понедељак, 26. јул 2021.

Будућност Српске

 

Републике Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац.

Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици Српској преко ноћи под политичким притиском замијенила лажним симболима за које нико није гинуо и са којима се нико није идентификовао. Завјетну химну „Боже правде“ замијенила је свечана пјесма „Моја Република“ у којој се, између осталог, провлачи лаж да је Републике Српска „једини дом“ који се налази у нашем срцу. Реторика достојна лажног „црногорског“ наратива о „једином дому“ за Србе  иако је наш дом подједнако и Србија коју „моја Република“ не спомиње. Амблем „РС“ је начињен преко ноћи на неинвентиван и ужасан начин – са тако малом ослоњеношћу на хералдичку традицију српског народа, да се напросто не могу начудити људима који су у стању да тај грб „заволе“. Моје нису наметнута "застава БиХ" и наметнута химна. Ка њима не осјећам ништа. Не осјећам то ни ка лажном РС амбелму и химни "Моја Република". Моја застава је тробојка, моја једина химна "Боже правде" и мој једини грб - грб Републике Српске од 1992. године и данашњи грб Србије. Не вјерујем у "отпор" људи који су могу да трпе такву врсту бласфемије као што је гажење симбола жртве и заклињање у симболе вазалства.

Република Српска је под низом политичких притисака пристала да буде оно што није – блиједи оквир онога што су о њој борци коју су је стварали сањали.

Она је то још више постала својом унутрашњом друштвеном динамиком. Ако су је борци и мој отац сањали идеалистично, као мјесто уједно живога Српства и друштвене правде, она је постала мјесто суспендованог Српства и клептократије, мјесто којим влада друштвена структура која – било да је у питању опозиција, било да је у питању власт, било да је у питању дугогодишња власт која је постала опозиција када су је лишили могућности да учествује у клептократији, било да је у питању дугогодишња опозиција којој је омогућено да постане власт да би учествовала у тендерској крађи општих добара – није ни налик ономе за шта је мој отац страдао а моја породица у најбуквалнијем смислу гладовала када је мајка, након државног удара 1997-1998 године остала без посла. Ако смо је сањали као западну Србију, ако смо се школовали са немањићким гробом, са „Боже правде“, по уџбеницима Завода за уџбенике из Београда, плаћајући у динару, сањајући да служимо ВРС и да упишемо војну академију у Беогарду – она то данас није. Она је мјесто у коме – попут Црне Горе – сасвим „нормално“ да неко са „државним симболима“ анти-Србије шепури се по Беранама или Палама, али није нормално да неко са симболима признатим чак и у законодавству двије анти-Србије (тзв БиХ и тзв Црне Горе) – симболима Српске или симболима краљевине Црне Горе (о симболима Србија да не говорим!) прође Цетињем или Сарајевом.

То не треба да нас чуди – БиХ и Црна Гора су 1995. и 2006. замишљене као двије анти-Србије. То што се српска политичка елита у обје анти-Србије упире да учествује у политичкој расподјели привилегија које „државни“ ниво нуди – притом се врло често поиствојећујући са тим институцијама а још чешће учествујући у „транге-франге“ комбинацијама на „државном“ нивоу само илуструје примитивну политичку и суштински дезинтрегративну свијест Бања Луке и Подгорице.

Зато Репблика Српска данас нема много избора, иако је задатак који је пред њом тежак. Она може и мора да врати своје вјековне симболе (Грб Немањића, химу „Боже правде“), да се према „државним институцијама“ не односи ни на "државотворан" ни на буразерски начин, тако што ће синови и зетови највиших функционера Српске наћи своје ухљебљене у институцијама БиХ, већ онако како су се Хрвати и Словенци односили према СФРЈ и тзв Црногорци према СЦГ. Она мора да замијени комплетну политичку елиту, јер готово сви данашњи политички актери у Српској су људи који су учествовали у за Српство дезинтегришућим процесима, али који су у тим процесима лично профитирали. Наступа вријеме када је потребно да се иде у затвор и организуе отпор. Да ли је политичка елита, која је из свих политичких процеса за протеклих неколико деценија само профититала, спремна да заиста иде у затвор за идеале? Дозволите ми скептичност по овом питању. Чак и по питању њиховог трајног одустсва из „заједничких“ тј „државних“ институција које су, ипак, извор привилегија, све са лажном моралном апологијом којом се служе сви који заузму позиције у Сарајеву „боље ми него неко други“. Српска је настала на жртви и може само да опстане на жртви. А жртва није да се не купи трећи стан у Београду или Монте Карлу већ да се иде у затвор или плати главом. Или гладује.

Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије. Неопходно је вратити Српску у српски образовни, финансијски, безбједоносни, друштвени систем. Иако и Србија има своје потешкоће и огромне проблеме, Српској је интеграција са Србијом у свему у чему је то тренутно могуће – императив опстанка.

Разлог постојања Српске јесте да буде Србија са ове стране Дрине. Разлог постојања БиХ и овакве Црне Горе је да буду анти-Србије. Судбина српског народа је зато везана за судбину Србије. Или деполитизација, асимилација и миграција са једне стране – оне анти-српске. Или интеграција у српски овкир у коме смо постојали до прогнања динара, уџбеника, симбола. За сада: симболичка, образовна, финансијска, безбједоносна. Све остало су самозамајавања за која тренутно немамо луксуза да их платимо.

петак, 23. јул 2021.

Отворено писмо В Инцку

 

 

Herr Inzko,

Од првог дана Вашег појављивања на овим просторима Ви сте помно његовали имиџ пријатеља српског народа. И онда када сте, праћени обезбјеђењем, дошли у сарајевску српску Цркву Светог Преображења, да се помијешате са народом, да, ваљда, осјетите његово било, да поиграте коло и поразговарате са окупљеним свијетом и свештенством, мени је лично била далека Ваша нападна народност, Ваша самопромоција због веза са српским епископатом и свештенством које сте створили још за вријеме Вашег амбасадорства у корист Аустрије у однашњој СФРЈ и ондашњем Београду. Играли сте у колу, пјевали сте нам „Маријо славна“, пили сте наше вино и дуго остали са нама, али и тада су Ваш тешки германски нагласак са којим говорите српски језик, прегоњење у интимизацији и апсолутна усредсређеност на политичке интересе супротне српском народу говорили о томе да је све оно напријед наведено било обмана или, мислио сам, самообмана. Морам да признам да сам понекад жалио и Вас самог – некако налазећи у судбини аустријских Словенаца (али и Словенаца уопште) неку посебну трагичну ноту, људе који су вијековима живјели у стокхолмском синдрому љубави према окупатору и тлачитељу, али који су – Ви сте нам то покатали – и сами одвећ лако постајали равни својим германским господарима. Тужна је то судбина, а за Ваш духовни профил и одлучујућа. Попут угарског племства које је кукало на Беч и служило Бечу, попут толико оданих Словенаца, Пољака, Чеха, Хрвата, Срба који су научили да владају за оне који их презиру, и Ви сте у исто вријеме тражили спону са нама и грубо пљували по сваком гостопримству које Вам је указано.

Ја нећу коменарисати Ваше данашње одлуке. Политичари су рекли своје. Као дијете које је избјегло на Пале, које се одлично сјећа протеклог Отаџбинско-одбрамбеног рата, као неко ко је одрастао у чемеру сиромаштва и личних губитака, ја према Вашим одлукама немам неки нарочито заинтересован став. Оне за мене не постоје, не обавезују ме и сматрам их животно ништавним. Оне су за мене само знак несретних времена која иду у којима ће се ране отворене на овим просторима парати свим могућим ножевима из политичког репертоара тзв „међународне заједнице“. У извјесном смислу, ова најновија офанзива на више фронтова (Црка Гора, АП Косово и Метохија, тзв „Босна и Херцеговина“) само нам јасније одсликава да су наше жеље да вријеме учини своје и да се свакоме да прилика да отплаче и да се смири и утјеши – ствар прошлости. Тамо сте их Ви смјестили.

Можда ће вас они политички, емотивно, идентитетски, на сваки други начин поистовјећени са Вашом одлуком и Вашим виђењем тапшати по рамену и честитати Вам, не сумњам да ће се појавити традиционални шум који ће у оваквој Вашој одлуци налазити моралне разлоге у „цивилизацијским“ вриједностима и непримјереним аналогијама правдати и поздрављати Ваш чин. Али нека Вас не вара халабука тапшача по раменима. Ви сте само још један глас – ни први ни посљедњи – који је у посљедњих 25 година разорио саму могућност да се дође до легитимности сваког плача сваке мајке сваког народа на простору бивше Југославија, у сваком рату и у сваком походу. У том сте смислу, на жалост, или на срећу управо као и сарајесвка политичка чаршија више учинили да се моја дјеца никада више неће ни моћи поистовјетити са трулим протекторатом вјештачке заставе и нијеме химне. Као и сва реторика коју слушамо на „државној“ телевизији, она је више учинила да нам илуструје да ни минимум заједништва не можемо имати ни у оном што сте сами одлучили да нам буде заједничко. Када ћете схватити да ниједан Ваш и њихов притисак неће учинити ништа друго до сабити редове, затамнити политичке спектре, још једном нас снажно подсјетити да нама Србима, на жалост или срећу, докле је год Вас и Ваших одлука, нема живота ни среће са било киме ко сматра да наше мајке и наше жртве не заслужују исти морални и људски одговор и приступ који тражите за жртве сваког другог народа, мајке и жртве? Када ћете схватити да се под Вашим притисцима ми нећемо пробудити промијењеног идентитета од онога вијековног, миленијумског, онога српског са којим је име „Босна“ први пут записано као „земљица“ у оквиру српских крајева у хроникама у порфири рођеног цара Константина? Зар не схватате да ћете нас само удаљити – као што већ у много чему и јесте – од себе, да ћете од нас још више учинити заједницу људи које више ни не интересују сарајевски догађаји, зенички проблеми, бихаћке комуналије? Зар је тако тешко било научити за 25 година колонијалне управе да сте својом једностраном виктимизацијом једног народа, геноцидизацијом другог и наизмјеничним приступима трећем учинили више да се чак и оно елементарно, људско ткиво међу нама покида и расплете? Или је можда то одувијек и био Ваш циљ, као и сваке колонијалне управе: да овдје никада не побједи бар пристојност и осјећај толико неопходног подношења, ако су већ за осјећај заједничког смисла и оквира предуслови били унапијед изгубљени већ одавно.

Ви ћете, попут толико људи, за коју годину и деценију написати мемоаре. У њима ћете ипак наћи начина да своју слику уљепшате, своје потезе оправдате, да дате за право и српској позицији – то је већ опште мјесто, скоро па микро-жанр у оквиру меомарске прозе са тематиком ових јадних ратова на простору бивше Југославија. Али ми ћемо овдје остати да живимо. Једни поред других, али са што мање тема и проблема који нам могу бити заједнички. Остаће вријеме, трговина и хоби. Све друго ће бити раздјељено језиком, виђењем, осјећајем за своје и страно. И Вашом кривицом, одлазећи колонијални управниче.

Само знајте: Срби, ма гдје живјели, од вајкада, од наших краљева, владара и владика Војисављевића, Немањића, Котроманића, Лазаревића, Петровића, Зимоњића, Обреновића и Карађорђевића, у српској земљици Босни и у Херцеговини од Светога Саве, у Црној Гори и Брдима, у Шумадији или Банату – једном ријечју, ма гдје у Србији - нису и никада неће постати аустријски Словенци.

Толико сте могли да сазнате о нама, пијући ваше вино и играјући коло.