Викендица (или "некако с прољећа")

Сваке године, некако с прољећа, у мени се не пробуде дернеци пијани него успомене на једно давно прољеће, прије сада већ 21 године када сам, мислећи (к`о и сви) да идем у мало дужу посјету рођацима у Миљевиће, напустио своју родну кућу у сарајевским Ковачићима. „Да склонимо дјецу док ово не прође“, рече тада (4.4.1992.) Отац Мајци. А то не пролази.

Од тада не само да се нисмо вратили кући, него смо готово престали да посјећујемо и викендицу на Требевићу. Јер, човјек који се потуца од немила до недрага нема ни времена ни жеље за доколицу, иначе, мајку философије. Иако однедавно имам мој стан, мојих тридесет квадрата, никако да нађем времена да се одморим на Викендици. Просто, ово су времена без викендице.

А она је све. Она је ова земља у малом. Отац и Мајка су је правили „да би дјеца имала гдје да побјегну од сарајевског смога“. Направили су је на ђедовој земљи – дјед, мајчин отац, иначе најбољи човјек кога сам упознао у свом животу, још за живота је подијелио своје родитељско имање на обронцима Требевића – један „плац“ ујаку (и он је тамо подигао викендицу, па смо тако често викенде проводили заједно), један мајци и зету. Правили су је Родитељи од самоуправних плата, од живота који је у њиховом наивном виђењу могао бити само бољи. Зидали су је и у њу уносили „старе“ ствари – оне које би, иако још употребљиве, биле непотребне након што се у кућу у Сарајеву унесу нове. Дакле, зидали су је од наде у бољи живот и од комада старог, од будућности и прошлости. Ту су биле моје дјечије ствари. Ту је био црно-бјели телевизор на коме смо пратили Евровизију неколико пута, радио-транзистор на коме смо недељним поподневима, уз роштиљ, слушали незаборавне преносе. Ту сам, од Петра и Дарије, првих рођака, ујка и ујне, учио прве ријечи енглеског и трчао кроз непокошену траву слушајући сељаке којима је увијек било жао што се трава гази. Ту смо одмарали од града и поново се спремали за град. Непосредно пред рат смо је дозидали, покрили и омалтерисали. У марту 1992. Деда Владо је поставио и већ купљену столарију. Као и цијелој држави – и викендици је недостајало болно мало да постане дио цивилизованог свијета, „да будемо Шведска“...

А онда је дошао рат. Као што рекох, човјек без куће може имати 1000 викендица. Ниједна му неће значити ништа.

Послије рата сам свега неколико пута био на Требевићу, обишао викендицу.

Најприје су 1996. Године улазна врата развалили „Ајфоровци“ – иако су могли да питају сваког ближњег сељака да им да кључ. Развалили, „тражили оружје“, можда и „Радована“ или „Ратка“, испреметали све, оставили тако и отишли. Од тада кроз њу увијек дувају вјетрови. Од тада се појављују и други „гости“. Иако је имање око викендице јасно ограђено оградом, кад год одем у викендицу, тамо затекнем бунтове „Дневног аваза“ и „Ослобођења“. Некоме моја ограда и моја викандица не представљају препреку да ту роштиља. Јер чији пикник, тога и планина. Не размишља сарајевски излетник да је у мојој викендици, без мог одобрења, добродошао таман колико и ја у његовом стану у Сарајеву.

Питам се: није ли та викендица, тај комад ове земље, парадигма свега што се у њој десило и односа који и даље владају? Не показује ли она начин на који ја и онај човјек са којим се мимоилазим када шетамо Сарајевом, различито схватамо љубав према овој земљи. Ја је волим јер ми је „ђедовина“, јер, макар је и ту и тамо обишао, она је моја по ономе што сам на њој затекао и што сам у њу уложио. За њега – она је његова сва, неким само њему знаним правом, неком љубављу која му допушта да прескаче преко ограде мог имања и кампује на мојој земљи. Ја не волим ову земљу као апстракцију, ја сам везан за људе, за мјеста, за успомене. И зато не допуштам да иједан конструкт – звао се он држава или нечија национална свијест улази у мој живот, у моје дјетињство.

Толико само о једној викендици. Нећу ни начињати Добровољачку, пуцњаве, Грбавицу, моју школу Владимир Перић Валтер. То су, ипак, тешке теме. Само неколико ријечи о мјесту гдје и данас, па макар и неимао  времена, да га почешће обиђем, станује добар дио мог дјетињства.