Русија и Србија су потребне једна другој

 Прије него што изложим оно што имам да кажем, морам да истакнем да сам се дуго двоумио да ли уопште да оставим овај запис. Најприје зато што је за оне који одлучују о државним односима он у суштини непотребан - власти у Србији одавно се у својој владавини углавном воде дневнополитичким рачуницама без било каквих дубљих историософских промишљања (или су за њих задужили режимске "интелектуалце" и пророке њиховог "4Д шаха" и "генијалности"). Тешко да ће и руске власти наћи за сходно да прочитају шта један свештеник и професор "на Балканах" пише - и то је једно од проклетстава руске империјалне свијести: исувише је велика, па тиме и исувише самопоуздана,  када гријеши несклона да грешку увиди и призна. Но на неки начин осјећам дуг ка свом националним идентитету - јер ја сам Србин, али истовремено и према мом цивилизацијском идентитету - в то же время я - рꙋсский.

Не тако давно било је врло уобичајено да драгим руским пријатељима указујемо (не само аутор ових редова већ и остали Срби везани за Русију) на кораке који ће неминовно водити ка постепеном, али све израженијем кидању веза између Русије и Србије (као најзначајнијих ако не и јединих средишта руског и српског народа). Одговори које бисмо добијали били би махом презриви и понекад отворено цинични: средиће се то "на врху", није наше да се бринемо, ми смо исувише мали да знамо те ствари, а шта друго је данас могуће него играти двоструку игру и читав низ сличних механизама одбране и самообмане. Данас не осјећам никакво задовољство због тога што смо били у праву. Штавише, осјећам ужасан трагизам раван оном у античким трагедијама када видите будућност али мало тога можете да учините да скренете ток ствари. 

Срби и Руси дијеле много шта заједничко, иако су почесто врло осјетљиви на ратличите манире и ситне културне разлике. Но припадају једној, православној, и то словенско-православној цивилизацији, па је наше карактере обликовала иста вјера, иста Црква, исти начин размишљања. Наше амбиваленције су идентичне, заблуде савршено исте, парализа Западом и осјећај посебности у односу на њега - савршено су подударни, исти по свему. Но Срби су навикли да живе у мањој, завјетној, егалитарној заједници - мање болујемо од класе и сталежа, показивања статусних симбола (болујемо многи, али знатно мање од Руса, гдје без тојоте, ајфона и праде не можете да покажете ма какав друштвени статус). Иако доста секуларизовани, Срби и даље чувају неке остатке народног Православља (славу, заједништво свештенства и народа, макар у мањим градовима и на селима), мање су урбанизовани од Руса код којих је индустријализација и урбанизација још од краја 19 в. сабила села у милионске градове у којима је стопа рађања по природи мања а број развода огроман. Како су Срби били изложени агресији туђих империја, ми смо уз све наше мане склонији да схватимо велике процесе у маломе. Руси су, за разлику од Срба, навикли да живе у држави и то империји - зато им је Империја најважнија на свијету, па је и за Руску Цркву Совјетска империја, уз сав њен државни атеизам, оквир у коме се размишља и живи, као  за сваког русского человека. Држава-империја-цивилизација навикла је на бескрајну равницу и милионе људи, зато се у Русији увијек и у свему показују чинови, статуси, еполете и награде - свештенство након литургије руча у свом кругу, чтечеви, лакеји и возачи у свом, народ у свом (и тако до сљедеће револуције: руски дух и прихвата ту класну хијерархију и против ње се буни, живи у класама, а онда се буди Пугачов и Махно и траже државну анархију). Руси зато имају послушност коју Срби историјски немају, јер је Србе историја научила да се у основи буне против сваке државе (па чак и своје) а Русе да се покоравају свакој држави (макар и атеистичкој). И ти импулси нису безразложни. Руси зато имау стрпљење које нама недостаје. Такође, руска олигархија данас је плод једног процеса који је завршио почетком двијехиљадитих и који у културној имагологији налазимо у оном сцени у "Брату 2" када некадашњи мафијаш објашњава Данили Багранову како су се у међувремену некадашњи "жестоки момци" окренули бизнису и сада живе животом угледних бизнисмена. Укратко: након периодичних криза руске државе (и друштва), у Русији се успостави поредак и хијерархија у коме се, у основи, поштују правила и договори и класне позиције. Зато су Руси, уосталом, "лаковјерни", па су вјеровали и склони да вјерују сваком балканском олигарху, од Мила Ђуаконовића до данашњих политичара у Србији. Руски чиновник доживљава балканске политичаре као олигархе средње величине са којима треба истрговати договор, али након договора - има да се поштује. Можеш Русу махати до сутра говорећи да је независност Монтенегра геополитичка катастрофа Русије и удар на српску Отаџбину и указивати му да човјек који је издао Милошевића неће имати скрупуле према Москви. Не помаже. Они то не виде тако. Империјална свијест мисли да се њој то не може десити. И отуда руски чиновник не вјерује српској интуицији и знању и када му се нацрта куде све ово води. Под условом да и сам није циник коме је "по фигу" шта ће бити са цијелом нашом цивилизацијом.

Све ово пишем не да бих критиковао, већ да бих објаснио кратковидости српског и руског приступа. Срби су бољи аналитичари колонијалне управе, јер осјећамо на својим плећима како је живјети под окупацијом. Нас Запад окупира и подмићује на ситно - нешто културном пропагандом, нешто политичким притиском, али одлучно куповином наше политичке "елите" (која то није). У Русији има истих тих појава, али Русије је и даље геополитичка сила и нуклеарни играч - макар сваки трећи становник имао ајфон и макар презирали своје "ладе". Србији, као што је одлично показао Милош Ковић, и српском народу, на данашњој прекретници, Русија остаје једини поуздан ослонац када је у питању ма који проблем који имамо. Но можда парадоксално звучи - можда ће се многи у Русији и насмијати на написано - али Русији су очи српског народа што прије неопходне, како би "врх" видио оно што сваки српски "простолюдин" одавно зна - подмуклост оне цивилизације чији производи и даље сигнализују успјех у руском друштву. 

Србима је Русија неопходна као цивилизација, као нада, као сан, као помоћ, као идеал, као Матушка. Русији је Србија неопходна као једина безусловна љубав, једина сестра способна да воли када не воли нико други и да безусловно вјерује када ни у Русији не вјерују сви. Русија је нама потребна да видимо оно веће од себе - Србија Русији да види оно наизглед мање, али важно и животно.

Једни без других не можемо.  А ни једни ни други немамо сврху у историји без Христовог Царства. Што прије то схватимо, мање ћемо заједно лутати.

Метохија и Косово: одлучна доброта

 

 

Волио бих да сам се након сваког полусна у аутобусу, у животу, пробудио у Дечанима. Оно напорно и згрчено стање, ни јава, ни сан, као да је метафора свеколиког нашег живота изван Метохије и Косова. И онда се пробудиш гледајући сунце како излази изнад Метохије. И знаш, цијелим бићем знаш: Ту си, Христе, ту си Свети Краљу, ту си љепото неописива, ту си, у примраку најкрасотнијег од свих красотних Домова Спасових. Улазиш у олтар у коме о. Петар кроз који час почиње проскомидију. Имена се редају поретком душе: поред тебе су часна трпеза а испред иконостаса још један олтар – мошти Светог Краља.

Литургијско богословље каже да је свака литургија на свијету частица једне, недјељиве Службе, безразлично да ли је служе сви патријарси или убоги свештеник на Алеутским острвима. Но када год станеш пред дечанску часну трпезу сјетиш се онога некадашњег себе, свештенослужитеља прве ревности, у коме пламти осјећај најприсутније Светости. Гледаш светитеље. Гледаш борове, кроз дечанске прозоре. Гледаш Христа, Сунце правде. Олтар испред којег стојиш непосредно те узводи Откривењу. Да, дођи, Господе Исусе. Да, долазим скоро.

Субота је и дечанска црква препуна је младог свијета. Поред ове моје дјеце, студената четврте године ПБФ св. Василија Острошког из Србиња, ту су још браћа из Ваљева, Београда, Бање Луке... Освјетљење се укључује тек када се завршила служба. Сада, када смо красоту сагледали унутрашњом свјетлошћу, и она спољашња може да нам покаже пигменте и потезе четкицом. И оне се састају у синтези нетварне Тајне и вештаства које надилази своју крхкост. Након литургије – гостопримница, разговор са оцем Амфилохијем: историја Дечана кроз његове ријечи. Занимљив је парадокс Дечана: толико страдања са најмање физичког уништења од свих наших средњовјековних задужбина. Подсјетник да се није жртвовало само када су нам боли очи фрескама – страдало се и када се, наизглед, није много уништавало.

Настављамо према Пећкој патријаршији. Опет се сусрећемо са браћом коју смо видјели у Дечанима. Сунчан је дан. Светиње нас призивају: многи су први пут у Метохији и на Косову. У кратким путевима између светиња разгледају албански свијет у Пећи, Метохији, Призрену. Ова моја дјеца скрећу ми пажњу на нешто што до сада никад нисам опазио – чудноват начин на који се Албанци «каче» на струјну мрежу. На свакој трећој кући постоји читаво гнијездо испреплетаних водова. Наизглед, ту нема никаквог поретка нити смисла – све је импровизовано, плод потребе и тренутка. Изван сваког инжењерског и естетског рјешења. Но очиглдно да засад функционише. Као нека жива представа жеље ондашњег свијета да се, испреплетан, наџиџан, ма како, по ма коју цијену, прикључи ономе што доживљава као прогрес.

Могао бих овај запис да осјенчим сасвим бојама српске распетости на Косову, наше збуњености и уплашености, па и очигледних знакова посустајања. Готово увијек чујемо да је неко продао имање Албанцима и иселио се. Здравство и школство – које, наводно, «не би смјели да дирају» - све више су под притиском приштинских власти, а Срби који живе на Косову и Метохији и даље су у апсурдном положају да се морају држати Београда као «државе» иако те «државе» све мање има. Стварност косовско-метохијских Срба показује сву бесмисленост аргумента да је «само важно да се не потпише Охридски споразум» - иако цјелокупно понашање и Приштине и Београда показује да се споразум спроводи, са или без потписа. Можда би нас могла тамом обавити снажна подвојеност Призрена и Српске Митровице. Призрен, пун туриста, врви од живота и трговине; млад свијет одјевен у свим варијантама оријенталне моде – од елеганнто покривених и нашкинканих Туркиња преко вулгарно хиперсексуализоване албанске омладине, млади свијет тиска се безмало сударајући се. Митровица: корзо скоро пуст, без дјечачке вреве чак и испред Техничке школе, људи у кафићима подозриви према непознатим пролазницима, а преко неколико локала огромни плакати «Српске листе» као подсјетник апсурда који чини митровачку стварност -  сваки пут када дођемо, све више је «ркс» таблица, све мање српских застава, о некадашњим муралима о томе да «нема назад» нико и не говори. Народ смркао. Иако се одмах види да Срби нису оријентална маса која испуњава призренске улице (и мода и ношење наше младог свијета очигледно више упућује – на зло или на добро – на онај «глобални» укус заједнички Москви и Милану), све је прилично замукло. Процес окупације Сјевера ближи се крају и у људима се одвија драма избора коју су они јужно од Ибра одавно сусрели и разријешили: отићи или остати.

И можда на тој клацалици, тешкој и савршено људској, могао бих започети и онај неупоредиво јачи биланс добра и снаге који нас купа сваки пут када одемо на Косово и Метохију. Нигдје се снага доброте не осјећа тако силно. У казивању пећке игуманије о тешком животу некада и сад, о изазовима о којима мати прича као саставним дијеловима живота и подвига – осјетиш ону праву димензију зла и злобе: она је дјелатна само ако те пољуља. Ако си одлучан да јој се не пропустиш, зло постаје епизодно, оно се смјешта у прошлост, иако постоји и данас. Наше монаштво, посебно, има неко памћење вијекова. «Било је и турско, па прошло.» посебно звучи са монашким усана у Дечанима и Пећаршији. Знаш да је тако и шта то значи. Доборте има свугдје. Како само она зрачи из гостопримства братства Светих Архангела! Није сваки ручак на темељима Душанове светиње само мала гозба – он је мала крсна слава, трпеза испуњена пажњом, у славу Божију. Ту, уз саму Бистрицу, размишљам како се само тек прочитана прича  о тајни сјемена Божијег (Лк 8,5-15) и сама открива у историји. Дечани су кроз повијест прошли готово неоштећени. Љевишка – поџамијана, премалтерисана и ископана, преграђивана и спаљена – па опет данас потресно лијепа и недогледна и ненагледна. Архангели –  раскопани до темеља и испод темеља, разношени и разнешени, па опет: и даље живи Душанова задужбина, најрадоснији манастир од многих радосних. Бањска тек – као неки збир свих наших судбина и добри о. Данило, наш домаћин, који нас гости пажњом док мачак Жућа тражи пажњу сваког појединачно. Никад не знамо када ће и гдје сјеме никнути, али и када ће васкрснути, када се чини сасвим загушеним. И не само манастири и увијек радосна Богословија (дијеле нам њихова издања – најљепше књиге српске и православне теологије данас) – доброте, оне одлучне доборте, има на сваком кораку ове свете земље. Колико је само има на Новом Брду код о. Стеве Митрића, доброг пријатеља и хајдука, човјека посебног кова, у коме су се подударили епски патос Српске и Новог Брда. Колико је само у Ораховцу одлучне доброте,  у дочеку који свима приређује о. Милан, како је само лијепо и величанствено када Радићи, у сред  послова и брига, остављају рад и налазе у свом ораховачком дворишту столицу и чашу хочанског вина за нас двадесет! На њиховој капији сусрећемо Гавра Кујунџића – њега смо, изгледа, дозивали пјевајући његове пјесме, оне испуњене чежњом и одлучном добротом, толико својственом метохијским и косовским Србима. У Грачаници – монахиње поју и душа ти се весели и укрепљује. У Лепосавићу улазимо у цркву Св. Василија Острошког у тренутку док иконописци још чине своју свету тајну, а добротом нас грле браћа свештеници и добри људи. Не иде нам се од њих. Не иде нам се са Косова и Метохије.

У гостопримству ондашњих Срба има не само оне свеопште наше простодушности – постоји ту нека метафизичка опчињеност Срба добротом. У Архангелима и у Црној Реци постоји једна житијска икона св. новомученика Харитона. На њој је приказано и његово страдање. Па опет, иконописац је терористе тзв «ОВК» приказао благороднијим, људскијим, него што су икада били. Лица им немају оне квргаве звјерске физиономије којима се, тамо, уосталом, многи поносе: и џелати су ликом понешто племенити, онакви каквим би могли бити да нису џелати. Икона и Срби људе увијек виде бољим него што јесу. Ту је огроман дио нашег историјског усуда, ту је сав наш спас, пут за Царство небеско. Када се попењете на врх споменика на Газиместану, у оној посуди у којој је пијесак у који би требало да прислужујемо свијеће, безброј људи засијало је опушке. Можда смо и то ми, наша сјенка. Али спуштамо се назад тамним и скоро сасвим иструлим стубама и неко у полумраку види птичја јаја, голубија, највјероватније. «Пазите, немој неко да их згази!» говоре студенти теологије, један другоме, са свештеном пажњом. И то смо ми, онај наш свијетли дио, који ће нам вратити Косово, када побиједимо опушке тамо гдје стоје свијеће.

Након Косова и Метохије, улазимо у скоро уснулу Студеницу, настављамо према Црној Реци, светом Петру Коришком и свештеномученику Харитону. У Расу смо, али и даље на Косову и Метохији. У тајанственом језгру црноречке светиње осјети се нераскидива веза коју ниједно Јариње не може да прекине. Благодат Христове одлучне Сведоброте која нас и даље држи. «И када ми душа  у невољи тоне», знамо да си ту, свети Харитоне...

Свјетлост кроз облаке: поново кроз Метохију и Косово

 Оно вријеме изнад Гласиначког поља коначно ми је разријешило и посљедњи траг недоумице - морао сам назад у Метохију и на Косово. Ишло ми се још од дана када сам се крајем Свјетле седмице вратио, додатно ме је свака забрињавајућа вијест звала да што прије пођем, но знамо сви да се у животу најмање иде тамо куда те води душа. Но те суботе, након што се вријеме пет пута сасвим промијенило од Врњачке Бање до Рогатице, на Гласинцу се небо показало најдивнијим и најстрашнијим од како га гледам: олује су се стуштиле у ужасавајућем тешком сивилу у коме као да се сабрала нека тамна сила која пријети да потопи свијет, а у средишту, у окружењу сивила - ведрина и свјетлост, небо које гледа свијет као првог дана стварања. Знакове врмена нађеш и у времену: уолујила ми се душа и стуштила сликама са Косова, па ако желим утјеху Свјетлости - засигурно ми ваља поћи тамо. 

И сада, кући, у Фочи, ту, на столу, стоје успомене од драгих људи - дечанска издања, крстићи, тајман и вино, ораховачко вино од добрих Радића, иконе и књижице из Зочишта, још понека књига о Старом Призрену из Богословије, озбиљне и темељне књиге од Живојина и пријатеља из Грачанице, иконе, тамјан, сир из Драганца, књига Митре Рељић, саборца и шетача до Звечана... Но све то уједно тјеши - до сљедећег поласка на Метохију и Косово, неки комадићи пријатељске љубави и назнаке благдати светиња - тјеши и не утажује жеђ. Онај порив са којим се непрекидно живи - да опет, одмах сада, пођем поново тамо одакле нетом дођох. И док се трудим да запишем понеки редак о томе шта се све данас тамо види и налази, душа би се опет запутила тамо. Не знам ни сам какими судбами, што каже језик наше цивилизације, али ми смо очигледно рођени на Косову и Метохији. Не знам колико је тачно наше братственичко предање да смо Хуму дошли из Метохије - то у хапло групама не пише - али изван сумње је да у Метохији осјећам да сам читав вијек ту живио и да би само ту могао да почивам. Па и Косовским Поморављем када путешествујемо - у сваком оном завоју, када из неког тихог луга, оне шуме потресне својим постојањем, погледаш питоме брегове, стао би и не би ишао даље. Из Драганца, рецимо. Ту, у шуми у којој трепери благодат, налазиш све што је човјеку до Христовог Доласка могуће наћи. И много од тог Доласка.

***

Љубазни албански полицајац и киша испред Пећаршије. Микробус охридских таблица са средњовјечним Румунима.  Старија монахиња брезовом метлом тјера непожељно псето и умилно проговара: "оче, извини што не могу сад да узмем благослов, само ов несрећу да истерам из порте." У порти - светиња, дажд сипи а група скандинавских туриста фотографише и нечему се гласно смије. 
Постоји нешто потресно у самом уласку у пећку припрату, у оном тренутку када улазиш у  величанствену Данилову припрату и срећеш се са светородном лозом Немањића. Нешто дубоко се помјера у теби, ма који пут да долазиш. Гледаш и циело тијело и душа постају питање: зар ћеш, Благи, дозволити, да народ који је ово дао нестане без трага? А тамо, на јужној и западној страни цркве Светих Апостола, налазе се двије најдубље пећке фреске: велики свети Никола, на западној страни и св. краљ Урош, монах Симеон (управо тако је и потписано), на јужном зиду. Њихов поглед је наизглед изузетно строг, готово намргођен, вјеђе некако сабране као да већ у Милутиново славно доба знају шта све чека Пећку Патријаршију. Па и Христос Ветхи Денми дјелује понешто забринут у Његовој Надвременитости. Лахорасто Православље ХХ вијека сигурно би било саблажњено овим ликовима Вјечности који нас опомињу: тражите подвиг, гледајте и тешкоћу живота. Спремите се за све.


У Дечанима те може сусрести само благодат. Вечерње је и најљепши фрескопис на свијету углавом се наслућује више него што се види. Свјетлости је онолико колико треба пјевници и служашчем. Све је још у овом свијету у коме се око навикава да цијени свјетлост, да разазнаје свјетлост и таму, границу између њих и сијенку. Свијетли заправо Свети Краљ, чије присуство јасно осјећаш. Док излазимо из дечанске цркве и идемо ка трпезарији, показује ми о. Амфилохије радове на новој-старој трпезарији: "она би требало да буде осликана сценама из купола и других дијелова цркве гдје се налазе представе које се иначе не виде." Два дана касније, Жика Ракоевић ми у Грачаници приповједа о томе како је ваљало фотографисати иконе које се не виде (а и о томе како се свима видљиви лик Светог Јована Крститеља никако није дао "ухватити" фотоапаратом). Данас је чак и најпобожнијим вјерујућим људима тешко објаснити да се цркве морају иконописати, а када се иконопишу да се ваљају осликати све њене површеине - оне "ударне" и оне сасвим сакривене. Можда се у тој потреби за видљивошћу изгубио онај осјећај да је црква цијела и увијек испуњена светитељима, да су они ту и када их не видимо - да они виде нас. Као да смо изгубили чуло тајне, осјећај неодољивости невидљивог. Отуда, ваљда, и та потреба да се и косовско-метохијска вертикала нашег духа сведе на низ баналности, на раван расположивог и видљивог. Дечани, Призрен, Грачаница су наша оваплоћена метафизика Тајне. И зато несводиви на баналност вијека и човјека уништеног чула са Смисао. "Шта бисмо са Косова и да нам га поклоне" - то је израз личног савршеног бесмисла, унутрашњег нихилизма, други облик глувоће питања: "шта бих са својим животом и када бих вјеровао да он има смисао?" Није тиха издаја Косова и Метохије била плод генијалних манипулативних политичких одлука - оне су биле и остале јадне и прозирне, у Бриселу и Охриду и раније - у Србима се загушио осјећај Невидљивог и Надчулног: све остало је било и остало пресипање из метафизички шупљег у политички празно.
Срби на нашој Светој Земљи су посебна прича. Вјероватно да не постоје сложенији лични и завичајни карактери, саткани од више противрјечности. Вриједан и сналажљив свијет, свикао на сваку невољу, па опет: оптимистичан и ведар, виталан и жилав у мјери која као да је ишчилила многогдје другдје. Септембар је, ваља сабирати гројзе, правити вино. Сви су, уз све то, ништа мање забринути: све виси о концу, и све се може окренути наопачке, када немаш своју државу а и оно што је она имала - предато је и продато и након 1999. Прате исходе немира у Србији, распитују се за Српску. Стављени су у најнезавиднији положај на свијету: не могу себи да приуште да на било који начин дјелују тако што би угрозили још оне сламке Србије за које се држе (школство и здравство), немоћни су да и ту утичу на своју судбину, а у медијском рату у коме се фрагментише српски народ распиривањем завичајних препирки боли их клише о "косоварима". Па опет: и када се дотакну брижних тема, некако очас пређу на доброту метохијске климе у којој увијек има и сунца и кише таман колико треба да се направи најбоље вино. За разлику од нас сарајевских Срба који са собом увијек вучемо неко ужасно противрјечно осјећање љубави и одбачености прена граду на Миљацки, метохијски Срби увијек некако и даље воле Ораховац или Призрен у цјелини.

Вијести које долазе о терору лажне државе над Србима на Сјеверу одсликавају само мали дио сложеног и ријетко када добронамјерног односа Албанаца према Србима. Истини за вољу, има примјера људскости - под условом да се о тој људскости не говори јавно. Полицајци који чувају наше светиње углавном су врло љубазни и говоре српски са оним карактеристичним албанским нагласком. Биће да је обавезно осигурање за аутомобиле са регистрацијама тзв БиХ постало бесплатно, јер службеник који издаје полису није хтио ништа да наплати. Дођу, по невољи, и Албанци у Зочиште, понесу дар да заблагодаре светом Козми и Дамјану. Срби јужно од Ибра понешто и могу и морају да тргују изван свога гета.  Но чак и свака од тих наизглед људских доброта има наличје. Јасно је да полицајци који чувају уз сву своју љубазност морају ту да буду, а тешко да би било ко од њих желио и могао да заустави нови погром попут оног из 2004. Долазили су Албанци и прије 2004. у Зочиште и свети Врачи им помагали, па су манастир спалили до темеља на почетку славног ХХ вијека. Сваки одлазак у центар Ораховца, макар у трговину, може бити испуњен провокацијама и непријатностима за Србе. Све почива на једној за нас варљивој и несигурној а за Албанце саморазумљивој и као камен непомјерљивој основи: "Косово" је њихова "држава", а нама се даје колико мора по каквој-таквој присили Запада, дају нам се мрвице живота и постојања које остају свим паријама и раји самосвјесно репресивних "држава". Сада је плима албанског национализма, њихов 19. вијек, и сви ту плиму осјећају као какву саморазумљиву природну појаву, а понеко - попут Римокатолика - осјећају да је вријеме да на њој јашу. Иако малобројни, они почесто у зилосу "показивања Србима њиховог мјеста" прегоне више него културолошки, секуларно-националистички муслимани, којих је међу Албанцима највише.
У њиховом унутрашњем животу и даље се снажно сусрећу и покушавају да нађу своје мјесто племенска традиција и чари Запада. Са једне стране, чини се да је синтеза успјела, тј да је племеска заједница преживјела и идаље најмоћније друштвено ткиво косовских Албанаца. Но нарочито у Пећи, Призрену и Приштини, видљив је неумитни данак Западу. Опсесија културном аутомобила, бљештавила. Срећу се и први младићи и дјевојке сасвим обучени у најновије трендове западних субкултура. Иако ћете узалуд тражити књижару, кафићи нису више само модернизоване оријенталне чајџинице већ понеки од њих "фурају" неки "алтернативни фазон". Цјелокупна слика одаје један чудноват свијет у настајању у коме се племе, национализам, традиција и Запад и даље прожимају и боре без јасних исхода и резултата, осим једне опсједнутости аутомобилима, стамбеним простором, намјештајем и бљештавилом. И све то уз најјаснију свијест да од Запада и служења њему зависи све то. Поред албанских застава, које се појављују безмало на свему, ту су америчке, њемачке и швајцарске, по путевима и радњама. Русија је ужасни баук и честа оптужба упућена Српској Цркви. Иако је ово тренутак моћи албанског народа, често у памет дођу ријеч Спасове упућене Пилату: никакву ти власт не би имао нада мном, да ти није дато од горе (Јн 19,11). Ту, горе, у Божијим судовима, у нашем отклону од Њега и повратку Њему, лежи судбина наших светиња...


А светиње и даље стоје. И исцјељују. Свака неком посебном благодаћу. Дечани - Рај на земљи, најљепша црква свијета и Свети Краљ који чује и одговара. Братство у тајну погружено. Пећка Патријаршија - добра старина, која и сада зрачи топлотом (знам да је чиста утопија али понекад помислим да бисмо заиста били као Црква, свештеници и народ, свјеснији благодати која нам је дата када бисмо заиста пренијели бар дио патријаршијских служби назад у Пећ. Немогуће је то, свакако, али београдска хладна зграда у којој те нико не познаје и не мари за тебе као да се није срела са топлом светачком једноставношћу опкољене и опасане старе Патријаршије). Зочиште, до темеља и испод темеља разорено, а у њему и даље свет Козма и Дамјан лијече, а оци обнављају и исповједају и моле се носећи недуге сваког болесника који приспије и бар мало се одмори испод иконе светих Врача. Призрен - са Љевишком које се човјек не може нагледати, са Светим Николом, који ма колико пута био у земљу укопан, и даље је виши од оних који сједе у кафићима уз сами олтар и засипају порту опушцима и отпацима. Призрен, са светим Спасом и Светом Недјељеом благовјерног краља Марка и мати Златом на чијој тераси човјек гледа царску престоницу и слути: ништа није готово у времену док Судија времена не дође. Грачаница: ту, одмах преко пута улаза новопридошли албански полицајац тренира строгоћу а у порти: свјетлост Другога свијета, грациозна вјечност у камену. Ту је Драганац, чудо у питомом лугу, са молитвеном братијом и сабраним Србима косовског Поморавља. Понекад мислим да би заиста било најбоље да се сви колективно преселимо у Грачаницу или Ораховац, да нас бар светиње тјеше и сабирају, када то неће или не могу ни политичари, ни свештеници, ни сам народ који се поби и расцјепа док се изнад српског неба сабирају олујни облаци са свих страна.  Није ствар у томе да идеализујем косовско-метохијске Србе - биће супротно: као и са сваким искуством у животу, што више упознајеш, познатији

е су ти и оне (међу)људске сиве стране људи и прилика. Ријеч је о нечему другом. Под очигледном туђинском окупацијом, најчешће бруталном а понекад и прикривеном перфидном силом, у човјеку се буди она најдубља интуиција да Бог тек треба да каже посљедњу ријеч, о њима и нама, о сили и о правди. На Метохији и Косову, понекад ми се чини и: само тамо, ми и даље постојимо у исконском (с)трпљењу и слутњи, отпору и нади, тамо гдје осим наде не остаје готово ништа.

И док још једном гледам лице светог краља Уроша - Симеона Монаха и светог Николе из пећке цркве св. Апостола, звони и даље питање: разумијемо ли ваш поглед, светородни? Не знам. Но чим се отргнем од  свакодневице, морам потражити тај поглед и загрљај светог краља Дечанског. У олујна времена Сунце некада начини тај савршени круг кроз тежину кишоносних облака. У окружењу мрака свјетло најјаче сија. Као Косово и Метохија. 

У мору васкрсле Метохије и Косова

 

Постоји оно неописиво осјећање које се у нама рађа када, као сасвим мало дијете, погледате море први пут. Пред вама се пружа недогледна вода: њоме слутимо Стварност која је ту, пред нама, штавише, наизглед испод нас, уједно је видљива али неухватљива али знамо или слутимо да је оно што видимо као море заправо дио Нечега вјечитог, предубоког, уједно блиског и несагледивог.

Тако се осјећамо када са Жљеба први пут гледамо Метохију.

Знаш, или слутиш, у тој свештеној равници, да испод ње није само плодна земља него вијекови свештеног живота. Знаш, или слутиш, да земља чије само име говори да је учествовала у животу најсветијих од свих српских светих олтара, никада не може бити само земља. Јер Метохија – она је земља метоха, а „метох“ није просто „имање манастирско“, он означава „удио“, оно што учествује у непрекидном освећењу времена тако што даје хљеб који постаје Тијело, вино које постаје Крв, па и грумен сира или чинију салате који нам дају да живимо између двије литургије. Све то је вијековима давала та земља – и њени људи, њени Срби. Непрегледна, без краја и конца. Могу ли се ти пасови војника, сељака, трговаца-литурга избрисати? Или и даље стоје у Метохији и чине да осјећамо ону потресеност дјетета које први пут – и сваки сљедећи пут – гледа море како се појављује на хоризонту.

 

Јер Метохија је наш океан Светога. И наш, и ту, и непрегледан, и дубок. Говори: све је негдје другдје. Ово што чиниш у историји, човјече, упија земља. И тебе самог. Али ништа на њој не пролази бестражно. Ни молитва, ни битка, ни злочин. Све одјекује у вјечности. Из Метохија до вјечности – постоји нека непосредна веза. Директни пренос, непосредни етер, што кажу Руси.

 

Питам се понекад да ли је нам бескрајне репродукције у уџбеницима историје, брошурама и богато украшеним монографијама чине услугу или медвјеђу услугу? Може ли човјек икаквом сликом – макар најбољом – досегнути икону  која је већ престала да посредује између Царства небеског, Небеске Србије и онога овдје и данас? Стојиш пред пећком, дечанском или грачаничком светородном лозом Немањића. И у теби се потреса све: ридаш, не од туге, не од малодушности (о не! Како је само далеко од нас у тим тренуцима банални дефетизам онога „шта бисмо са Косовом и да нам га дају?“ Не – знаш да нема шта да ти се даје – ти припадаш Пећаршији и Дечанима, Грачаници, Метохији и Косово, а тим потресним припадањем и они припадају теби. Литургија у Дечанима – то је литургија у литургији, освећено вријеме у зидинама у којима је вријеме већ свакако вјечно(ст).

{И можда тек када се помало удаљиш, као из сна у коме дотичеш божанску свјетлост тј у коме она дотакне тебе, запиташ се: како је уопште могуће да неко ко се назива Србином може на тренутак помислити да се одрекне Светиње веће од нас? И када смо се то почели удаљавати од тог најјаснијег сазнања: Дечани су ту да спашавају нас, да нас Вјечношћу искупљују од времена ефемерије. Сјећам се мог ужаса када сам прочитао ону Скерлићеву реченицу да у средњем вијеку нисмо имали књижевност него писменост. Да није тада – још прије него што су наши коњи ослободили Дечане – започело наше дубоко неразумијевање, тај јаз између модерне српске културе и коријена и циља свеколике српске културе? Јер дали смо ми након Скерлића и Станислава Кракова, имали снаге да се хватамо за гушу у крвавом ропцу са Бугарима, Турцима и Швабама не бисмо ли ослободили земљу наше старе славе, али Вјечност је већ тада постала необавезујућа у том „карбонарском национализму“ (В. Вујућ). Већ тада те светиње као да су престале да говоре: ово није само стара слава коју ослобађаш крвљу а потом идеш у солунске борделе – Дечани су Христова бесједа на гори вјечито жива и обавезујућа, позив да пред Светим живиш свето. Макар да постанеш свјестан разлике између гријеха и светости, разлике коју дечански Христос раздјељује мачем који и данас држи у руци. Јесте, Љевишка је још дуго, као и данас, освијетлила Ракића. Показала, као Свети Серафим Мотовилову, благодат, ону коју и гар из 2004. не може да прекрије. Није ни након Скерлића сва наша књижевност постала презир старине, јер дали смо и једног Ивана Лалића или Матију. Али докле год онај "субјект" тј его буде мјерило Светог Саве а не обратно - тај его неће ни разумијети себе ни досегнути Завјет. Знам једно: ми идемо на горе  у тренутку када нас светиње опет почну да обавезују. Не естетски, као далеке слике, као репродукције живота. Него када се повратимо из скерлићевског хипертрпфираног егоизма. Када опет Дечани и Љевишка постану наш живот, наш страдални исихазам. Јер ако смо "без књижевности" а са једном "писменошћу" изградили Дечане и Пећаршију а са модернистичким егом дошли до границе амбиса - онда је први корак - ка Дечанима, ка вјечности, ка том осјећају присутнога Бога који је мјера нас а кога не мјеримо нашим мјерилима.}

 

Ако се удостојим икада неког ћошка Царства небеског, поред његошевске јасне ријечи и старог српског говора из времена светосавског, тамо ће се сигурно зборити ораовачки. Ту сму, у Великој Хочи и Ораховцу – иако смо се раније гледали са Радићима и Радовановићима, први пут смо дома код њих. Благоје и Оливера нас угошћују својим добрим лицима, родитељским поносом што је о.Јован професор у Призрену а Димитрије се ускоро жени. Ту је и метохијско вино, црвено као оно на Лазаревој вечери, дубоко, као све и овој земљи. Васкршња јаја украшена као нигдје. Идемо до Леле и Звонка, по пријеко, „уз јаругу“. Иако смо је изненадили посјетом, Лела извлачи „што се нашло“ – а то је као нека славска трпеза. И још нас више гали својим ораовачким говором, тим звонким гласом Метохије у коме се „збори“, „вика“, „тури“ кʹда се домаћини забораве па зборе брго. Није то ни шојићевски прокажени Југ, ни дубока меланхолија Станковићева, то је врцави и стални живот, један несаломиви витализам, животна сила која опстаје иако су Албанци сасвим недавно купили сусједну кућу и сваку вече пуштају пјесме о вођама УЧК, не би ли се преостали Срби иселили, предали или легли у сандʹк. Но ово је народ посебан. Дјеца у тој једној преосталој српској ораховачкој улици возе бицикле онако како смо то чинили некада ми, одрасли у култури у којој су стари служиле људима а не људи стварима. У Великој Хочи, у продавници, Снежана нам даје свој број јер има смјештај за 14 људи, а требало би и Лела у Ораховцу да оспособи просторије за смјештај гостију. И ту се види та жилавост метохијских Срба. Нема предаје. Живот зове да се она метафизичка дубина одржава неком довитљивошћу људи свјесних да су остављени себи и нама онолико колико смо у стању да заиста одемо у Ораховац или Велику Хочу. Нису они сиромашни, нису социјални случајеви који од нас очекују да живе на солидарности већ жилав српски сој који удише ваздух који контролише онај ко жели да одаткле оду. Њима не треба наше сажаљење већ свијест да нису периферија већ средиште нашег бивствовања.

Не пишем о Албанцима. Својим рачунима, то народолико племе (за њихово и наше добро и за зло) живи свој тренутак силе, настао на пресјеку некадашње биолошке моћи, трибалне затворености, геополитичке употребљивости другима – на сваком тренутку се осјети нагла синтеза мерцедеса, елоксиране браварије и нечега заиста суровог и осионог. Као што је већ записао добри дух Грачанице, Живојин, наш Жика Ракочевић, домаћин нам у Грачаници, они у сваојим плановима с времена на вријеме ударе на оно на што смо најосјетљивији – дјецу и светиње. У непрекидном рачуну они се труде да нам се представе као извор непрекидног страха и пријетње, али Срби, нарочито они на Југу, свикли су се помало и на тај систем изненадне инхибиције страха. Но  није моје да -  поред Јане Гаћеше или Митре Рељић, свједочим о тешкоћама. Само знам: сваки човјек који живи од Јариња јужно заслужује моје поштовање... Важно је, ипак, да и наши људи - попут моје жене и мајке - форматизовани искључиво вијестима, схвате да ситуација није (више) таква да на сваком мјесту очекујеш напад. Испред светиња су полицајци, љубазни када им дајеш исправе. У Призрену су угоститељи услужни. Страх је овдје оружје, али бап зато не смијемо га ми поунутрашњити, направити баук одласка нашим светињама. 

Можда би требало да запишем нешто дуже, о свакоме од драгих лица која су нас дочекача као своје. Оцу Амфилохију (и о. Саву) Дечанцима дугујемо једну ноћ у дечанском конаку у коме спаваш а срце је твоје заиста будно, најбудније у животу. Оцу Исидору проф. Валентини Питулић, Вељу и Јелени Михаиловић дугујемо једну дугу призренску ноћ. Оцу Дионисију у Архангелима не можемо се захвалити за љубав, за живе очи српског народног монаха, онога коме брада расте из образа а гостољубље те магнетски задржава да никада не одеш из Душенове светиње. Какав нам је само био дан у Грачаници, са Александром и Жиком, и мати Ирином у Сушици. Дугујем много дјевојчици Милици и њеним другарицама које су нас – из чиста мира тј из анђелске љубави – загрлиле на крају митровичког корзоа, тик поред онога моста који и даље симболички представља границу какве-такве слободе. У односу на прошлу посјету Сјеверу, ствари су се бар мало сталожиле, утолико уколико је албанске полиције на путевима нешто мање, а Митровчанке и Митровчани опет се лијепо носе када крену корзоом. У Лешку о. Милан и о. Мића кренули да проширују цркву. Многима смо дужни. Укрјепљење, оно које настаје када видиш да још има људи јаких као Лазарови витезови, непрегледни као поглед са Газиместана, истрајних као зидови манастира, радосних као анђели који и даље невидљиво служе у светим Архангелима. Хоћеш да се одмориш из баналне бетонске свакидашњице Београда? Иди у Метохију! Тешко ти је у далекој варочици у Црној Гори? Иди на Косово! Мислиш да су твоје бриге несавладиве а слобода негдје ускраћена осионим властима? Правац у Дечане! Питаш се шта ти је чинити у животу? Питај Богородицу Љевишку!

Пошли смо преко Милешеве и беранских Ступова, на Метохију, а вратили се преко Старог Раса, Петрове цркве, рашких Ђурђевих Ступова и Сопоћана. И ево, и даље се питам: када би бар пола Срба с времена на вријеме отишло да се загледа у Љевишку, да ли би нас можда заиста носиле све буре ХХ и ХХI вијека? Када бисмо вратили ону често изгубљену завјетну, метафизичку, царство-небеску дубину, када бисмо гледали најприје ликове светитеља, а онда политичара, да ли би се клацкалица пропасти и Завјета коначно преломила на страну вјечности која нас завјетно обликује?

Вјерујем да би. У сваком случају: ваља ми што прије опет Метохији и Косову. Тамо је живот, тамо је крст, тамо ћу видјети Васкрслога.

Колико српских душа кошта грам њемачког литијума?

 

 

„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36)

 

Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била?

Зато ово није текст о “екологији”. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности.

Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил“, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе.

Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод?

Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето?

Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу?

Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку.

Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали.

Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот.

Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум?

Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом.

Још је говорио Христос: „тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан.“ (Матеј 18,7)

Зашто се Сарајево качи на воз са кога се Будимпешта скида?

Најновије (јучерашње)  пријетње Зукана Хелеза нису никакав инцидент. Зукан Хелез, Рамо Исак, људи које понекад пречујем у сарајевским кафићима а који броје дане Српској и сањају да заврше запоЋето... Пријетње и пројекције (српског) страдања - као да оно не би довело до свеопштег јада и чемера... Оне су прије правило и то свакодневно које, опет, нешто говори. Укратко: рат је очигледно прихватљива опција за Сарајево. Тренутна дешавања у Украјини чине српски народ предметом политичког а можда и војног притиска, будући да нас колективни Запад посматра засад као политичко острво православног Словенства које још нису сасвим окупирали а Зукан и зукани се надају да ће нас посматрати и као окружену дивизију. Дакле, како старо правило каже: пријети се ратом онда када се рачуна да се пријетњом и самим ратом нешто може постићи. Зато мислим да те ријечи треба схватити озбиљно. У том смислу, ово није никаква псеудо-научна алаиза ратних сценарија (о чему је др Небојша Вуковић писао у одличним анализама на Новом Стандарду). Ово је један покушај претресања сопствених и туђих илузија које нас могу скупо коштати уколико стварност на вријеме не погледамо и другачије. Нема, ваљда, потребе да истичем да ни као човјек а нарочито као родитељ не желим рат а осјећам и извјестан страх од њега. Но то што ја осјећам не значи да ће оно непријатно да оде од мене или мог народа.

 

Најприје, рационално би било да размислимо о разлозима за мир и рат. И једно и друго стање нису трајне тековине цивилизације већ промјењива стања у којима тече политичка и свака друга борба између заједница с тим што се оне труде да постигну што је могуће више са што мање страдања за себе (не и за друге). Када једна заједница процијени да нема другог начина осим рата или да ће јој рат донијети максималан учинак уз минимално страдање, она прибјегава рату а показало се да „просвјећени човјек“ 21. вијека није ништа мање склон рату од онога раније. Уосталом, увјерење да је цивилизација дошла до тренутка када је рат немогућ дословно нас прати од почетка 20. вијека и представља саставни дио динаиме тј увертире у свако огормно страдање човјечанства – са њим је почео Први свјетски рат, а затим су се људи деценијама уљуљкивали да човјечанство није довољно глупо да би поновило опет исту грешку. То што данас постоји атомско наоружање такође не значи ништа – људи су након проналаска експлозива и бездимног барита рачунали да нико није луд да гурне милионе војника у смрт на почетку ХХ вијека. Дакле, претјерано повјерење у памет човјечанства и доборту сваког човјека не брани од рата. Ни друга крајност није смислена: свако ко мисли да су „они други“ „спремни за рат“ и „само мисле о рату“ – још ништа не зна и не може да зна. Ратови се дешавају у најтамнијим куцима људске душе а као своје наличје донесу и солидарност у страдању и жртвовање, али технологија рата не подразумијева ниједно есенцијалистичо рјешење – поимање прма коме рат проистиче из „зле“ суштине „оних других“.

 

Читав овај увод је неопходан да бисмо схватили да не помажу самозаваравајуће пароле типа „данас се никоме не ратује“ , „нема нико дјеце за рат“, „људи нису спремни за рат“. Најприје: никада никоме није тек тако до ратовања. Смијешно је, бесмислено и незрело размишљати да је узорк рата проста досада или “вишак дјеце”. Да ратови почињу због ентузијазма неке популације да се ратује – ниједан не би почео или би  трајао до прве велике битке са масовним губицима. Лако је размишљати о сопственим прецима па и о прецима „оних других“ као о напаљеним глупацима али тешко да је било ко у СФРЈ 1989 могао размишљати да ће рат почети – и то, да подсјетимо, у Словенији – а у прољеће 1999. нико у Београду није могао да замисли да ће због окршаја наше полиције и тзв ОВК него бомбардовати болнице и мостове по Београду. Природно је то да се људи буне против нелогичности рата али то не отклања ратну опасност. Рат се дешава и уводи као опција изван наше воље. Успут, врло ријетко се ствар дешава тако да је могућ неки  “ћирибилибела” (“ако се сутра зарати...”) - “кулирање” или просто бијег. Један дио становништва успједне да побјегне, али оргоман дио то не може (као што видимо на сваком попришту данас и увијек). Оно што често чујем: “ја ћу први побјећи” подразумијева не само вољу да се бјежи већ и начин тј могућност бјежања. А она увијек не постоји. Тачно је, међутим, да је за останак људи на некој територији неопходна и њихова љубав према том комаду земље, процјена да само ту могу да живе или да им је исувише трауматично да негдје иду као и способност неке државе да им обезбједи минимум неких друштвених функција. Без националне мобилизације али и принудног лова на људе Украјина не би издржала много. Дакле, илузија о бијегу и то бијегу на Запад, у калифорнијске осунчане заливе или бар њемачке богате индустријске градове - то је само још један сњешко наше средње и радничке класе. Но не бива то тако.

 За почетак рата неопходни су: политичка воља да се рат негдје оствари, материјални ресурси да се он оствари и медијскп-симболички апарат да ту акцију подржава. Просјечан становник СФРЈ није могао чак ни 1988. замисли себе као свједока или учесника будућег рата. И ствар није започела ни у Книну, ни  у Пакрацу већ политичком сецесијом СР Словеније а затим лаким сломом ЈНА у најсјевернијој републици. Дакле, СФРЈ је укинута политичком одлуком за коју је словеначко руководство имало подршку Запада, да би тек онда била размонтирана и препуштена ратној судбини. Ратови нису самозапаљиви процеси. Ни данас зато не помаже процјена да ли се “некоме ратује” већ да ли колективни Запад може имати користи од неке прекомпозиције политичке архитектуре коју је сам (као и прве двије Југославије) створио.

 

Иначе, већина људи је навикло да размишља о рату данас као о репризи онога што се десило некада раније. Рецимо, Јерменија је тако изгубила Арцах: није дошло ни до какве репризе конфликта из деведесетих већ до једне сасвим нове врсте рата. „Нема опште мобилизације“, „нико не служи војску“, „данашњеи човјек воли исувише живот да би ратовао“ – све то подразумијева старе, ЈНА – ВРС – ВЈ – ХВО – АБиХ парадигме које су данас одавно превазиђене. Данас заиста нема више тих и таквих војних ефектива али има других, ефикаснијих и мање захтијевних за операцију (дрон тј квадрикоптер је управо то ново лице савременог ратовања). Ратови заправо и личе на оне претходне али се од њих значајно и разликују. У том смислу на глобалном плану постоје и запањујуће сличности и разлике. Нико не може да зна на шта би нуклеарна апокалипса заиста личила, осим што можемо претпоставити да би осим енормног страдања довела и до апсолутне затрованости цјелокупне Земље. Међутим, да ли то искључује неку “мању апокалипсу”? Људи су, рецимо, прије Првог свјетског рата знали да ће проналазак динамита и бездимног барута и мобилизација милионских армија да доведе до масовног страдања, али сви су размишљали да је могуће “управљати кризом”: Аустро-Угарска да је могуће “казнити Србију” и добити још једну колонију без уплитања Русије, Русија је вјеровала да ће се Њемачка и КундК монархија повући ако им се припријети, Енгелска и Француска су се придружиле мобилизацијском упозоравању централним силама... Дакле, стара парадигма “успјешног одвраћања” и није баш тако успјешна. Да не наводимо чињеницу да је атомска бомба већ једном бачена управо у условима “ограниченог” страдања Хирошиме и Нагасакија. Дакле, неко претјерано повјерење у учење из прошлости не може да нас чини оптимистичнијим. Слично ствари стоје и на Балкану: просто је невјероватно да оружјем сваки дан звекцају представници народа који је највише страдао у протеклом рату - наших муслимана. То показује ону склиску линију између рата и мира као и бесмисленост резона да људи из ратова уче. Разлог за такво понашање више је него очигледан: сарајевски политичари се надају да ће у “другом полувремену” да обаве “незавршен посао” који би се састојао у протјеривању Срба преко Дрине и асимилацији у Бошњаке/Босанце оних који би, евентуално, остали након такве “репризе Олухе”. Та игра старог и новог у рату буди у сарајевској чаршији бесмислене наде и рачунице у којима они виде само позитивне стране: развијена војна индустрија, солидна индусријска база, апсолутна међународна политичка и медијска помоћ, способност самоорганизовања преко ерсофт клубова и осталих удружења, медијска припремљеност за рат, присуство исламистичких елемената, спремност Запада да задржи Србију да не помогне Српској - све су то важни елементи ратног рачуна Сарајева. И није да нису сасвим без резона. Но ратови, опет, никад нису само пожељне слике реалности и пројекције моћи. Питајте сваку надмоћнију војску која није постигла своје циљеве. Парадигме се наслаљају на прошлост али и стално мијењају.

 

Дакле, данас размишљати о рату у оквирима парадигме деведесетих таман је смислено колико и сматрати да ће ЈНА да одбрани СФРЈ од свих спољашњих и унутрашњих непријатеља.  Демографски, данас нису неопходне огормне армије. То што се, рецимо, нама не ратује, исувише волимо кафу и нови стан -  то не значи да неће ратовати онај плаћен и мотивисан за то.

 

Бесмисленост таквог резона најлакше је показати на примјеру популараних парола које повезују економско (благо)стање и способност за рат. „Неће ратовати сиротиња која ради за 500 евра“ има смисла таман колико и „неће ратовати људи јер се добро живи“. Уосталом, и једно и друго – и представа о сиромашности социјалистичке Југославије и схватање о њеном богатству – данас не објашњавају много када се говори о узроцима рата. Богати људи сматрају да неће бити рата јер им то омета уживање у благостању, људи који састављају крај са крајем размишљају о томе да немају ни снаге ни времена за рат. Но рат јесте рат јер нас прекида у нашим животима.

Ако су они економски засновани, онда је можда теза о друштвеном раслојавању као важном дијелу атмосфере која је довела до рата најприближнија истини. А – да подсјетимо – живимо времена друштвеног раслојавања. На глобалном нивоу. Дакле: било да вјерујете да смо исувише сиромашни да бисмо ратовали или да смо превише богати и паметни да бисмо ратовали – заборавите на такво самозаваравање.

 

Ко би онда и како ратовао? И зашто? На прво питање немам конкретан одговор који би био на нивоу поузданих података или добре анализе али могу само да кажем да постоји правило да када је Запад потребно да овдје направи рат или да увуче народе у свој већ започети рат – непогрјешиво је налазио начина да то учини. На посљетку, смисао овог записа није да изврши војну анализу већ да размотри свијет наших самозаваравања. У сваком случају не треба да се заводимо лаким сликама са есенцијалистичким приказима “злог непријатеља”. Дакле, не треба да размишљамо да неки зли муслиман или Хрват сједи и пуни оквирове муниције сам од себе. Ако таквих људи има, и даље су неупоредиво рјеђи од обичног, и доброг и лошег, сиромашног или богатог, забринутог и веселог човјека који прати вијести и труди се да преживи. Питање јесте – у ком моменту се такав човјек организује, у ма ком народу, да буде или војник или други учесник у рату.

 

Резолуција о Сребреници ће имати своје политичке посљееице. Какве ће оне бити – не одређујемо ми који је нисмо жељели већ управо они који су је начинили. Шта су њихови сљедећи кораци и којом динамиком ће ићи – и то је ствар спекулације а два најгора наша приступа јесу дефетизам, страх, дизање руке, паковање за Србију као и свеопшта прича о томе да је све то неважно, димна завјеса, мало медијске буке и сл. Медијска халабука се на Западу уопште није десила. Ако је медијски нешто Западу данас неопходно, то би прије, чини се, био нови рат који би заиста „покрио“ Газу на такав начин да сада САД и Иран поново постају савезници у заштити угрожених европских муслимана. Такође, смислено је претпоставити да ће политичко капитализовање Резолуције ићи ка коначном гашењу Српске. А оно је могуће у четири сценарија која ћемо (условно, наравно), назвати према сличним појавама деведесетих: нови рат, нова „олуја“, нова “Бањска” и нови „Ердут“.

„Олуја“ би подразумијевала брзо протјеривање Срба у Србију уз ангажовање велике живе силе са стране Федерације БиХ - оно чиме се обично пријети, мада и даље не постоје реалне процјене око тога шта заиста постоји као опремљено, мотивисано и обучено. Колико је реална, није сасвим сигурно, али се као против-аргумент таквом сценарију обично узима обавеза и воља Републике Србије да не дозволи нову “Олују”. Колико је такво размишљање оравдано, опет, тешко је знати у овом тренутку и историјска аналогија опет не помаже много, а помињани Вуковићев спис назначава ограничења таквог приступа. Други сценарио би био сличнији догађајима у Бањској у којима би неразмјерно већи број јединица ангажованих са стране ФБиХ а вјероватно и Хрватске подржан НАТО-ом наишао на неки самоорганизовани отпор без значајније подршке већих јединица и Србије. Иначе, прије неколико дана је, на једној свечаности, грчки официр ЕУФОР-а "умирио" окупљене српске пријатеље увјеравајући их да не треба да се брину јер "ако они крену да се отцјепљују - добили смо команду да им то не дозволимо". Да ли је Хелен био "блесав" или је баш требало да "у забуни" пренесе такву поруку, можемо само да погађамо. „Ердут“ би подразумијевао тзв „мирну реинтеграцију“ тј увођење власти под контолом Сарајева као ефективних господара Српске а рат би био рат - сценарио огромног страдања у коме би из ФБиХ и Хрватске настојали да нанесу ненадокнадиве губитке Српској а Српска би пружила отпор довољан да се (опет) избори за своје постојање, што је немогуће без помоћи и других актера. Дај Боже да се не деси ништа од наведеног и да све остане на изнуривању живаца и подизању тензија (успут: умно ограничен човјек је склон медијсим и идеолошким матрицама и прављењу симетрије па се често чује да “националисти” свих боја и укуса “траже рат” па би све прошло само да није “национализма” - иако не постоји ниједан српски националиста данас који тражи ма какав рат или ма какву “Велику Србију” - пријетње “тракторијадом” долазе не због “србовања” већ због постојања српског народа неспремног да се претопи у “босанску политичку нацију”, “црногорску политичку нацију” или “хрватску политичку нацију”).

 

Шта наше власти мисле о реалним шансама за ратни сценарио и да ли уопште мисле – ја не знам. Медијски гледано, инсистира се на "мирном раздруживању" и понавља да "рата неће бити" што само по себи може бити двосјекли мач. Наравно, не треба изазивати панику јер су године па и деценије прошле у слуђивању становништва и најмање нам треба ратна психоза. Са друге стране, јавност у ФБиХ већ се одавно спрема за Хелезове и Исакове сценарије који су тамо нормализовани као што је за вријеме ДПСа било сасвим у реду пријетити Србима у Црној Гори протјеривањем у Србију. Претјерана пацификација сопственог становништва није баш ни тако сретно рјешење (о чему добро свједочи Русија у којој се људи и даље питају шта се то десило 2021, будући да се о Донбасу практично није ни говорило). Но чак иако (Богу се молећи) засад не буде никаквог страдања, нормализација ратне реторике у Сарајеву већ је постигла једно неповратно отуђење између Бошњака и Срба. Не познајем ниједног Србина који данас жели да муслимански свијет просто нестане са нашег хоризонта а сваки дан, чак и у коментарима обичних људи, чујем као "нормалан" резон: коме није до Босне (какву ми желимо) - или под земљу или у Србију! А то је усташка "логика". На тој клацкалици у човјеку између бића које не жели рат и бића које би некоме одређивало гдје и како има да живи - ту негдје се дешава та екплозија уништења, страдања, мобилизације за "обрачун". 

Какве су српске реалне војне опције и потенцијали - такође није моје да знам.  Стари официри ми понекад нешто кажу али се све своди на опште увиде или на трагу тога да ће Србија да нас брани и да згази сваку агресију ка Српској или сасвим супротно: „у ФБиХ су се спремали, има да нас згазе за секудну“. Шта је приближније истини и да ли неко заиста рачуна и планира – не знам, али не волим претјеривање ни потцјењивање, ни дрчност ни дефетизам.  Понекад ми у Српској кажу да је кључ свега - политика што није сасвим бесмислено али није ни цјеловито објашњење. Јер политика јесте рат другачијим средствима као што је рат такође политика уз максимално људско страдање. Но да ли је само политичким маневрима могуће заобићи судбину - остаје право питање. Интервју Џефрија Сакса ваљда и слијепцу оцртава начин на који је Запад склон да води “политику” - кроз ратове. Бомбардовати или окупирати један народ нема много везе за политичким маневрима, чак ни са културном сервилношћу. Година деведесетих није постојао народ на планети више жељан Запада него што је то био руски. Кока кола је била важнија од причешћа а “Прохујало са вихором” се гледало десет дана за редом у крцатим московским кинима. Андреј Козирјев је “мудро” изјавио да “Русија нема своје националне интересе него је њен интерес оно што жели Запад”. Па и таква Русија (или управо зато што је била таква) и даље је била посматрана као непријатељ кога треба сломити. Ако је воља најважнији чинилац и политике и рата, онда воља да се Русија сломи макар свијет нестао расте код глобалистичке сатанистичке елите из дана у дан - у мјери у којој један Виктор Орбан говори о европском “ратном возу без кочница” са којег жели да откачи “мађарски вагон”. Како ствари стоје код нас? Зашто Зукан Хелез управо жели да се закачи на тај исти воз рачунајући да ће, макар као рукохват на неком вагону нешто профитирати? И говори ли нам то нешто о потреби да и сами будемо најбољи на свијету, на златној средини између неоправдане дрчности и потуњеног дефетизма, између илузија и страхова, између себељубља и безнађа? Требало би да говори. Низ задатих удараца високо је подигао главу свима који пријете Србима, Српској и Србији.  Знам да су догађаји у Бањској сугерисали много коме могућност да ће Србија да посматра нијемо војни сценрио у коме локалне снаге иза којих стоји НАТО елиминишу неки српски „војни“ отпор. Но опет ваља напоменути да историја није само репризни програм за пожељним измјенама а прецјењивање противника скупо је коштало нас Србе у свакој прилици али може скупо коштати и оне који нас потцјењују. Као што напоменусмо, будући сценарио неће зависити само од нас или ће зависити најмање од нас, бар у почетку. То, међутим, колико и како можемо да пружимо отпора, зависи од нас. Знам само једно: жеља да нас ова чаша заобиђе не значи ништа ономе ко нам је ту чашу намијенио. Пред њом, опет и опет, у руке нам ваља узети Свето Писмо, молитвеник и Горски вијенац. 

Пред пут у Београд...

 Сунчан је дан и полако се већ спремамо за Београд. Требало би у понедјељак да путујемо, да бисмо у уторак били у Руском дому на свечаности поводом Дана породичних вриједности. И заиста се радујем и радујемо Београду. 

Наравно, не живимо под стакленим звоном и свјестан сам невјероватне количине мржње која се ових дана емитује према српском народу из Републике Српске. Но ово није запис о политичком животу и изборима. Када понекад прегледам сјајну књигу о српском политичком животу између 1903. и 1918, са сваке странице избија само један темељни утисак. некада су људе и њихове изборе формирале идеје а њих артикулисали и заступали велики људи (чак и када су били заступници мени лично страних и, по мом суду, погубних идеја). Свјетлосним годинама смо далеко од времена када су идеје а не наше слабости мотивисале људе да учествују у политичком животу. Данас све што има да се каже о стању духа стаје у констатацију да фокус највећих странака није био на Косову и Метохији већ на "економији" и цјелокупној друштвеној стварности осим КиМ. Ја ту врсту хијерархије стварности не разумијем (и не прихватам!) јер сматрам да биће сваког човјека и народа чини одређени поредак у коме су на врху, као смисао свеколиког живота, друштва, уређења, образовања и економије - завјети и идеали, па човјек и народ привређују да би живјели нешто више. Можда, уосталом, љубав према народу и јесте, према оној Иљиновој опасци, љубав према његовим идеалима, према ономе што он сам може да буде. 

Но вратимо се Београду. Радујем му се јер свако бира свој Београд. Мој Београд је некадашње средиште најплеменитијих српских духова, престоница у којој и сада почивају мошти светитеља и кости великана, Београд који и данас чине Ковићи, Радуловићи и Шијаковићи, бројни пријатељи за које ми је жао што немамо увијек времена да се видимо. У Београду тј код Београда (на земунском гробљу) почива мој други отац, Милан Радуловић, сушта племенитост и доброта, човјек који је и сам Србију и читав српски народ доживљавао као својe "попеченије" (бригу) када је био "попечитељ" (= брижник, министар) вјера. Београд Руског дома и руске цркве у којој сам увијек радо виђен и добродошао. 

Наравно, постоји још много Београда. Постоји филијала глобалног Мегалополиса гдје је све исто као на истанбулском аеродорму или у мормонским тржним центрима у Солт Лејк Ситију: бљештавило и реклама, незаиста куповина, глад и пожуда. Постоји и сиво мишило, како би понекад рекао мој добри београдски пријатељ, бетон и магла. Постоји и та тешка клацкалица, онај ситносрпски нихилизам који се прерушава у космополитизам, Београд у коме се као прва ознака културе сматра псовачка узречица. Београд људи који су у њега дошли и никако да се одлуче да ли су успјели или пропали у животу, да ли су им за несрећу криви "Босанци" или ма који други дођоши - иако су и сами дошли или јуче и прекјуче у Београд. Београд у коме је од нашег сеоског витализма остало само снаге да се презире. Но зашто полемисати са тим  Београдом? Он је ту као успомена на изневјрене наде српског сељака из ма које земље да ће га у граду чекати само бољи живот, без данка у умору и крви. Иако често појмљен и самопојмљен као "космополитизам", тај Београд који презире и себе самога и сав Србистан извире из једног баш тешког, древног, сеоског нихилизма (овог љета ми је читаву једну лекцију из другосрбијанства одржао сељак у златиборском селу, од муке и ракије, од чемера и осјећаја неправде космоса и сопствене моралне супериорности). И тај Београд, када вришти и хистерише и мрзи себе самога - парадоксално - али израз је тамне стране нашег националног карактера. 

Ни граница између свих Београда није тако чврста ни непрозирна: пријатељи који су баш јуче дошли из Бијељине или Владичиног Хана данас псују мајку босанску и презиру сељаџију као што и даље има стамених људи који живе баш као да су изашли из поменуте књиге о предкумановској Србији и Београду, људи уједно дубоке српске културе, великог искуства и истинског космополитизма. Красота и тајна Београда јесте у томе што са њим никада ниси сасвим сигуран.

Но Београд је то. У њему ћеш наћи све што тражиш. Ко тражи оно племенито, наћи ће га, изван сваке сумње. Радујем се одласку у Београд. Дивно је доћи, прошетати њиме. Лијепо ми је и када из њега пођем кући и погледам сунце на заласку како нас прати према Чачку и Фочи.