Када сам први пут, још са младалачком способношћу упијања сваке ријечи и идеје, читао брошуру под називом „Рат и Библија“ Владике Николаја, у памѧт ми се урезао горак и тежак утисак разочарења светитељевим приказом стања нашег народа прије 1914.
„Србија, најзад, у првој години рата добијаше и губљаше наизменично. По том изгуби сву земљу своју, огромну војску и материјал, и потону у беспримерно страдање, које трајаше пуне три године. А ово би због греха које почини интелигенција српска, затрована љутим партизанством и међусобном мржњом. И би ово и због самога народа, у коме се беше одомаћила крађа, кривоклетство, свађа, псовка, непоштовање родитеља, непоштовање брака и непоштовање недеље, што све беше зло пред Богом. Нарочито ово би због охолости и незахвалности Богу после победе у 1912. и 1913. години.“
Поврјеђивао је мој романтичарски занос непобједивом и
морално супериодном српском војском из ослободилачких ратова овај сажетак наших
мана – поврјеђивао не само зато што је био несумњиво тачан већ и зато што је
био смјештен у доба прије доласка
комунизма на власт у земљи и у души српског народа, поврјеђивао и зато што
је био подједнако тачан те 2001. године колико и у тренутку када је био
написан. Дакле: и тада је било као и данас. Чак и они несумњиво бољи од нас,
они који су донијели сјајне побједе у балканским ратовима и Великом рату,
боловали су од истиих бољки од којих данас болујемо. Можда би ту било и утјехе,
да резултат српског ХХ вијека није тако тежак и трагичан.
Свакако, наду ми је и тада и данас будила она друга, покајничка страна српског народа, коју је Владика Николај истакао као узрок наше побједе:
„Али на крају рата Србија однесе сјајне победе, и поврати све своје земље, и ослободи и уједини сву браћу своју. А ово би прво због народног исповедања грехова својих предратних, због дубоког покајања и смирења пред Богом и вапијања ка Богу за помоћ, и друго, због праведности и побожности краља српског и све четири велике војводе српске, који чињаху што је право пред Господом. Јер стојећи на фронтовима планинским, или робујући под завојевачем, или скотски живећи интернирани по оборима, у земљама непријатељским, народ српски преброја све своје грехе почињене у прошлости, покаја се горко, и завапи Богу палећи свеће пред светитељима Божјим, својим крсним славама.“
„Ослободи и уједини сву
браћу своју...“ – како данас одзвањају кроз јаме Херцеговине и савске равнице
ове Владикине ријечи. Како је могуће да смо из заблуде ходили у заблуду?
Долазиле су ми опет на памѧт ове
ријечи Владике Николаја читајући Нушићеву „1915“ а нарочито Краковљев „Живот
човека на Балкану“. Страдања славне српске војске и народа у мемоарској прози
још су пластичније описана, али данас их је подједнако лако могуће читати и као
споменике наше заблудјелости. И самим
тим као објашњење зашто смо из заблуде ишли у заблуду.
Краковљев
спис заслужује посебну пажњу, у огледалу Владике Николаја, Чињеница да су и
аутор и спис, због подршке генералу Милану Недићу, били прогнани из српских
књижара и читанки, узрокује једну накнадну пажњу коју и аутор и спис изван
сваке сумње заслужују, по књижевној вриједности нарочито. Значајан је Краков и
зато што су његови описи стања духа подједнако непосредни и прецизни, колико и
описи борби и кркљања бугарског војника у смртном хвату са српским официром. Међутим
– иако пишући својеврсно аутобиографско завјештање као зрео човјек, Краков нас
уводи у један свијет „официрске части“ и војног похода чији су саставни дио
еротске авантуре официра Кракова. Од Руже у ослобођеном Шапцу, преко Крфа и Солуна
до „ослобођене и уједињене браће“, Краков, пишући већ као зрео човјек, ожењен и
ситуиран, оставља свједочанства једног необузданог и никада жаљеног ероса у
сред агоније и танатоса. „Културолошки хришћанин“, човјек који познаје да се на Божић
пјева „Рождество твоје“, Краков, након епопеје повлачења кроз српске земље и Албанију,
опорављен и у новој униформи, увијек – па и у невољи – сталешки одвојен од
обичног војника који му и кроз кањон Цијевне носи личне ствари – тражи солунске
борделе:
„У уједначеном топоту коњских копита по неравној
турској калдрми, заваљени у једном старом фијакеру, мој друг и ја посматрамо Солун
као освајачи... Разуме се да не идемо да гледамо мозаике из 6. или 7. века у
цркви Светог Димитрија, ни византијску плаштаницу у цркви Св. Сергија на којој
плачу анђели на истрошеној свили над Исусувим телом од злата...Мирко, коме је
пушчани метак растрескао главу, и ја, који сам газио преко моста од мртвих тела
својих другова данас тражимо грубе животне радости.“
Анегдотално
запажање да „у рову нема атеиста“ не важи за Кракова. Иако изузетно пикторескни
и задивљујуће дочаравајући његови описи борби никада не садрже било какво
питање о смислу човјековог живота и смрти у кључу хришћанског доживљаја
свијета. Краковљев ум и спис модернистички је омаж енергијама и силама у
човјеку, обзирима епохе који су свакако знали за жртву али који су са
хришћанством раскрстили на било ком другом регистру, осим у оном спорадично
културном и декоративном. Краковљева проза је, између осталог, тако резонантна
данас, у моменту када је чак и већина „национално свјесних“ интелектуалаца
вољна да хришћанској вјери додјели декоративну или, у најбољем смислу, конзервативну улогу у једном бољем српском друштву, али када се као прећутно
саморазумљивим сматрају превазиђеност хришћанског етоса и метафизике за живот и
част српског народа. Краковљев романтизовани блуд стога није само једна
саблажњујућа приповједна линија једног мемоарског списа већ трајна опомена о
губљењу оријентације читаве једне „елите“ српског народа на коју су се потоње
заблуде – од југословенства до комунизма – калемиле и природно настављале. Ако
су нам часни и национално свјесни официри, након Албаније и Вида, радије
обилазили солунске борделе него цркве, треба ли још да се чудимо тумарању у магли
читавог једног народа кога су водили они мање часни и свјесни од Кракова?
Наша култура у ХХ вијеку као да је
остала паралисана једним лажним избором: или модернистичко повјерење у енергије
виталног без моралног, или постмодернистички дефетизам заснован на краху „великих
наратива“ од којих би и живот и етос били први за „деконструкцију“ (тј
одстријел). Зато и данас, када се понекад и чују гласови наше „национално
свјесне“ „интелигенције“ почесто се српском, православном, хришћанском етосу
прилази као истовремено нечему што је инхерентно народу али за говорника не
сасвим обавезујуће. Стална изложеност процесима „промјене свијести“ и „преумљивања“
којом располажу експоненти страних утицаја чини нас одвећ често склоним да
одбацимо било какав облик ауто-рефлексије, сагледавања проблематичних
менталитетских одлика и конкретних
промашаја. Пријемчиви за сваку увезену и домаћу заблуду, ми смо данас седимент
нашег ХХ вијека у коме подједнако живе Краковљев модерниста безобзиран према
блуду, потоњи индустријализовани члан социјалистичког друштва и
пост-социјалистички збуњеник још увијек нејасне оријентације.
Да ли је Владика Николај и сам одвећ
оптимистично гледао „покајање“ народа као узрок наше побједе? Не бих рекао – он
је морао да види непосредније од нас муку и плач Србије на Виду и Солуну, макар
у њој не учествовао поручник Краков. Међутим, када је „елита“ једног народа
дезоријентисана и културолошки окупирана, отуђена од хришћанског виђења живота,
она ће бити у стању да и народ покајника одведе у заблуду.
Из
блуда у заблуду. Ријечи нешто значе.
Нема коментара:
Постави коментар