Шта даље?

Знате како човјек некад понеку ситницу схвати као трагедију? Можда је разлог томе његова незрелост, сконост преувеличавању и емоционална глупост, али, чак иако је све то тачно, те мале трагедије нам показују да нам је до нечега или некога стало.

Такву једну трагедију у чаши воде сам доживио неки дан када попричао са својим студентима. Разлог су биле двије књиге од укупно 740 страница које они треба да прочитају да би изашли на испит из једног предмета. Просто, на идеју да они треба да их прочитају дошао сам чим сам сазнао да су младе колеге већ на једној од старијих година, а да нису имали прилику да прочитају два класика савремене православне теологије – једну књигу коју је моја генерација (рођ.83, уписана 2002) морала да прочита на крају прве године и другу књигу (заиста захтјевну и тешко прозирну) ради које сам, између осталих, и учио новогрчки језик (данас имамо спрски превод). С обзиром да сам тим дјевојкама и момцима предавао и на првој години, ту чињеницу нисам схватио сам као њихов проблем, него и као свој велики пропуст: и ја сам повјеровао да ће их млади људи већ из неког разлога и у програму неког предмета срести и прочитати. А нису. Сад стојимо пред проблемом: они што морају да прочитају, ја што то досад нису учинили. А обоје пред мучном ситуацијом у којој они од мене очекују да их „растеретим“, ја неразумијевајући како човјека може да оптерети оно за шта живи, оно што је изабрао да га прати читав живот, оно чиме ће се, по мом дубоком увјерењу, бавити у вјечности – теологија.

Ишли смо даље. У причи сам сазнао да тренутно ниједна књига не кружи међу студентима као она вјечито друга књига коју ниједан професор не тражи, али је „модерно“, пожељно, интересантно, да је прочиташ. Ништа сем обавезне литературе не циркулише. Отуда проблем са читањем, са лектиром: читањем се, у виђењу младих колега, оставрује специјалистичко знање. То је принудна активност, нужно зло неопходно ради полагања испита. И док се и дан данас ја, као и већина колега на Факултету, боримо да откинемо по неки минут обавезама попуњеног времена за читање, тим младим људима читање је – само по себи непријатна обавеза. Бреме.

Нисам склон да човјека унапријед оправдам, али ни да га оптужим. Зато разлику у ставовима нећу ни да пришијем као неку непоправљиву одлику „младих“, али не бих сматрао ни часним да разлику у приступу која, евидентно, постоји, одбацим као „привидну“ и „ирелевантну“. Не, иако нас дијели 10 година, иако је и у моје вријеме било доста студената који су из погрешних разлога уписивали факултете, а студије доживљавали као гњаважу, дух и догађаји су били различити. Неко је, ипак, данашњу омладину другачије васпитао. Али како и зашто?

„Нисам ја Господе, него Болоња коју си ми Ти дао“

Кад год се неко запита шта ли је то труло у образовном систему нашем, одмах се помене чаробна ријеч: Болоња.

Али, као што је Адам, у библијском казивању о прародитељском гријеху, одмах свалио кривицу на Господа и жену и тако аболирао себе од одговорности, неутврдивши своју одговорност у ономе што се десило, позивање на Болоњу код нас углавном служи томе.

Треба рећи часно: Болоња је дошла да замијени стари систем студирања. У моје, предболоњско вријеме, студент је био човјек који је уписао један факултет; професор је био недостижно божанство академске онтологије, асистент његов викар на земљи, а студирање савладавање испитних питања, дознавање „ударних“ тема. И пуно слободног времена. То вријеме сте могли да користите за студирање, тј за студиозно, вишестрано, детаљно проучавање предмета или за џабалебарење, које сте касније надокнађивали кампањским бубањем. Још један спецификум раних радова факултета у нашој Републици-у-настајању је била зависност од кадра из Србије и, сходно томе, релативно неуређена настава.

Кад је Болоња као концепт предвиђена, нудила је све осим горе наведеног. Силабус са јасно утврђеним градивом. Стално присуство студената, али и редовност професора и асистената. Предиспитне обавезе које носе тежину на испиту. Редуковање штива. Укратко: многи су то тада сажимали као „претварање факултета у средњу школу“. Студент и професор би требало да највећи дио дана проведну заједно, тако да студент на крају полаже (у односу на предболоњски) редукован програм, а професор би требало већ да зна колико му студент зна послије свих предавања, вјежби и колоквијума.

Данас, кад знамо да смо из оба система углавном узели само најгоре, поставља се питање: ко је крив, Болоња или ми? Питање је адекватно питању: да ли је Трилатерална комсија крива што се испред мог стана у Фочи не чисти снијег? Жена? Змија? Ја?

Сигурно да је образовање код нас немогуће и нефер посматрати изван контекста ратова, геополитике и општег пада друштва (о чему бих такође нешто рекао). Али чињеница јесте да много тога зависи од нас, од наше воље, жеље и ангажовања. Један дио проблема са Болоњом сигурно јесу превелике норме наставе за наставно особље (због којих страдају и наука, резервисана за слободно вријеме, и настава јер се и за њу треба спремати), али оне ни изблиза не објашњавају све. Такође, систем често стимулише студенте да не студирају, него да „чисте“ испите (много конкурса расписаних од стране јавних институција захтијева управо то). Чињеница да смо редуковали програме, али нисмо остварили идеал потпуног саживљавања академске заједнице болно подсјећа да је човјек биће које, уколико га сам систем не подјећа на његове обавезе, само је склоно да „налази кривине“. Зашто је тако – питање је свих питања.

Оно што се никако не може заобићи јесте чињеница да је комплетан образовни систем – а не само један његов дио – доживио „реформу“. Заправо, реформисао се поглед друштва на само образовање. Иако образованост није била небески високо цјењена ни у прошлом систему (како се данас често романтизује), иако су и тада просветари штрајковали за достојне и већ зарађене плате, ипак су имали неку врсту достојанства и неприкосновености. Није да су били апсолутни ауторитети, поготово не сви васпитачи, учитељи, наставници, професори, али било је оних бескомпромисних вјерника у могућност да се човјек образовањем учини бољим а његов живот достојнијим. Свакако, распад бившег система није само укинуо марксистичко повјерење у начела Просветитељства, него је донио апсолутни хаос у привреди, друштву, образовању. У друштву у коме владају „сналажење“ а новац је вриједносни појам – образовање има мало тога да понуди. Ријетки су људи којима је сатисфакција за учење управо у знању које ће остварити. Сви остали разлози данас – готово да не постоје.

А тај проблем се види од основне школе, штавише од вртића. Човјек је невиђено економично биће, склоно да својим бићем распозна шта може, а шта не, шта је дозвољено и потребно, шта не. Ако мама и тата већ у вртићу одређују ко ће бити Баба Рога, а ко дрво – а не способност рецитовања и плеса – зашто онда рецитовати и плесати? И тако до краја образовања: изложеност наставника егзтистенцијалним питањима и локалним утицајима, лијеност и немоћ да се са дјецом ради, склоност система да умјесто лектире тражи читанке – све то чини просјечног младог човјека вјечитим домишљалом и провлачивачем. Увијек ће се неко други бавити њиме и поправљати наше брљотине: основна школа је обавезна (зашто да се онда пада на поправни?), средња је минимум образовања (зашто да се пада на поправни), на факултету је већ касно (зашто да се пада на испитима?)... И тако у недоглед. На жалост, недоглед необразовања.

Одакле онда проблем? Да ли у формалним условима образовања, у реформама (вјечитим) или у духу егоизма који се кроз те реформе само провукао? Чини ми се у овом другом. Није проблем ни Болоња и девет разреда основне школе. Проблем је у томе што дјецу од малих ногу учимо, а систем их у том увјерењу утврђује, да се свијет врти око њих. Да су васпитачи, учитељи, наставници, професори дужни да се саобразе њима и само њима (има, наравно, истине у потреби да се посветимо дјетету). Систем дијете упознаје са правима -  да буде парадокс већи, систем у коме одговорности има изузетно мало. И зато нам расту себичњаци којима су сви они који их „тјерају“ да буду другачији, бољи, ученији – смртни непријатељи. Наравно, нису ни изблиза сва дјеца таква. Али феномен је очигледан и нема смисла порицати га.

Има ли Република Српска културу?

Вратимо се само на моменат назад, из образовања у културу. Не сматрам се компетентним да дам неку дефиницију културе из теорије културе: култура је за мене, осим основне културе понашања и опхођења, садржај живота. То је она жеља коју имате у свим нашим градићима да, послије неког спорта и ресторана, одведете дијете на представу и филм (а да притом та представа и филм нису инциденти, него правило у том градићу). Има ли такве културе? Како је она присутна код нас?

Питање тешко и тешко рјешиво. Бања Лука, као престоница, може да рачуна на редовније културне садржаје или бар њихове имитације. Велика нада нас из Сарајевско-романијске регије и Подриња јесте Андрићград. Кустурица је једини неупитан културни феномен за себе. Али, шта јесте наша култура? Може ли она постати свеприсутна? Зар нису поједине представе и филмови, понека књига купљена на БГ сајму и понеки метросексуални „културни радник“ у општини премало за једну земљу? Питање опстанка Републике Српске јесте питање њене културе. И брат и ја смо се напатили, насиротовали. Али никад, ни у најгора времена, нисам желио да одем из ове земље јер ми је овдје тјесно, јер сам незадовољан људима, јер мислим да је тамо боље. Па, иапк, сваки пут кад се сусретнем са чамотињом провинцијалне жабокречине, запитам се: да ли ће моје дијете хтјети да живи овдје? Гдје су институције културе? Да ли неко размишља о нама и који је наш културни образац? „Трећи пут“ Солжењицина? Бједна имитација Запада?

Актуелна друштвена елита није у стању ни да постави ова питања, а не да на њих да одговор. Она је и сама конзумерска и имитаторска, непродуктивна или миметички квази-продуктивна. Зато нам и није боље. Не знамо оно што културан човјек мора знати – ко је и гдје је.

Образовања нема без културе, културе без образовања. А живота достојног човјека нема без њих двоје. Зато -  ко год да каже за себе да воли ову земљу и хоће да јој се посвети – нека се посвети култури и образовању.

Парадокс образовања и живота

Дакле, први корак јесте: саопштити смисао, дати смисао, показати да нешто осим корумпиране свакодневице постоји и вриједни.

Ево једног парадокса: иако смо готово сви склони да сматрамо да закон и правила треба укинути и направити изузетке (пустити на испиту и сл), нико од нас не би желио да нас вози возач коме је неко дао „Д“ категорију, лијечи љекар са поклоњеном оцијеном на специјалистичком испиту, исповједа малоуман свештеник, штити физички недорастао полицајац. Али како да бар ове службе врше људи са минимумом достаојанства и знања, ако смо увијек склони да багателишемо „само овог мог малог?“ Може ли нам у овој ситуацији икада бити боље? Тешко.

Република Српска је својеврсна козачка републике (мени, као православном словенском свештенику, то је, наравно, позитиван појам). Она је настала на жељи за слободом и за смислом, са идејом о њеном садржају (да ли се та идеја некоме свиђа или не, није сада питање). Кроз године се чак успоставио неки осјећај дигнитета, воље (на источнословенским језицима се „слободан“ човјек каже „вољни“ – треба вољети и хтјети да би се било слободним). Она је већ неколико пута била спремна да каже „НЕ“ репресији – да понуди и неки садржај, љубав, осјећај припадности и поноса. Сљедеће НЕ које ће било ко ко буде водио ову земљу морати да каже јесте НЕ нама самима, нашој жељи да се „сналазимо“ и ДА култури, образовању, знању, човјеку који нема потребе за сналажењем јер живи живот већи од таквог живота.

Идеја и питање смисла студија

Све нас то враћа назад мојим студентима. Биће то добро. Прочитаће они. Али је битно да пронађу смисао. Да науче да себе самјеравају са већима, а не веће са собом. Осјетиће да вриједи, да ову земљу вриједи вољети. Да има нешто, а из хришћанске перспективе и Неко већи од њих. Наша дјеца поново морају да нађу бар идеалне, ако већ вриједности одмах не могу да нађу. Морамо им понудити припадање. Разлог да јесу. Уколико то не осјете – најмањи је проблем колико ће нас бити.