Драги начелници и представници локалних заједница,

Уважени представници дипломатског кора,

Драги гости из бартског факултета Св. Андреја Шагуне из Сибијуа,

Поштовани колеге и пријатељи представници других братских факултета нашег Универзитета

Представници јавног и политичког живота,

Драга сабраћо високопречасни и пречасни Оци наше Цркве,

Драги професори, студенти и студентице,

Даме и господо,

Христос васкрсе!

Христос васкрсе и нас сабра око себе, да, као некада ученици на путу за Емаус, осјећамо да горе срца наша кад нас он гледа својим васкрслим очима, па чак и када нисмо свјесни да је Он тај који говори са нама, који нам објашњава да сва Писма, најстарија и најновија, да све што дише и што је икада Њиме и за Њега створено, хвали и слави пасхално јутро и побједу Живота над смрћу, ту ерупцију вјечности која осмишљава наше крте и ломне егзистенције овдје на земљи. Христос васкрсе и срете се са свима онима који ће тајну васкрсења носити у себи, као нов начин постојања, као они који знају да пролазност заувијек устукну пред непролазним. Христос васкрсе и даде живот вјечни, даде Светог Василија да нам свједочи  - чак и најневјернијим од свих невјерних тома – да је Живот тријумфује, макар му и могли опипати ребра. Христос васкрсе: Ваистину васкрсе сад и заувијек на острошкој стјени и у овом часном училишту.

Гдје започети бесједу? Ако бисмо били препуштени само историји, само ономе што је остало записано и у музејима похрањено – шта би остало од нас? Шта је остало од наше историје што нисмо, као негда србуље, сами трампили за ново и углађено, а у ствари краткотрајно и безвриједно? Шта је остало што нам нису спалили, боли и гребали, попут Симонидиних очију и пивљанских светитеља? Шта је остало што нисмо – не знајући да ли смо ми заиста ми или неко други – минирали и потапали, багателисали и одрицали се? Али, Бог нас је гледао почесто више него ми сами себе. Тако да истински живот – онај у присуству његовом, онај сав натопљен благодаћу загрљаја са Богом – није одступио кроз историју од нас. Јер, да о Св. Василију треба говорити само на основу „историје“ – шта бисмо имали? Понешто цркава и манастира које туђа и наша рука није стигла да уништи. Понеко писмо писано Пећким патријарсима. Па и ту су нам наши непријатељи више фабриковали историју, него што смо је сами ми чували – сјетимо се само лажним писама које су у жару квантитаивног самјеравања људских душа подметали западни пропагандисти под руку Св. Василија иако је сво његово дјело и сва његова личност казивала против њиховог недјела и њихове безличности. Али, хвала и слава вјечита Богу – нама је историја, та скорена крв и спечени зној, увијек остајала недоречена, да би је дорицао Бог преко својих светитеља. О Светом Василију из ње скоро ништа не знамо.  О Светом Василију, или још тачније – Светог Василија – из искуства острошке пештере знамо и познајемо, најживље, најприсутније, како се само Отац зна и познаје: двострано, обострано јер познаје и он нас, гледа и учи, исцјељује, кори и прекорава, а опет: милује и тјеши. Јер како би Отац другачије дјеци својој чинио?

Срећа и благослов да више историје у архивима немамо. Јер – ево, погледајмо сав цивилизовани свијет који је своју историју у архиве уредно поспремио, те, како самозадовољно констатује тај свијет, та му се историја, за разлику од наше, чини пробављивом и лаком за манипулисање. Срећа да оволико колико је имамо, имамо је у моштима светитеља, у саборима око тих моштију, у вазда топлим ноћима острошким у којима се људи сустичу, тражећи лијека души и тијелу, захваљујући за исцјељење душе и тијела. Када сам, као свршени гимназијалац, у мају 2002 пробдио једну ноћ на острошкој стијени, молећи св. Василија за благослов да пођем путем богопознања, богословствовања и богослужења, знао сам, као што зна свако кога се макар на трену доаткла благодат Светитеља: да је он близу јер ту, одмах крај његових моштију, ту у хладној стијени, јесте Христос Богочовјек у сталној бесједи са Василијем и Василије у сталној бесједи са Господом. И осјетио сам оно што и данас, заједно са свом браћом и сестрама професорима Острошког Факултета покушавам да пренесем млађој браћи и студентима: а то је искуство живота, непатвореног, непосредованог, аутентичног, истинитог. То је искуство Бесједе на гори продужене до Другог доласка Христовог. То је искуство и парадокс: да је живот присутан и у хладној пештери, на сувом камену, на мјесту које Светитељ изабра да би га и Турци заобилазили. Да живот – онај истински, живот као благодат – можемо прије наћи у пустињи, уколико га имамо у себи, као што га нећемо наћи на Тајмс скверу уколико га немамо у себи. Да је Живот могуће фингирати, али га је немогуће продуковати, да Дух дише гдје хоће – свуда осим тамо гдје бисмо га ми по нашем нахођењу распоређивали да треба и има да дише.

Како и зашто се једна институција, као што је један Факултет, дакле, институција која би по праву и правилу, требало да систематизује живот и искуство, могла назвати по једном пустињаку чији је читав живот прошао у космичком Богозрењу и божанственом мирозрењу, а најприје у непрекидном остваривању оног хришћанског схватања делфијског самопознања као Молитве Јефрема Сирина? Како је могуће изградити Факултет на пештери? И уједно: да ли га је могуће изградити на било чему другом? Да ли га је могуће изградити на било чему другом осим на непрестаној и неутаживој жеђи са Блискошћу Вјечнога и присусвом Величанственога, да ли га је могуће основати и на чему другом до не напрекидном тражењу Другог града, оног савршеног Јерусалима? Да ли је иједан други мотив – политички, национални, идједни, културални – довољан да оправда постојање једне институције на овим просторима на којима је све од поменутог подложно конструисању, деконструисању и реконструисању, све у зависности од ситнодушних планова великих сила? Јесте, само је Пећина, Витлејемска, Пећина Гроба Господњег и Пећина Острошка у стању да оснује Факултет и Универзитет и само Факултет и Универзитет, дакле онај који оспособљава богочовјечанску Факултас, способност и само Универзитет који казује оно универзално достојан да оправда своје име, да усклади оно што јесте са оним што треба да буде, светомаксимовским језиком, да усклади свој начин постојања и свој логос постојања. Да преда смисао јер има смисао. Јер све пролази, казује стара и свагда очигледна мисао, а само оно сазидано на вјечности неће проћи.

Неће проћи само оно што зна да, како неприкидно напомиње о. Александар Шмеман, „све је негдје другдје“, или, како казује Достојевски, човјел тек треба да буде оно што истински јесте. Како оно што тек треба да буде јесте мјера оног што је сада? То је антиномија вјере, то је оно што вјеру чини, како тачно примјети Хајдегер, сасвим другачијим начином постојања од неурачне људске егзистеније, од оног начина постојања које од свега тражи да се Бог, човјек и свијет прво оправда, па онда покаже. Вјера тражи да се најприје покаже, лицем пројави Бог и човјек у свијету, еда би из гледања лица били разумљиви сами себи и један другоме, еда би у Богочовјеку све било објашњено. Небројено пута су Свети Оци: и Василије и два Григорија и Златоуст и Максим и још један Григорије и још један Василије – сви они казивали да је Богочовјек апсолутни одговор на „проклета питања“ Достојевског. Нербојено су нам пута казивали да Христос није апстракција, није конструкт, није симбиоза идеала, него све што може конкретно да се каже и види. Како помирити институцију и љубав, фациклу и живот, јерархију и љубав? Можда постоје закони логике који могу да помире супротности, можда људи у кетманији и полтронству фингирају симбиозу јерархије и љубави, али ниједна фасада неће издржати терет вјечности, ниједан закон и ниједан привид. Само Онај из вјечности казује како је могуће љубити и бити први, и то не само кроз Његове ријечи о томе од које љубави нема веће. Прање ногу Апостолима и Велики Петак нису модели, него догађаји, управо као што је и Васкрсење догађај. Ко није спреман да омије ноге прекривене палестинским пјеском и да потури руке на чворнато дрво крсног кипариса – тешко да ће видјети свјетлост из Пећине. А без свјетлости Пасхе, ниједан Хигсов бозон нам неће казати одакле и гдје идемо. И шта нас на том путу чека.

Зато смо ми Факултет и Универзитет који тражи и који се тражи. Факултет који, попут апостола, вјерује али и вапи: „Господе, дометни нам вјере!“ (Лука 17,5). Факултет и Универзитет који зна да је живот процес, догађај, сусрет. Који је истрпио и зна како је трпјети, али који је трпио у заједници љубави и који зна да се само у љубави могу издржати ожиљци живљења. И то не тупог мучења зато што су људи ћудљиви, а природа сурова, него Факултет који у ожиљцима тражи смисао, тражи назнаке Васкрсења које неминовно побјеђује смрт. Обично се у овим приликама збрајају успјеси, наводе цифре у којима се топе људи, књиге, квадрати простора. Сабирају имена, квадрате и технику и генерални на фронту. Има, по мудрој ријечи Проповједниковој, вријеме и мјесго и за то. Ми се данас не хвалимо цифрама. Ако ћемо се нечим хвалити – хвалићем се оним што смо досад у историји искусили и видјели, хвалићемо се оним што носимо као слабости и ране. Ако треба нешто да истакнемо – истаћи ћемо наше људе, Оце прије нас и синове послије нас.

Допустите ми на крају, да се обратим нашим данашњим слављеницима, дипломираним теолозима ПБФ Св. Василија Острошког, ако ништа друго а онда као неко ко је оставио дио свога живота у годинама проведеним са њима, као што је свако од њих оставио и дио живота проведених са мном и осталим колегама. Драги пријатељи! Од данас сте дипломирани теолози: размислите, има ли неке противрјечности у самом називу, може ли се теологија икада заиста дипломирати? Може ли се добити диплома за живот? Јер, теологија јесте или би требало да буде говор о Живом Богу, а тиме и живот сам. Данас се свакако окончава један период вашег живота. Надам се да сте и тај комадић временитог постојања на земљи употребили добро. Прву од битних лекција о животу и теологији научили сте још и прије него што сте дошли овдје к нама: научили сте да је човјек биће одлуке, да он непрестано бира, у сваком тренутку свог постојања, какав ће однос имати ка Богу, свијету и најприје – ка ближњем своме. Ви сте већ и тада сазнали оно потребно: да човјек може да изабере да у свему ономе што чини тражи неки смисао или да може да изабере Христа – Свесмисао и онда кроз читав живот настоји да осмисли живот сам. Колико сте искрено тада приступили Христу – толико ћете кроз живот осјећати да све оно што је било у протеклих 4 године и све оно што слиједи има смисла. Да упркос свему ономе што вас чека у животу има Смисла. Затим сте научили још једну битну лекцију: да човјек сваку своју одлуку плаћа кроз читав живот, плаћа је цијелим својим бићем. Јер, ваше прво искуство је било оно које вас очекује кроз будућност: а то је сазнање да Црква није идеализована скупина холивудских суперхероја, него сабор правих људи, од крви и меса, али и даха и Духа, сабраних не око идеала, него око само једне стварности: ишчекивања Христа у пуноћи његовог Другох Присуства. Многи су били и јесу одговори на ово искуство замјене идеализованих пројекција стварношћу Цркве. Неко од вас можда није видио, у копрени међуљудских односа, да, чак и најтамнији материјалиста и каријериста заправо покушава да надомјести ону прву жеђ, жеђ са присуством Богочовјека. Неко ће то можда видјети тек кад и сам проба све замјене, све ништавне супстицтуције за додир Богочовјека. Неко ће можда лако потонути у сивило свакодневнице, у прагматизам само мало окађен и златом прошивен. Надам се да ће све оно чему смо покушали да вас научимо – а прво и основно јесте да нема замјена за живот, за Богочовјека, да треба да будете људи да бисте постали богољуди по благодати – да ће све то бар мало вам олакшати сналажење на путу живота. Ми смо ваши сада већ бивши професори, али вјечити оци и брижници за ваш напредак и благостање јер отац се не може престати бити. Желимо вам да живите, да живите достојно човјека и достојно звања које сте стекли. Данас се поравнавају сви рачуни, од данас нама више не дугујете ништа, ниједно предавање, ниједан семинариски рад. Од данас вас чека живот са свим оним што он, до доласка Вјечности, јесте. Нема више овдашњих испита који су, звали се тако или не, сви одреда парцијални. Од данас вас чека само један испит за који смо покушали да вас спремимо. Потрудите се да га положите изврсно, са „десетком“. Јер деветки, осмица, седмица и шесица више нема. Остаје само десет или пет. Вјечност у пуноћи или вјечност у богонапуштености. Данас се видимо, у овом саставу, вјероватно посљедњи пут. Ми смо вас спремали за вјечност. Будите добри студенти вјечности. Видимо се у Царству Божијем! Амин.