Вино за хришћане није само пиће.
Вино је, уз хљеб, оно без чега нема Хришшћанина. Дакле: не може без њега бити ни Србина. Оно је сабор благога времена и добре земље, човјековог труда и бриге. Вино је, уз хљеб, човјекова могућност и изазов, јер оно увијек стоји, попут цијелога свијета, на граници човјекове слободе. Може постати извор човјекове пропасти. Може освећења.
Понекад, када ми се у магловитој Фочи чини да је овај мој народ обузело мртвило, да је децембарска измаглица изнад Дрине много више од суморног пејзажа и непрозирног вела, када посрнем у себи невидећи искричаву површ ове свете ријеке која тече кроз двије стране Србије - сјетим се Срба из Ораховца и Велике Хоче, Леле и Павлине, њиховог "збора" и живота. Сјетим се да они живе под правом окупацијом, у условима сличнијим отоманској царевини, него било чему што би нама данас долазило на памет. Сјетим се њиховог смијеха и пјесме, сјетим се да у опсади у којој живе имају многодјетне породице и одлучност која је нама данас готово непојмљива. Сјетим се предјела кроз које сам само једном у животу прошао и оних у којима никад нисам био. У њиховој храбрости нађем снаге да се усправим и уздахнем: отпијем, понекад, са Јеленом, док дјеца спавају, док слушам њихове кашљеве и снове, гутљај дечанског вина, да бар нешто из Свете Земље освети ову ноћ, ову породицу, овај град, свјетлошћу неугасивих кандила и храбошћу несаломивих и бољих од нас домаћина. Сједимо у двеној соби, под малим иконостасом на коме су, поред иконе Спасове, Дјевине и Крститеља који нас чува, и Свети Јован Владимир, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, Свети Теодор Вршачки и патријарх Павле. У том нашем бдјењу учествује метохијско и косовско вино - већ, и прије и изван литургије, некако освећено светошћу земље из које је дошло. Из Дечана, Ораховца и Хоче, оно путује у Фочу да нас опомене да нас има бољих, тамо гдје смо поникли, тамо гдје РОСУ покушава да спријечи српски комад космоса да постане Крв Христова.
Као да се Христос може заплијенити. Као да се светост Косова и Метохије може из нас избрисати.
И сада, док гледам драму хочанских Петровића у фочанској вечери, знам да у њиховој муци и борби има више запретених сила отпора и живота, оних које из нашег бића тек мука и невоља истјерају на површину. А тамо гдје је мука свакидашња - тамо тек показујемо да смо и даље у очима Божијим вриједни постојања.
"Пред нама је нова година, нова резидба, ново вино", каже Срђан Петровић.
"Гле, ево све ново творим". каже Христос Откривења (21,5)
Још ћемо се ми хочанским вином освећивати и причешћивати.
Нема коментара:
Постави коментар