученику Харитону. У Расу смо, али и даље на Косову и Метохији. У тајанственом језгру
црноречке светиње осјети се нераскидива веза коју ниједно Јариње не може да
прекине. Благодат Христове одлучне Сведоброте која нас и даље држи. «И када ми душа у невољи тоне», знамо да си ту, свети
Харитоне...
Нема коментара:
Постави коментар