Не питајте по душу оштра питања

 Устани, ђеде, или бар се јави. Погледај: ужас пријети.

Немам више шта да иштем од ових који се питају ко ће тебе и патријарха наслиједити. Свако биће које се то запитало, није те ни вољело: толико се људи око мене пита, па још - и мене пита, не знајући колико поврјеђују душу. Ко ће бити Митрополит? Ко патријарх? За име Божије: како се у човјеку тако лако слегне онај рески бол Растанка? Да ли су сви око мене неупоредиво бољи Хришћани, људи непробојних паноплија вјере, па преко смрти могу прећи као да је нема или те, Старче мили, никада и нису вољели, па је један плач био довољан да се вратимо најпроклетијем од свих људских изума - власти и питању о власти? 

Ко ће бити Митрополит? Ко Патријарх?

Не може бити нико Амфилохије. Нико Павле, нико Иринеј. Не питајте несувисла питања. 

Ето, ти сад бесједиш са Паламом и оцем Георгијем. Не запричај се, Старче тамо.

Сложили се хладнопогледни високопозициронирани гости, са њима они дежурни мрзитељи твога лика и имена који никада нису хтјели да са тобом подијеле љубав, сагласили се и они које си звао браћом и када су ти тешке ријечи казивали, одлучили да је и онај твој одлазак некаква сметња њиховом погледу на свијет. Не можеш да починеш у смрти ни сада. Остаје ти да будеш крив, у животу и смрти и животу вјечитом. Свака смртна кривица теби, једна Христу мање. 

Не запричај се са светима, потребан си нам. Види. наставе ли овако они од тебе пуно млађи и од мене много старији - неће остати ничије вјере неоштећене у овом калу заснованом на забораву тебе. 

Немам ријечи. Ти знаш, Старче. Лако је овима заслијепљеним мржњом, а можда је подношљиво и овима камените вјере. Нама који се будимо још увијек и даље са сазнањем да ћемо на сусрет чекати - ваља савладати стварност, ову стварност која се труди да савлада нас.

Ко ће бити Митрополит? Не постављајте питања оштра по душу. 

Митрополит ће можда бити неко. И неко ће бити Митрополит. Шта је са нама којима нема ко да буде Ђед?

О изборима не мислим

 Шта мислиш?

О изборима.

Не мислим. Не потцјењујем политичко. Одређује нам живот. Али нисам писао ништа. Јер Марко се кандидовао, а ја сам свештеник. И срце се дијели: између онога са којим сам од када не знам за себе, прије него што сам сазнао да сам ја ја, од када нас је Бог ставио под срце једне мајке у исто вријеме. И између служења Спасу које каже: ма како неко гласао, ма које изборе земаљске направио, служи свима. И нисам писао. Нисам рекао ни ријеч. На образ ми према брату, на образ ми према Спасу моме. 

Шта мислиш? 

Нисмо изабрали. Не бирамо. Ми само и једино бирамо између Царства небеског и ове магле у којој јесмо, гдје се своди све на задовољење надражаја - између онога како нас преци гледају, бркати ђедови у шубарама и ове равни хиперсексуализоване слике, испране од Смисла и метафизике. 

Какави су ови први, какви други?

И једни и други углавном вјерују да је све што човјек јесте и има да да - овдје и сада. Да је политика расподјела привилегија. Да је "правда" релативна, "добро" - оно мени корисно, истина - оно што ти ја кажем, а не оно што нам Христос носи.

Шта мислиш?

Не мислим. Осјећам да нас се прадједови стиде и у исто вријеме се моле за нас. Да смо могли да започнемо најљепше од свих српских казивања: да Српску заснујемо на Косовском завјету, на невесињској храбрости, на требињској мудрости, на семберској плодности, на крајишкој упорности, на паљанском горшташтву, на фочанској жилавости. На сарајевској трговачкој култури Јерусалима и бањолучком шарму. Али нашли смо све тамне стране наших завичаја. И сада се бори жртва најбољих синова Српске: само нам она не да да пропаднемо, у небеској литургији, још се моле да нам Спас дадне времена да се дозовемо себи. Јер ако заволимо овај бљутави амблем и химну која не пјева Богу правде него Републици, ако заволимо и прихватимо ову стварност клептократске елите која је погубила осјећај за добро и зло, која бахатост сматра силом, а поткупљивање и уцјењивање малога човјека - легитимним политичким средством - онда ће нас прогонити њихове сјени, ништа мање него бечку господу Принципови другари,

Ми засад немамо много времена. Ни избора.

Морамо се вратити Жртви- Косовској, најприје. Смислу изнад сваког смисла. Ономе изнад нашег живота. Не вратимо ли се Косову - схватању да нас вјекови гледају - неће нас ни бити. 

Српску треба почети из почетка. Из Смисла. Из Жртве. Јер ови бахати поткупљивачи нису гарант нашег националног опстанка,  већ гробари. Њихова бахатост није наша снага,  већ залог да ћемо изумирјети без славе. 

Погледај прадједа. Онога који је оштрио косу. Носи једну капу - шајкачу, шубару, заврату капу са оцилима. Има је једну капу, једну жену, једну косу, једног Бога, један сан, једно Косово, једну народност. И много малих смислова знаних дјеца. Не вратимо ли се смислу, неће нас бити. 

Шта мислиш?

Не мислим, али осјећам. Осјећам да је Марко дао душу и нису му је узели. То ме радује. 

У тренутку када ово пишем...

 

У тренутку када ово пишем...

 

У тренутку док ово пишем, Митрополит је на респиратору. Мене је лично већ једна смрт драгог човјека, очинске личности, овог 29.10, прије три године, опоменула да уз сву свијест да је то пут којим сви морамо проћи, ужасно је болно и то што се привремено растајемо. Страх ме је од нових растанака, ма са које границе овог и оног другог живота да се нађем.

Али ме је још више страх од овога што тренутно гледам у Црној Гори. Страх ме је тог вртлога у који се ушло, тог вира који вади душу, у коме се тренутно налазимо непрекидном салвом тајних и јавних увреда, подметања, квалификација, информација и дезинфромација: не желим да знам како сте састављали листу за побједничку коалицију и не желим да знам шта све имате да кажете једни другима док не саставите владу.

Сјетимо се древнога Израиља чију судбину овај наш српски народ врло често оприсутњује – а то није историја само богооткривења и Божије руке уздигнуте и мишице крјепке, већ и историја заборављања Бога Отаца својих, подијела и „тврдовратости“. Када је излазио из египатског ропства, морао је да лута четрдесет година по пустињи како би се у пустињи родио нараштај који није памтио ропство фараоново, како би и у себи слободан ушао у Обећану земљу. Слобода је стање које ти Бог дарује тиме што те води, тиме што води твој народ. Слобода је стање које се у теби, у народу, мора родити.

Данас се вријеме убзрало, прије Доласка Спасовог. Народи више немају на располагању деценије да лутају по пустињама. У нормалним околностима све оно што чујемо у међусобним оптуживањима мандатара Кривокапића и лидера политичких странака не би било драматично: јавни дискурс управо својом скандалозном непријатношћу буди и активише, нагони присталице да вам аплаудирају на скуповима, да вам пишу одушевљене коментаре по порталима а ваше политичке противнике да вам одговарају, како би њихове присталице писале своје коментаре и одговарале на оне прве. У нормалним околностима политика служи да се изрекну различити јавни и тајни интереси. У нормалним околностима све би то било дивно и легитимно.

Али ми нисмо у њима. Не само да је цијели свијет већ одавно одустао од хеленске полисности, у којој би мјерило живота требало да буде једино и искључиво врлина: тај свијет подједнако не разумије политичка аристократија која у подношењу и задавању увреда и освајању гласова види заслуге за представљање демоса, колико га не разумију ни финансијске и безбједносне структуре које су навикле да преко ових првих штите своје интересе. Овдје је по сриједи нешто друго: ми се данас у Црној Гори не сусрећемо са нормалним стањем. Ми се и даље налазимо у некаквом међустању, постмодернистичком квантном стању, у коме смо и побиједили и нисмо побиједили (тачније: све и даље може бити изгубљено), у коме се већ осјети дах слободе али Закон о подјармљивању Српске Православне Цркве и даље је на снази (како је умно примијетио луцидни Богољуб Шијаковић).

Зато: и мандатару и његовим савјетницима, и партијским вођама и експонентима њихових ставова, и онима који навијају и које је страх, попут мене, сасвим паралисао, те су замучали: не заборавите да имате посао који никако да опослите, а којим ћете се уписати у историју српског народа, онолико вијекова колико их је још остало до Доласка. Сви ми служимо Смислу који је изнад нас, Памћењу које морамо да оставимо. Прво направите Владу, па се свађајте око свега. Јесте: и за вас је ово необична ситуација, а нама Србима из Црне Горе и Херцеговине тешко је и када свима дајемо савијет из перспективе свезнајуће немоћи, али још теже када обуздавамо себе из перспективе потенцијалне моћи. Али има тренутака када морамо бити бољи од себе. Јер није нас сабрао механизам политичког живота већ онај пробуђени глас народа у литијама. Направите Владу. Направите, па се свађајте.

У тренутку када ово пишем, питам се да ли је и оном Старцу из Мораче, мом професору и старијем пријатељу од кога бих чуо и мелемну и оштру ријеч, уопште дато да попут Мојсија види свој народ избављен и у Земљу Слободе уведен. Помолимо се за Њега. И сачините владу. Биће њему лакше.

Замрзнуто срце Србије

 Лед је, као и свјетлост, не само темељно животно икуство већ и егзистенцијална метафора. Страх од студенти у исто вријеме нас опомиње да смо смртни све док не постанемо бесмртни, да лед и снијег владају нама - пријетња ледом стварна је и легендарна: још је страшнија од саме смрти она могућност да нас лед дезоријентише, да се попут Реље и Вује изгубимо кроз мећаву. Нису тек тако инфернални хронотоп описан не само као "пећ огњена" већ и као у лед окована Нарнија: лед је тренутно стање ствари европске цивилизације. Она умире у атлантској хипотермији, на Титанику на коме се покушава класно структурисати и распоредити и смрт. 
"Замрзнути конфликти" отуда нису само геополитички еуфемизам за недовршене ратове или "ратове ниског интензитета". Замрзнутост тих конфликата није само појам односан и политички: не односи се само на одмак од "ватреног оружја". Замрзли су само конфликти тамо гдје народи чекају одумирање у леденој топионици народа, тамо гдје је хладно међу људима, "али је стандард". Тамо гдје је додир оно што највише људи тражи и најмање налази човјека у њему. Па чак и тамо, у, рецимо, Ирској или Баскији, још једино сукоб идентитета чува пејсаж некадашње Европе. Тужно и претужно: али само су још реминисценције старих сукоба тачке на којима грије руке данашњих Европљанин. Свугдје другдје је стандард, ред, рад, дисциплина, дезинфекција, плата довољна да, према премудростима балканских музичара, будеш саморазумљиви космополита. И студен. Ледена смрт, гора од сваке.
Лед је убитачан, као и ватра. Зато замрзнути конфликт и не постоји тамо гдје постоји срце. Сјећам се разговора са једним Грком, Кипранином. На своме живописном "ћипарском" дијалекту објаснио ми је све што има да се зна: Кипар је један. Кипар није од јуче. Кипар није за данас. Кипар је стар хиљадама година. И није узак ни за Турке, али не може да не буде хеленски. Вријеме за Кипар не значи много. Било је у том монологу много оног левантског жара и театра, али и једне непоколебљиве топлоте. Да ли је Кипар "замрзнути конфликт"? Мени се чинило да није. 
Па и тамо гдје су конфликт "замрзнути" тако што људи који дијеле потпуно супротне погледе на прошлост, садашњост и будућност живе заједно - и тамо нема ништа "замрзнуто" докле год су људи спремни да сву топлоту свога постојања саберу. Докле год их грије неки Смисао. Сјећамо ли се осјећаја студени у Црној Гори прије него што нас је већ заметене у мећави, већ напола смрзле, већ сасвим хладних усана и укочених прстију разбудио посљедњи замах над нашим главама? И онда смо се огријали, о Божићу, о Светоме Сави. Што је било хладније, тог децембра, јануара, фебруара - ми смо осјећали све већу топлоту. Јер замрзнутих конфликата нема, осим тамо гдје су људи сасвим мртви. Понекад им слиједи "бытовая война", војна свакидашњице, самјеравање нас и њих у оним детаљима ефемерије у којима се види и самјерава непомирљивост гледишта на такав начин да је довољно да се погледамо и не кажемо ништа а да нам буде јасно да нисмо хладни једни ка другима. 
Срце је такође свеопшта стварност и метафора. Оно је средиште живота. За свете Оце ми не само да волимо срцем, већ Бога носимо срцем. Срце није мишић, већ тајанствено средиште човјека, оно "предубоко", оно амбисно у човјеку, на добро (на жалост и на зло). Он сам. Оно што се данас назива "идентитет". Човјек само срцем добро види. Човјек јесте његово срце. Србија само Косовом види. Оно суштинско је "реалним рјешењима" и политичким трговинама невидљиво. 
Зато Косово и Метохија никада нису "замрзнути конфликт". У нама се данас боре фиригдна и напола замрзнута Ледена краљица која је, попут оне К. С. Луиса још у стању само да нам понуди рахат-локум, да нас обмане како бисмо издали браћу и сестре.  И бори се прољеће које доноси Син Божији, које долази. "Већ се топе ледови на ријеци". 
Журити да се било шта ријеши док лед још траје значи само покорити се губитничкој војсци Ледене Краљице. Она ће можда још и успјети да умртви Сина Божијега, али не и да га убије. Јер Живот увијек побјеђује смрт. Прољеће, свјежина и југо, увијек однесу све сметове. До јуче смо се питали "идеш ли, роде?" Данас род наш иде. 
Сачувајмо зато срце за топле дане. Јер када у човјеку замрзне срце, он не само да није жив. Он није ни човјек. 

Још двије цртице о Српству, небесима, етносу, етосу и Црној Гори

*

И хајде ти повјеруј да се око нас Србаља не окреће свијет.

Бориш се читавог живота да у себи обуздаш демона гордости, казујеш себи самоме и својој дјеци да се ману категорија величине и снаге када их кроз живот чека вјечита борба да, што би рекао један од људи (не ликова) Горана Даниловића, Богић Трипков, издрже цијели вијек да не лажу, не краду, не шпијају и што је највеће и најважније - да се повеселе туђој срећи. Све чиниш не би ли себи рекао да је доста више било српске величине и господства које иду испред нас, па нас обавезују да такви какви смо, морамо бити бољи од себе самих. Доста више тог терета да свако мора знати за нас. 

И онда се, ето, десе избори у Црној Гори.

И желио-не желио, свједочиш нушићевском позорју. Само што је сада све окренуто. Некада је Момо Булатовић дочекао да не само њега већ и цијели подухват поновног проналаска сопственог живота и идентитета украду и договорно расподјеле а да њега као Покојника и читаве животе оставе на маргинама тренутне неупотребљивости и непрофитабилности дојучерашњи кумови, пријатељи, саборци, сарадници. Затим смо гледали деценије Госпођа министарки, упризорених не више само у Београду (мада и тамо!) већ у Подгорици, у порту-овоме и ономе: израђивале су се "класе", набављали љубавници, преудавале кћерке, шиле тоалете и шешири, куповала неосвојена "култура", фингирали непостојећи манири. Полако се Госпођа ипак преселила у "Др". Па, ипак, након "Народног посланика" дошли смо до "Ожалошћене породице". У реду за насљедство стоје сада бивши оснивачи равногорских покрета (тзв СПО монтенегрини), све голи Херцеговци ДПСовци, припејд аналитичари из сарајевске политкомесарске чаршије, професионални испијачи чиваса на рачуну "Плантажа", извозници огољених полусистина и сасвим-лажи. Сва та ожалошћена породица, са Вуком Драшковићем као Агатоном још се нада са ће им се нешто оставити у насљедство. Па се и даље ćекира.

И непрекидно халуцинира.

Морам да признам да уживам у њиховој халуцинацији. Знам да никакве везе са стварношћу нема, али уживам. Знам да није дошло ни до каквох уједињења свих српских земаља, знам да се на Острогу не праве владе и не расподјељују министарства, већ се мире политички играчи да не би постали великаши, да им народ проклиње душе јер на комаде раздијелише Радост. Знам да ништа од онога свега што се у србофобној псеудо-либералној и још лажније "просвећеној" коминтерни привђа није тачно.

И жао ми је. 

Но, има једна ствар коју никако да појме, и они који сањају уједињење мога рода и они који га се боје. Никако да појмимо да Српство није настало и није нестало са Гарашанином. Да га нису створили нити су у стању да га обнављају геронтократски кулоари у Београду или Бањој Луци. Наша дјеца не треба да знају наизуст Начертаније. Никакав Меморандум. 

Него Молитву Господњу. Јер само човјек који иште Царства небескога, Правде и Радости може бити човјек, живјети читав живот по императиву већем од Кантовог - ономе Богићевом. 

Не, не читају ова дјеца Начертаније и немају појма ни шта је САНУ, а не ко ће какав меморандум донијети. Боримо се да им остане образ. Залог нашег опстанка јесте Башта сљезове боје. Јесте не "демитологизовани" и од самога себе "одбрањени" Његовш већ пјесник Ноћи скупље вијека, Горског вијенца, Шћепана Малог и Луче микрокозма. Небитно је да ли ми вјерујемо у величину политичких догађаја. Политика је епител на тијелу бића једног народа. Површинске манифестације долазе тек касније, након што се процес одиграо.

А можда то и јесте оно што толико плаши толико много људи спремних да, када им се великодушност распростре до крајњих својих граница, опросте понекоме што је Србин?

Спаваш ли мирно, свјетска унијо професионалних извођача сирових србофобних радова?

**

- Јели, оче, ти си вазда био по тој Црној Гори, да те питам нешто!

- Реци, ако знам!

- Овај нови премијер, Кривокапић.

- Да.

- Је ли Србин?

- Како мислиш?

- Па вели да је Црногорац. То знамо. Него: је ли Србин?

- Не знам шта мислиш под тиме, али ћемо знати. Рекао бих да јесте.

- А по чему.

- Поштен је човјек. Нико за њега нема шта ружно рећи. Петоро дјеце на знање одхранио. Скроман је. Не буса се. Мало би му и требало помоћи савјетом за неке ствари, али човјек је на мјесту. Колико могу да видим.

- А јес и то. Али каку ли ће политику водити. Мислиш да ће бити српска?

- Па ако испуни за почетак што је ракао - а што јесте до њега, за шта може да се пита - онда хоће. Ако не буде крао и не буде дао другима да краду - то би ти била српска политика. Ако не буде дволичио као ови што су са Копаоника и Врачара псовали мајку српску - то би ти била српска политика. Ако направи да људи не губе посао што су Срби и немају никакву привилегију да то буду (ево видиш шта нас допаде када привучеш труње да србују 80их и монтенегрују касније!) - то ти је српска политика. Укратко: поштење ти је једина српска политика. Или би бар требало да буде. 

- Ма ако ћеш тако, ни ови наши што јесу Срби, онда нису Срби.

- Па сам рече. Кад је још Владика Николај писао "Не кради државу". Ето ти ко је какав и колики Србин.

- Е јес. Ма само да је тамо слобода, да се људи могу слободно писати ко су шта су и да мореш запјевати пјесму а да се људи не туку. Само да људи кажу слободно ко су и какви су. Само да је слобода.

Да. Не знам колико то схватају данашњи побједници, од њих се не очекује да свијет окрену на другу страну. Очекује се тако мало. А то мало је све. Слобода. 

Глас и одјек

 Не сјећам се када сам нешто написао на овом парчету (електронског) космоса: није сасвим јасно ни зашто то чиним сада, мада ми се негдашња усамљеност човјека који пише не знајући да ли ће то ико прочитати, осим ријетких пријатеља који свакако биљеже сваки трептај душе и ока - сада ми се та релативна препуштеност недостатку пажње чини толико драгом - одмара ме. Коначно: пишеш, на маргинама душе, биљежиш плајвазом по рубовима књиге живота и драго ти је да одјека одједном нема.

Одјек умара. Ми смо постали цивилизација одјека.

Ехо живота. Чак, ето, и "ми у Цркви" (не само у клиру). 

Синоћ, пред сан, читање Св. Максима Исповједника. И пита се човјек: како је могуће да су се оновремени слојеви Предања, Оци и Писци, они скривени у анонимности Другога попут Ареопагита, они који су писали Схолија на Максимове схолије - и сами скирвени иза Максима: како су само успијевали да буде одјек одјека једног Гласа који је зазвучао приликом стварања свијета, Гласа којим је и ради коијег је свијет створен? 

Ми данас живимо у цивилизацији одјека. Све одјекује. Од одјека не чујепш Глас. Али та заглушујућа јека је непрекидна панфонија баналности. Читам, биљежим, пишем, пребивам душом код Апостола Матеја, проходим Хумом и Босном и Зетом и Рашком у том XIV вијеку, Из моје Руси не избивам. И свугдје тамо и даље се чује Глас Слова. 

А какве везе имају ти људи и тај народ са насловним странама наших новина, са лицима наших Људи-опште-ползе (тзв политичара?), са садржајима ових тужних књига које између нагости тијела и понеке сентенце претендују да се зову књижевност? "Ох, како се са овим здружисмо..."

Како смо онда дошли до овог ехоа, заглушујућег? 

Чиме се данас занима један "човјек Цркве"? Одјеком баналности. Ко, када, коме, зашто, колико, гдје, куда, камо... И не одједном. Тако је већ дуго. Зато нам Оци стоје тек спорадично преведени: по мало и по негдје понеко их је преносио са древних језика на овај наш савремени. Претенциозни када оцјењујемо, лијени када радимо, склони да мјеримо мјерилима културе коју немамо, поштења које само за себе пројектујемо, раздорбљени у неколико држава од којих нити једна није држава, тешко налазимо снаге да у заглушујућој буци одјека наших личних и народних лутања нађемо онај Глас запретен у нашем Бићу, Глас који нам говори да имамо Оце и дјецу, некога прије и послије нас. Да је још могуће видјети другог човјека и себе самога блиским очима аскурђела и колебала, блиским очима оних што долазе иза нас. 

Косово - Одјек Голготе и Васкрсења. Косово - непрекидно загушено одјецима који треба да нас слуде, да нас хипнотишу, да нас оставе у амбису у коме ти онај који те је у амбис бацио нуди комад ужета - недовољан да из амбиса изађеш, довољан да себе самоуништиш и порекнеш. Глас Слова и наше сјећање на Њега. Успомена да постоје Голготе. Да и са Крста и испод Крста има Новог Живота, докле год га не процијениш на 30 сребрњака. Јер кад дајеш живот - можеш га дати само за Смисао велик као Живот Сам. Јер: Глас нам је још онда рекао тајну живота - онај ко повјерује да је живот по себи вриједан чувања, да је живот претежнији од смисла - изгубиће и живот и смисао. Онај ко дадне живот за смисао - наћи ће и живот и смисао. 

Црна Гора - Одјек хиљада пасова мојих предака, одјек Голготе и Васкрсења. Технологија политичког, Лубардина слика у којој унутрашње импресије ратују преко никад оформљених форми и сирових боја. Лично и колективно, идеал и интерес, на вјечитој клацкалици наших слабости. А Глас, до јуче, ми смо слушали Глас и ишли као Народ, заборавивши на себе, тражећи само Цркву Божију. Онај ко заборави да умјетност грађанског служи Сврси а не да је Сврха ту да потпомогне умјетности политичког - изгубиће и Полис и Смисао. 

Српска и Србија - Одјек Гласа Отаца. Слобода која је освојена, кости сушене по Велбужду, Билећи, Косову, Мишару и Кајмакчалану.  Настале баш зато што постоје стварности око којих се немогуће договотити, оне које је немогуће купити. Данас: простор у коме се око свега могуће договорити. гдје је све могуће купити. Онај ко не схвати да тамо гдје је благо наше - тамо ће бити и срце наше, онај ко не појми да у холовима државних предузећа и трафикама за куповину диплома још увијек нема прадједових кости ни дјечијих осмјеха за рентирање у кампањама и куповање након кампања - дочекаће да се кућа уруши сама, без иједног плотуна оних којима заклања поглед. 

И опет: непоколебљива нада или бар поглед у дјевове бркове, тамо гдје са нових икона стара туга веје...