Нолан, нови Шпенглер

 Прије безмало 1700 година, када је император Јулијан Апостата хришћанима забранио да своју дјецу школују на хеленским школама, Св. Василије Велики и св. Григорије Богослов - и сами школовани у атинској Академији - морали су да бране хришћанско читање Хомера на два фронта: најприје су морали да га бране од цара који је забраном школовања хришћанској омладини хтио да маргинализује хришћанство, да од њега начини периферну појаву, на рубу хеленско-римског друштва и тиме да га заувијек заустави као силу која је Христовим Јеванђељем већ снажно преобликовало хеленско-римску цивилизацију. Но други фронт који су Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов и Св. Григорије Ниски имали пред собом био је онај "најватренијих хришћана", људи који су у суштини прихватали резон Јулијана Апостате - отпаднички цар је своју забрану школовања хришћанској дјеци бранио мржњом и презиром многих хришћана према Хомеру и цјелокупној хеленској култури. Јер "Хелен" је у то доба било истозначно нашој ријечи "паганин". "Ако се толико гнушате хеленизма, не идите у наше школе!" говорио је Јулијан. Било је хришћана који су његову пресуду радо прихватили, као коначни чин раздвајања Атине и Јерусалима. Но тада - свјесни да се сила Јеванђеља у овом свијету није дала да се стави под кревет културне маргинализације већ да свијетли снагом Христове Свјетлости читавој једној цивилизацији - Свети Оци чине нешто величанствено. Григорије Богослов пише знамените химне сасвим у стилу хеленских пјесника а Св. Василије Велики пише можда најзначајнији појединачји програмски спис 4. вијека "Омладини, како да имају корист од хеленских списа". У њему, св. Василије уводи етички критеријум: ако видимо да је нешто срамно и недостојно човјека, такво понашање ћемо одбацити. Ако нам Хомер описује врлину - таквог човјека ћемо похвалити. Хришћанска рецепција кроз етичку призму, уосталом, и сама је баштинила хеленску критику "лажљивих пјесника" (у чему се слагали Платон и Аристотел, уосталом), али хришћанска дјеца су и даље наставила да се образују на Хомеру јер је величанственост његовог епа непоновљива, вјечита. Хришћани су наставили да читају Илијаду и Одисеју. Насупрот популарној заблуди о хришћанима мрзитељима свега паганског, данас примјерке Илијаде и Одисеје имамо само због хришћанског преписивања тих списа. 

Читав овај увод је неопходан јер сам о њему размишљао у данима који су претходили изласку у кина "Одисеје" Кристофера Нолана. Нолан јесте занимљив и, колико је то у Холивуду могуће, артистичан режисер, али је његово коктерирање са критеријумима политичке коректности па и воукизма самом филму створило негативно предразумијевање код многих од нас који смо противници "расне диверзијификације" у историјским филмовима и ЛГБТ активиста којима се дају улоге. Такву перцепцију филма подржавали су и ранији и каснији коментари са десног политичког и идејног спектра, па је за гледање Ноланове "Одисеје" у мом случају више заслужна знатижеља и жеља да видим да ли је критеријумом Св. Василија Великог нешто могуће научити и из једног таквог подухвата. 

И одмах да кажем: филм је заиста вриједан гледања. Можда је и понајбољи Ноланов филм. То не значи да је он неполитичан или неангажован, али је знатно више нијансирана порука коју жели да пошаље од просте пропаганде "разноликости, једнакости и укључивања". Штавише, читав филм јесте уједно омаж и критика западне цивилизације. Врло је двослислен и у том смислу обостран  дубок. 

Одисеј (Мет Дејомон) није само херој човјекове располућене потребе да лута и да се врати кући - на почетку филма он је јасни херој високе модерне, класичне европске цивилизације у којој ријечи попут "жртва" или "дужност" и даље имају значење. Пенелопа (Ана Хатавеј) на самом почетку филма изазива сам појам жртве и повезаност љубави и жртве. На Одисејево објашњење да се у рат мора поћи, Пенелопа нуди сањиву вазда измичућу есхатологију данашње жене: побјећи, заполовити према увијек измичућем Сунцу. Пенелопа је глас постмодерне, иако је њен став и даље класична вјера у моћ вјерности и чекања. Одисеј је глас старог свијета, онога који је још био жив до 60их година ХХ вијека, глас високе модерне која зна за дужност и светињу. Његов слом неће се десити као слом вјере већ као суочавање са ужасом лажи у име истине. 

И иначе: у филму је Ноланов избор глумачке подјеле много смишљенији од простог подвргавања диктату Холивуда: штавише, он управо тиме што "маргинализованима даје глас" почесто до апсурда доводи "оправдани бијес" "маргиналних група" према "бијелом мушкрацу". Можда то није нигдје тако добро начињено као у сцени када Кирка (која је од нимфе постала својеврсна неопганаска вјештица) претвара Одисејеве сапутнике у свиње. Она то чини са бијесом са којим данашње феминисткиње сматрају да је мушкарац "по природи свиња", приписујући им насиље и пожуду као есенцијалне одлике мушкости. "Они јесу свиње, а крију се у обличју мушкараца" тврди Кирка. Но Одисеј не прихвата њену пресуду - он је представник једног ратом сломљеног али и даље присутног хуманизма који вјерује да човјек по себи има достојанство и вриједност. И разговор са Сионом има програмски карактер - он нам представља глас не само мртвих већ једне метаперспективе у којој коначна истина тражи од Одисеја да положи рачун за своје смицалице - које су својим животима платили други.Можда нигдје није тако маестрално дочарана заводљивост заборава као у Одисејевим разговорима са Калипсо (Шарлиз Терон): зашто се уопште сјећати, када - како нам говори постмодерна - сјећања су повратак у трауму? Зашто ићи кући, ако сте већ у рају? 

Можда баш зато што је сагледавање трагедије свијета - и оног трагичног и злог у нама - неопходно човјеку да би био човјек? Можда зато што нас дома чекају још једна борба - она да сагледамо себе?

Кроз читав филм се појављује опасност "народа са мора" - појаве којом се у историји често објашњава "слом бронзаног доба", процес који би могао бити повезан и са падом Троје, период од отприлике 1200. год. прије Христа када су велике поморске цивилизације источног Средоземља одједном доживјеле низ изненадних колапса. Јасна је алузија на осјећај опасности од Другог која влада савременим Западом. Но Одисеј у свом разговору са Пенелопом, након повратка кући и прије обрачуна са просцима, јасно своди рачуне: његов трик са Тројанским коњем уништио је много више од једног града. Превара је била заснована на побожности Тројанаца: он је њихову вјеру искористио да их уништи. "Уништили смо све што је свето" - каже Одисеј. Он је трауматизовани ветеран и то двојако уништени човјек: видио је ужасе рата, тренутка када "цивилизовани људи" добију један град за пљачку и похару, али још више: свјестан је да је лажност те цивилизације залог њеног краја. Зато се америчкој десници Ноланов филм не свиђа: она уједно вјерује у амерички ексцепционализам и моралну супериорност Запада. Но исти тај есцпеционализам и вјера да је "добро оно што чинимо ми а зло оно што чине други" (како америчка десница често формулише свој осјећај супериорности) - они су залог колапса. "Народи са мора - то смо ми". Варвари нису други већ - сама западна цивилизација. Нолан је заправо својеврстан Шпенглер нашег времена, огледало Запада. Још је Томас Слезак у фантастичној књизи "Шта Европа дугује Хеленима" примјетио да је Хомер први писац који не даје моралне квалификације на основу бинарне подјеле Ахајци - Тројанци. Хомером почиње можда најзначајнија - данас најзапуштенија - моћ наше цивилизације, она коју је Хришћанство ставило у своје средиште - моћ самосагледавања, способност да увидиш сопствени пад, оно српско "јао мене до Бога милога, ђе погубих од себе бољега". У Нолановом филму зато има много изврнуте перспективе - обесмишљавања идентитетских политика али и наратива Моћи, постоји бескрајно сагледавање човјекових падова али и његовог достојанства. На посљетку: у његовом средишту и даље стоје вјерна жена, син који воли оца кога није запамтио и човјек који тражи пут кући - иако се, како каже пословица, "не можеш вратити дома": то мјесто и ти сам већ сте неко други. 

Ноланов филм је омаж и критика савремене, првенствено западне цивилизације али не само ње. Он није адаптација Хомеровског мита већ хомеровска критика савремених цивилизацијских заблуда. У њему, ако примјенимо критеријум св. Василија Великог, наћи ћемо један подухват вриједан наше пажње и поновног гледања. 

Наш полис и факултет, о Светом Василију Острошком 2026.

(поздравно слово на свечаној академији поводом крсне славе Православног богословског факултета св. Василија Острошког у Фочи) 

Када је прије 32 године у тадашњем Србињу запчео нови живот сарајевске богословије у облику Духовне академије Св. Василија Острошког, оци оснивачи наше школе били су вођени завјетном мишљу старом неколико вијекова. И данас, када гледамо онај одавно пуцкетави снимак свечаног проглашења почетка рада Духовне академије, ми заправо гледамо у вијекове прије и вијекове послије тог тренутка. У ратној и трагичној али уједно и свечаној и радосној атмосфери, стоје наш духовни отац и покровитељ, Високопреосвећени Митрополит Николај, а ту су и великани српске богословске мисли у ХХ, наш први декан Епископ Атанасије Јевтић, коме се ускоро као наставник и наш вољени старац придружио величанствени Митрополит Амфилохије Радовић, лучоноша острошкога духа и миомириса. Ту је и тадашњи епископ, данашњи митрополит Бачки г. Иринеј и његов дубоки глас који са дужном торжественом озбиљношћу чита проглас о оснивању наше Академије. Ту је и академик Војислав Максимовић, човјек који је знао да је брига за свој крај – прва дужност свакога ко воли свесрпску Отаџбину. Међу матичарима су и друга велика имена, попут завјетног мислиоца Жарка Видовића... све њих је обједињавао исти Дух Свети који и данас дише међу нама и надахњује нас да наставимо дјело које су на обалама Дрине још од немањићких, котроманићких и љубавићких времена започели наши у Христу прародитељи: краљеви, војводе, монаси, свештеници, штампари али и тежаци и хајдуци, сви уједињени у једном мисли: оној да Свјетлост Христова кроз српске школе освјетљава ове наше крајеве и све крајеве Отаџбине. Вјеровали су тада у нас данас, видјели нас у Духу, и кроз најцрња времена и прије те 1994, тражили да доживе час који ми данас благодарни Богу и њима живимо. Није ни чудо до су назвали нашу школу именом Светог Василија Острошког – једног од ријетких Херцеговаца којега није покорила гордост због рођења у хумској земљи, светитеља који је видио Пећ и носио косовску мисао у себи, никада миран од агаренских напада и злобе истокрвних нам Раича... Почело се тада, са сазнањем да је за једно високо богословско училиште вријеме управо тада, у времена туге и радости, напора и бескрајне љубави, у вријеме када се славно умирало али је и свети Василије у литији ишао кроз ову земљу и ми смо му дрхтавом руком и душом прилазили. Од тог дана у нашим учионицама изречено је много предавања, у нашим црквама одслужено много литургија, подијељено много диплома... Али оно језгро као да је остало исто – наша школа заснована је на истом благослову Св. Василија и истој светој основи: на завјетном убјеђењу да човјека нема без Великог Петка и Васкрсења, без одрицања и слављења, без осјећаја да настављаш нешто веће од себе самога и осјећаја да мораш бити довољно јак да би и они након тебе имали на кога да се угледају. Недавно смо се нас неколицина присјећали студирања раних двијехиљадитих година на нашем Факултету, присјећали се професора и духовитих догодовштина, али и биједе и дијељења свега што се имало и супруга једног нашег бившег студента са уздахом рече: „Како бих вољела да сам тада била са вама!“ Тај уздах нас је замислио: заиста, прилика да ти предају људи попут Митрополита Амфилохија и Милана Радуловића била је вриједна свих пробушених ципела на путу низ и уз Крвавац. Успјели смо данас управо зато што су се наши професори из Београда и свих српских земаља трудили да нам буду оно највише што се може бити студенту – да нам постану и остану узори. Замислите како је било ком декану нашег факултета када се ујутро Богу помоли и крене му дан а он зна да му ваља у ципеле Владике Атанасија? Можда не вриједимо његове пертле, али знамо да нам ваља ходати кроз васељену његовим стопама.

Данас када славимо светог Василија, морамо и да се запитамо гдје бисмо и шта бисмо могли без његових светих молитава? Знамо сви одговор: ништа. Но он је дао прегаоцима божанске махове. Управо Божијим промислом догодило се да се Академија смјести у овај град. Од дана њеног смјештања, професори и студенти наликовали су на свој српски народ у малом. Као што су Срби сви од реда Крајишници јер увијек живимо на путевима цивилизација, на контакту туђих амбиција, увијек довољно мали да нас распарчавају а довољно велики да сметамо, тако се и наш факултет од почетка морао потрудити да оправда своје постојање. Нама се понекад, из демографски већих центара поручивало да је Србиње тј Фоча одвећ мала и забачена да изнесе један факултет – као што се то у отуђеном свијету почесто пребацује Београду и српском народу у цјелини. Заборавља се да наш град не само да има величанствену историју – и то историју управо града – већ и данас има грађане, људе који живе онај Платонов идеал полиса као мјеста припадања и узрастања. Када год један Србин изрекне несвјесну бесмислицу о томе да Факултет потребује неки већи град или неки други универзитет, такав човјек, макар несвјесно, заправо проглашава смрт Српства. Један народ и његова култура нису живи зато што се трпамо на неколико комада земље. Наш златни средњи вијек није нам оставио ниједан град величине Лондона, већ су тадашњи Призрен, Скопље и Крушевац сијали својим црквама. У XIX вијеку наша Србија али и српска култура изван ње дижу се не зато што смо имали велике градове већ зато што је велика српска култура Београд, Ниш, Ваљево, Мостар, Сарајево, Фочу преображавала из турских касаба у културом велике градове. Свако ко мисли да српска култура данас није кадра да се непрекидно остварује, узраста и надахњује на истоку Српске и у Фочи – проповиједа крај и потонуће српског народа. Но ми смо најјаснији свједок да је и даље кадро српско богословље да буде живо и присутно. Чувена је жалба св. Григорија Богослова како се у Новом Риму његовог доба по пијацама и трговима расправља о догматским проблемима. Данас су теолошке расправе живе по фочанским трговима и баштама, што ће рећи да дух златног вијека Цариграда овдје столује више него ма гдје другдје. За српско богословље бескрајно је важно да се дозивају, воле, помажу и непрекидно прожимају наш ПБФ у Београду, мјесто у коме смо увијек својој кући и наш Факултет на коме су браћа из Београда увијек својој кући. Српство је јако не колико га има у Београду или Бањој Луци – мада борба за Мегалополисом и тамо није једноставна ни лака – већ онолико колико смо јаки у сваком мјесту наше Отаџбине.  Отуда наш Универзитет у Источном Сарајеву, наш град јесу завјетни задатак и проба читавог српског народа, као цјелине. Ми смо зато данас поносни не гордошћу која почесто надахњује али и заслијепљује људе, када се факултети бусају бројкама, пројектима, новцем и сличним параметрима који пред вијековима не значе ништа. Ми смо поносни што нам је најмањима дато да носимо крст и огањ Светог Василија, а тај крст и тај огањ највећи су и најватренији на свијету.  

Театар апсурда и завјетни народи

 Театар апсурда. То је наша стварност данас. У свему, у најмањем. Испред мене новине, старо стјециште апсурда, са насловом: "Срби неће бити странци на Косову - сви ће добити приштинска документа!" Поред мене - жучна расправа двојице пријатеља: Иран, Израел, пројектили, базе, цијена нафте, Трећи свјетски рат, Апокалипса јуче. Испред мене Нови Завјет на хеленском и Стари Завјет на јеврејском и никаква могућност саопштавања чињенице да су то списи на језицима на којима их је Бог откривао а не геополитички манифести. Стварност медија појела је могућност разумијевања било чега осим онога сад и онога што кажу они кои подржавају МОЈЕ мишљење. У таквом свијету живимо.

А Срби не разумију рат на Блиском истоку и то не (само) зато што не разумијемо иврит и фарси већ и зато што су се некада давно разишли основни културни импулс српске културе и јеврејске и персијске. И то већ негдје у 19. вијеку. Ми смо кренули путем изградње вертикалне културе, окренуте савременицима, са надом да ће Срби сви и свуда (у другој полвини 19. вијека замијењени Јужним Словенима свима и свуда) прихватити наше напуштање предачког утемељења. Није наша данашња ћирилица дошла као узрок већ као посљедица промјене културног кода: то што је она "практична" и "демократична" подразумијевало је жртву - она више није окренута предвуковској српској култури будући да ни "писмен" Србин данас нема способности - а ни воље - да чита било шта написано предвуковским писменима и радије ће вјеровати у ма коју фантазмагорију о српским амебама него узети уџвеник старословенскох или црквенословенског у руке. Паралелно са тим временом - Јехуда бен Леви графи савремени иврит на основи библијског, оживљава вијековима у свакодневици неупотребљаван језик. Када дијете у Тел Авиву или Техерану уђе у школу, њему читава култура, образовни систем, околина преносе јасну поруку: учићеш овај  алефбет/абџад јер је то писмо наше цивилизације. Неважно је што сада алеф или ајин немају гласовну вриједност. Њихова једина вриједност јесте у томе што нас везују за претке. Тако се формирају колективне свијести утемељене у осјећању да стојиш на раменима предака и имаш завјетне задатке за потомке. То су цивилизације које памте, које су непрекидно у Завјету, у задатку, у мобилизацији. Када сам 2022. ушао у хотел у Техерану, на видео биму се стално смјењивала порука на којој је био цртеж Израела који слуша све што неко у Техерану коментарише. Прије само мјесец дана, на рецепцији хотела у Тел Авиву, особље вам фино објасни гдје је склониште за случај рата са Ираном. То су хотели, нису касарне, али хотели у земљама које живе у сатлном сазнању да су мир и рат повезани, да прије или касније у њиховој смјени мора доћи и час који је дошао. Овај рат тамо никога није изненадио - Иран и Израел се постојањем спремају за њега. И када би заиста дошло до апокалиптичког уништења и једног и другог, десет људи који би остало испод рушевина учили би да пишу писмом своје цивилизације, да уче дјецу да је живот - задатак и обавеза, а не искључиво лахорасти сан о Дубаију или ноншалатна кафанска прича (мада оријентална култура воли и тај хедонистички апсект живота).  Воле људи и у Техерани и Тел Авиву живот, воле и себе, али су спремни и да их живот заболи и да га изубе знајући да припадају заједници-цивилизацији старијој од њих самих. 

Вратимо се мало у учионицу, ону српску. Тамо нам учитељица објасни да је наша азбука најефикаснија на свијету и најпрактичнија. Да смо прије Вука имали сијасет писмена којима је истекао рок трајања. Објанси нам да се не вриједи трудити да та писмена научимо и ту цивилиуацију дотакнемо. Да је практичност све и свја у језику. А онда, када наша дјеца почну да уче језике великих цивилизација - укључујући и руски, највећи језик наше цивилизације - начело практичности оде кроз прозор. Нити га има енглески правопис, нити руски, а шта тек рећи о кинеском? Но трајни имупулс подсмјеха сопственој прошлости остаје у свему што након Вука радимо и не могу га надокнадити покушаји да се у ту прошлост ускочи постмодерним фантазмагоријама о неопаганском аутохтонизму. 

Тако је како је - то казује наш културолошки код. И сада живимо то "тако је како је". 

Ми смо се у међувремену трајно демобилисали. Апсурд према коме те убјеђују да је албанска окупација - изузетан успјех могућ је само у култури помиреној са сигналом предаје, оним "тако је како је, гледај ти себе и своје". Нисмо увијек били такви. И ми смо знали за Завјет, за трајање испред и након нас, за Косово и Метохију као залог нашег постојања и будућности. Чињеница да данас као кибицери гледамо окршај великих предачких цивилизација могла би да нас освијести: и ми морамо мијењати културни код. Колективно. Но то можда за нас сањаре. Тако је како је, кажу ми познаници, на питање о поробљавању Срба на сјеверу Косова и Метохије. Тако је како је прије или касније дође свакоме по своје.

Русија и Србија су потребне једна другој

 Прије него што изложим оно што имам да кажем, морам да истакнем да сам се дуго двоумио да ли уопште да оставим овај запис. Најприје зато што је за оне који одлучују о државним односима он у суштини непотребан - власти у Србији одавно се у својој владавини углавном воде дневнополитичким рачуницама без било каквих дубљих историософских промишљања (или су за њих задужили режимске "интелектуалце" и пророке њиховог "4Д шаха" и "генијалности"). Тешко да ће и руске власти наћи за сходно да прочитају шта један свештеник и професор "на Балканах" пише - и то је једно од проклетстава руске империјалне свијести: исувише је велика, па тиме и исувише самопоуздана,  када гријеши несклона да грешку увиди и призна. Но на неки начин осјећам дуг ка свом националним идентитету - јер ја сам Србин, али истовремено и према мом цивилизацијском идентитету - в то же время я - рꙋсский.

Не тако давно било је врло уобичајено да драгим руским пријатељима указујемо (не само аутор ових редова већ и остали Срби везани за Русију) на кораке који ће неминовно водити ка постепеном, али све израженијем кидању веза између Русије и Србије (као најзначајнијих ако не и јединих средишта руског и српског народа). Одговори које бисмо добијали били би махом презриви и понекад отворено цинични: средиће се то "на врху", није наше да се бринемо, ми смо исувише мали да знамо те ствари, а шта друго је данас могуће него играти двоструку игру и читав низ сличних механизама одбране и самообмане. Данас не осјећам никакво задовољство због тога што смо били у праву. Штавише, осјећам ужасан трагизам раван оном у античким трагедијама када видите будућност али мало тога можете да учините да скренете ток ствари. 

Срби и Руси дијеле много шта заједничко, иако су почесто врло осјетљиви на ратличите манире и ситне културне разлике. Но припадају једној, православној, и то словенско-православној цивилизацији, па је наше карактере обликовала иста вјера, иста Црква, исти начин размишљања. Наше амбиваленције су идентичне, заблуде савршено исте, парализа Западом и осјећај посебности у односу на њега - савршено су подударни, исти по свему. Но Срби су навикли да живе у мањој, завјетној, егалитарној заједници - мање болујемо од класе и сталежа, показивања статусних симбола (болујемо многи, али знатно мање од Руса, гдје без тојоте, ајфона и праде не можете да покажете ма какав друштвени статус). Иако доста секуларизовани, Срби и даље чувају неке остатке народног Православља (славу, заједништво свештенства и народа, макар у мањим градовима и на селима), мање су урбанизовани од Руса код којих је индустријализација и урбанизација још од краја 19 в. сабила села у милионске градове у којима је стопа рађања по природи мања а број развода огроман. Како су Срби били изложени агресији туђих империја, ми смо уз све наше мане склонији да схватимо велике процесе у маломе. Руси су, за разлику од Срба, навикли да живе у држави и то империји - зато им је Империја најважнија на свијету, па је и за Руску Цркву Совјетска империја, уз сав њен државни атеизам, оквир у коме се размишља и живи, као  за сваког русского человека. Држава-империја-цивилизација навикла је на бескрајну равницу и милионе људи, зато се у Русији увијек и у свему показују чинови, статуси, еполете и награде - свештенство након литургије руча у свом кругу, чтечеви, лакеји и возачи у свом, народ у свом (и тако до сљедеће револуције: руски дух и прихвата ту класну хијерархију и против ње се буни, живи у класама, а онда се буди Пугачов и Махно и траже државну анархију). Руси зато имају послушност коју Срби историјски немају, јер је Србе историја научила да се у основи буне против сваке државе (па чак и своје) а Русе да се покоравају свакој држави (макар и атеистичкој). И ти импулси нису безразложни. Руси зато имау стрпљење које нама недостаје. Такође, руска олигархија данас је плод једног процеса који је завршио почетком двијехиљадитих и који у културној имагологији налазимо у оном сцени у "Брату 2" када некадашњи мафијаш објашњава Данили Багранову како су се у међувремену некадашњи "жестоки момци" окренули бизнису и сада живе животом угледних бизнисмена. Укратко: након периодичних криза руске државе (и друштва), у Русији се успостави поредак и хијерархија у коме се, у основи, поштују правила и договори и класне позиције. Зато су Руси, уосталом, "лаковјерни", па су вјеровали и склони да вјерују сваком балканском олигарху, од Мила Ђуаконовића до данашњих политичара у Србији. Руски чиновник доживљава балканске политичаре као олигархе средње величине са којима треба истрговати договор, али након договора - има да се поштује. Можеш Русу махати до сутра говорећи да је независност Монтенегра геополитичка катастрофа Русије и удар на српску Отаџбину и указивати му да човјек који је издао Милошевића неће имати скрупуле према Москви. Не помаже. Они то не виде тако. Империјална свијест мисли да се њој то не може десити. И отуда руски чиновник не вјерује српској интуицији и знању и када му се нацрта куде све ово води. Под условом да и сам није циник коме је "по фигу" шта ће бити са цијелом нашом цивилизацијом.

Све ово пишем не да бих критиковао, већ да бих објаснио кратковидости српског и руског приступа. Срби су бољи аналитичари колонијалне управе, јер осјећамо на својим плећима како је живјети под окупацијом. Нас Запад окупира и подмићује на ситно - нешто културном пропагандом, нешто политичким притиском, али одлучно куповином наше политичке "елите" (која то није). У Русији има истих тих појава, али Русије је и даље геополитичка сила и нуклеарни играч - макар сваки трећи становник имао ајфон и макар презирали своје "ладе". Србији, као што је одлично показао Милош Ковић, и српском народу, на данашњој прекретници, Русија остаје једини поуздан ослонац када је у питању ма који проблем који имамо. Но можда парадоксално звучи - можда ће се многи у Русији и насмијати на написано - али Русији су очи српског народа што прије неопходне, како би "врх" видио оно што сваки српски "простолюдин" одавно зна - подмуклост оне цивилизације чији производи и даље сигнализују успјех у руском друштву. 

Србима је Русија неопходна као цивилизација, као нада, као сан, као помоћ, као идеал, као Матушка. Русији је Србија неопходна као једина безусловна љубав, једина сестра способна да воли када не воли нико други и да безусловно вјерује када ни у Русији не вјерују сви. Русија је нама потребна да видимо оно веће од себе - Србија Русији да види оно наизглед мање, али важно и животно.

Једни без других не можемо.  А ни једни ни други немамо сврху у историји без Христовог Царства. Што прије то схватимо, мање ћемо заједно лутати.

Метохија и Косово: одлучна доброта

 

 

Волио бих да сам се након сваког полусна у аутобусу, у животу, пробудио у Дечанима. Оно напорно и згрчено стање, ни јава, ни сан, као да је метафора свеколиког нашег живота изван Метохије и Косова. И онда се пробудиш гледајући сунце како излази изнад Метохије. И знаш, цијелим бићем знаш: Ту си, Христе, ту си Свети Краљу, ту си љепото неописива, ту си, у примраку најкрасотнијег од свих красотних Домова Спасових. Улазиш у олтар у коме о. Петар кроз који час почиње проскомидију. Имена се редају поретком душе: поред тебе су часна трпеза а испред иконостаса још један олтар – мошти Светог Краља.

Литургијско богословље каже да је свака литургија на свијету частица једне, недјељиве Службе, безразлично да ли је служе сви патријарси или убоги свештеник на Алеутским острвима. Но када год станеш пред дечанску часну трпезу сјетиш се онога некадашњег себе, свештенослужитеља прве ревности, у коме пламти осјећај најприсутније Светости. Гледаш светитеље. Гледаш борове, кроз дечанске прозоре. Гледаш Христа, Сунце правде. Олтар испред којег стојиш непосредно те узводи Откривењу. Да, дођи, Господе Исусе. Да, долазим скоро.

Субота је и дечанска црква препуна је младог свијета. Поред ове моје дјеце, студената четврте године ПБФ св. Василија Острошког из Србиња, ту су још браћа из Ваљева, Београда, Бање Луке... Освјетљење се укључује тек када се завршила служба. Сада, када смо красоту сагледали унутрашњом свјетлошћу, и она спољашња може да нам покаже пигменте и потезе четкицом. И оне се састају у синтези нетварне Тајне и вештаства које надилази своју крхкост. Након литургије – гостопримница, разговор са оцем Амфилохијем: историја Дечана кроз његове ријечи. Занимљив је парадокс Дечана: толико страдања са најмање физичког уништења од свих наших средњовјековних задужбина. Подсјетник да се није жртвовало само када су нам боли очи фрескама – страдало се и када се, наизглед, није много уништавало.

Настављамо према Пећкој патријаршији. Опет се сусрећемо са браћом коју смо видјели у Дечанима. Сунчан је дан. Светиње нас призивају: многи су први пут у Метохији и на Косову. У кратким путевима између светиња разгледају албански свијет у Пећи, Метохији, Призрену. Ова моја дјеца скрећу ми пажњу на нешто што до сада никад нисам опазио – чудноват начин на који се Албанци «каче» на струјну мрежу. На свакој трећој кући постоји читаво гнијездо испреплетаних водова. Наизглед, ту нема никаквог поретка нити смисла – све је импровизовано, плод потребе и тренутка. Изван сваког инжењерског и естетског рјешења. Но очиглдно да засад функционише. Као нека жива представа жеље ондашњег свијета да се, испреплетан, наџиџан, ма како, по ма коју цијену, прикључи ономе што доживљава као прогрес.

Могао бих овај запис да осјенчим сасвим бојама српске распетости на Косову, наше збуњености и уплашености, па и очигледних знакова посустајања. Готово увијек чујемо да је неко продао имање Албанцима и иселио се. Здравство и школство – које, наводно, «не би смјели да дирају» - све више су под притиском приштинских власти, а Срби који живе на Косову и Метохији и даље су у апсурдном положају да се морају држати Београда као «државе» иако те «државе» све мање има. Стварност косовско-метохијских Срба показује сву бесмисленост аргумента да је «само важно да се не потпише Охридски споразум» - иако цјелокупно понашање и Приштине и Београда показује да се споразум спроводи, са или без потписа. Можда би нас могла тамом обавити снажна подвојеност Призрена и Српске Митровице. Призрен, пун туриста, врви од живота и трговине; млад свијет одјевен у свим варијантама оријенталне моде – од елеганнто покривених и нашкинканих Туркиња преко вулгарно хиперсексуализоване албанске омладине, млади свијет тиска се безмало сударајући се. Митровица: корзо скоро пуст, без дјечачке вреве чак и испред Техничке школе, људи у кафићима подозриви према непознатим пролазницима, а преко неколико локала огромни плакати «Српске листе» као подсјетник апсурда који чини митровачку стварност -  сваки пут када дођемо, све више је «ркс» таблица, све мање српских застава, о некадашњим муралима о томе да «нема назад» нико и не говори. Народ смркао. Иако се одмах види да Срби нису оријентална маса која испуњава призренске улице (и мода и ношење наше младог свијета очигледно више упућује – на зло или на добро – на онај «глобални» укус заједнички Москви и Милану), све је прилично замукло. Процес окупације Сјевера ближи се крају и у људима се одвија драма избора коју су они јужно од Ибра одавно сусрели и разријешили: отићи или остати.

И можда на тој клацалици, тешкој и савршено људској, могао бих започети и онај неупоредиво јачи биланс добра и снаге који нас купа сваки пут када одемо на Косово и Метохију. Нигдје се снага доброте не осјећа тако силно. У казивању пећке игуманије о тешком животу некада и сад, о изазовима о којима мати прича као саставним дијеловима живота и подвига – осјетиш ону праву димензију зла и злобе: она је дјелатна само ако те пољуља. Ако си одлучан да јој се не пропустиш, зло постаје епизодно, оно се смјешта у прошлост, иако постоји и данас. Наше монаштво, посебно, има неко памћење вијекова. «Било је и турско, па прошло.» посебно звучи са монашким усана у Дечанима и Пећаршији. Знаш да је тако и шта то значи. Доборте има свугдје. Како само она зрачи из гостопримства братства Светих Архангела! Није сваки ручак на темељима Душанове светиње само мала гозба – он је мала крсна слава, трпеза испуњена пажњом, у славу Божију. Ту, уз саму Бистрицу, размишљам како се само тек прочитана прича  о тајни сјемена Божијег (Лк 8,5-15) и сама открива у историји. Дечани су кроз повијест прошли готово неоштећени. Љевишка – поџамијана, премалтерисана и ископана, преграђивана и спаљена – па опет данас потресно лијепа и недогледна и ненагледна. Архангели –  раскопани до темеља и испод темеља, разношени и разнешени, па опет: и даље живи Душанова задужбина, најрадоснији манастир од многих радосних. Бањска тек – као неки збир свих наших судбина и добри о. Данило, наш домаћин, који нас гости пажњом док мачак Жућа тражи пажњу сваког појединачно. Никад не знамо када ће и гдје сјеме никнути, али и када ће васкрснути, када се чини сасвим загушеним. И не само манастири и увијек радосна Богословија (дијеле нам њихова издања – најљепше књиге српске и православне теологије данас) – доброте, оне одлучне доборте, има на сваком кораку ове свете земље. Колико је само има на Новом Брду код о. Стеве Митрића, доброг пријатеља и хајдука, човјека посебног кова, у коме су се подударили епски патос Српске и Новог Брда. Колико је само у Ораховцу одлучне доброте,  у дочеку који свима приређује о. Милан, како је само лијепо и величанствено када Радићи, у сред  послова и брига, остављају рад и налазе у свом ораховачком дворишту столицу и чашу хочанског вина за нас двадесет! На њиховој капији сусрећемо Гавра Кујунџића – њега смо, изгледа, дозивали пјевајући његове пјесме, оне испуњене чежњом и одлучном добротом, толико својственом метохијским и косовским Србима. У Грачаници – монахиње поју и душа ти се весели и укрепљује. У Лепосавићу улазимо у цркву Св. Василија Острошког у тренутку док иконописци још чине своју свету тајну, а добротом нас грле браћа свештеници и добри људи. Не иде нам се од њих. Не иде нам се са Косова и Метохије.

У гостопримству ондашњих Срба има не само оне свеопште наше простодушности – постоји ту нека метафизичка опчињеност Срба добротом. У Архангелима и у Црној Реци постоји једна житијска икона св. новомученика Харитона. На њој је приказано и његово страдање. Па опет, иконописац је терористе тзв «ОВК» приказао благороднијим, људскијим, него што су икада били. Лица им немају оне квргаве звјерске физиономије којима се, тамо, уосталом, многи поносе: и џелати су ликом понешто племенити, онакви каквим би могли бити да нису џелати. Икона и Срби људе увијек виде бољим него што јесу. Ту је огроман дио нашег историјског усуда, ту је сав наш спас, пут за Царство небеско. Када се попењете на врх споменика на Газиместану, у оној посуди у којој је пијесак у који би требало да прислужујемо свијеће, безброј људи засијало је опушке. Можда смо и то ми, наша сјенка. Али спуштамо се назад тамним и скоро сасвим иструлим стубама и неко у полумраку види птичја јаја, голубија, највјероватније. «Пазите, немој неко да их згази!» говоре студенти теологије, један другоме, са свештеном пажњом. И то смо ми, онај наш свијетли дио, који ће нам вратити Косово, када побиједимо опушке тамо гдје стоје свијеће.

Након Косова и Метохије, улазимо у скоро уснулу Студеницу, настављамо према Црној Реци, светом Петру Коришком и свештеномученику Харитону. У Расу смо, али и даље на Косову и Метохији. У тајанственом језгру црноречке светиње осјети се нераскидива веза коју ниједно Јариње не може да прекине. Благодат Христове одлучне Сведоброте која нас и даље држи. «И када ми душа  у невољи тоне», знамо да си ту, свети Харитоне...

Свјетлост кроз облаке: поново кроз Метохију и Косово

 Оно вријеме изнад Гласиначког поља коначно ми је разријешило и посљедњи траг недоумице - морао сам назад у Метохију и на Косово. Ишло ми се још од дана када сам се крајем Свјетле седмице вратио, додатно ме је свака забрињавајућа вијест звала да што прије пођем, но знамо сви да се у животу најмање иде тамо куда те води душа. Но те суботе, након што се вријеме пет пута сасвим промијенило од Врњачке Бање до Рогатице, на Гласинцу се небо показало најдивнијим и најстрашнијим од како га гледам: олује су се стуштиле у ужасавајућем тешком сивилу у коме као да се сабрала нека тамна сила која пријети да потопи свијет, а у средишту, у окружењу сивила - ведрина и свјетлост, небо које гледа свијет као првог дана стварања. Знакове врмена нађеш и у времену: уолујила ми се душа и стуштила сликама са Косова, па ако желим утјеху Свјетлости - засигурно ми ваља поћи тамо. 

И сада, кући, у Фочи, ту, на столу, стоје успомене од драгих људи - дечанска издања, крстићи, тајман и вино, ораховачко вино од добрих Радића, иконе и књижице из Зочишта, још понека књига о Старом Призрену из Богословије, озбиљне и темељне књиге од Живојина и пријатеља из Грачанице, иконе, тамјан, сир из Драганца, књига Митре Рељић, саборца и шетача до Звечана... Но све то уједно тјеши - до сљедећег поласка на Метохију и Косово, неки комадићи пријатељске љубави и назнаке благдати светиња - тјеши и не утажује жеђ. Онај порив са којим се непрекидно живи - да опет, одмах сада, пођем поново тамо одакле нетом дођох. И док се трудим да запишем понеки редак о томе шта се све данас тамо види и налази, душа би се опет запутила тамо. Не знам ни сам какими судбами, што каже језик наше цивилизације, али ми смо очигледно рођени на Косову и Метохији. Не знам колико је тачно наше братственичко предање да смо Хуму дошли из Метохије - то у хапло групама не пише - али изван сумње је да у Метохији осјећам да сам читав вијек ту живио и да би само ту могао да почивам. Па и Косовским Поморављем када путешествујемо - у сваком оном завоју, када из неког тихог луга, оне шуме потресне својим постојањем, погледаш питоме брегове, стао би и не би ишао даље. Из Драганца, рецимо. Ту, у шуми у којој трепери благодат, налазиш све што је човјеку до Христовог Доласка могуће наћи. И много од тог Доласка.

***

Љубазни албански полицајац и киша испред Пећаршије. Микробус охридских таблица са средњовјечним Румунима.  Старија монахиња брезовом метлом тјера непожељно псето и умилно проговара: "оче, извини што не могу сад да узмем благослов, само ов несрећу да истерам из порте." У порти - светиња, дажд сипи а група скандинавских туриста фотографише и нечему се гласно смије. 
Постоји нешто потресно у самом уласку у пећку припрату, у оном тренутку када улазиш у  величанствену Данилову припрату и срећеш се са светородном лозом Немањића. Нешто дубоко се помјера у теби, ма који пут да долазиш. Гледаш и циело тијело и душа постају питање: зар ћеш, Благи, дозволити, да народ који је ово дао нестане без трага? А тамо, на јужној и западној страни цркве Светих Апостола, налазе се двије најдубље пећке фреске: велики свети Никола, на западној страни и св. краљ Урош, монах Симеон (управо тако је и потписано), на јужном зиду. Њихов поглед је наизглед изузетно строг, готово намргођен, вјеђе некако сабране као да већ у Милутиново славно доба знају шта све чека Пећку Патријаршију. Па и Христос Ветхи Денми дјелује понешто забринут у Његовој Надвременитости. Лахорасто Православље ХХ вијека сигурно би било саблажњено овим ликовима Вјечности који нас опомињу: тражите подвиг, гледајте и тешкоћу живота. Спремите се за све.


У Дечанима те може сусрести само благодат. Вечерње је и најљепши фрескопис на свијету углавом се наслућује више него што се види. Свјетлости је онолико колико треба пјевници и служашчем. Све је још у овом свијету у коме се око навикава да цијени свјетлост, да разазнаје свјетлост и таму, границу између њих и сијенку. Свијетли заправо Свети Краљ, чије присуство јасно осјећаш. Док излазимо из дечанске цркве и идемо ка трпезарији, показује ми о. Амфилохије радове на новој-старој трпезарији: "она би требало да буде осликана сценама из купола и других дијелова цркве гдје се налазе представе које се иначе не виде." Два дана касније, Жика Ракоевић ми у Грачаници приповједа о томе како је ваљало фотографисати иконе које се не виде (а и о томе како се свима видљиви лик Светог Јована Крститеља никако није дао "ухватити" фотоапаратом). Данас је чак и најпобожнијим вјерујућим људима тешко објаснити да се цркве морају иконописати, а када се иконопишу да се ваљају осликати све њене површеине - оне "ударне" и оне сасвим сакривене. Можда се у тој потреби за видљивошћу изгубио онај осјећај да је црква цијела и увијек испуњена светитељима, да су они ту и када их не видимо - да они виде нас. Као да смо изгубили чуло тајне, осјећај неодољивости невидљивог. Отуда, ваљда, и та потреба да се и косовско-метохијска вертикала нашег духа сведе на низ баналности, на раван расположивог и видљивог. Дечани, Призрен, Грачаница су наша оваплоћена метафизика Тајне. И зато несводиви на баналност вијека и човјека уништеног чула са Смисао. "Шта бисмо са Косова и да нам га поклоне" - то је израз личног савршеног бесмисла, унутрашњег нихилизма, други облик глувоће питања: "шта бих са својим животом и када бих вјеровао да он има смисао?" Није тиха издаја Косова и Метохије била плод генијалних манипулативних политичких одлука - оне су биле и остале јадне и прозирне, у Бриселу и Охриду и раније - у Србима се загушио осјећај Невидљивог и Надчулног: све остало је било и остало пресипање из метафизички шупљег у политички празно.
Срби на нашој Светој Земљи су посебна прича. Вјероватно да не постоје сложенији лични и завичајни карактери, саткани од више противрјечности. Вриједан и сналажљив свијет, свикао на сваку невољу, па опет: оптимистичан и ведар, виталан и жилав у мјери која као да је ишчилила многогдје другдје. Септембар је, ваља сабирати гројзе, правити вино. Сви су, уз све то, ништа мање забринути: све виси о концу, и све се може окренути наопачке, када немаш своју државу а и оно што је она имала - предато је и продато и након 1999. Прате исходе немира у Србији, распитују се за Српску. Стављени су у најнезавиднији положај на свијету: не могу себи да приуште да на било који начин дјелују тако што би угрозили још оне сламке Србије за које се држе (школство и здравство), немоћни су да и ту утичу на своју судбину, а у медијском рату у коме се фрагментише српски народ распиривањем завичајних препирки боли их клише о "косоварима". Па опет: и када се дотакну брижних тема, некако очас пређу на доброту метохијске климе у којој увијек има и сунца и кише таман колико треба да се направи најбоље вино. За разлику од нас сарајевских Срба који са собом увијек вучемо неко ужасно противрјечно осјећање љубави и одбачености прена граду на Миљацки, метохијски Срби увијек некако и даље воле Ораховац или Призрен у цјелини.

Вијести које долазе о терору лажне државе над Србима на Сјеверу одсликавају само мали дио сложеног и ријетко када добронамјерног односа Албанаца према Србима. Истини за вољу, има примјера људскости - под условом да се о тој људскости не говори јавно. Полицајци који чувају наше светиње углавном су врло љубазни и говоре српски са оним карактеристичним албанским нагласком. Биће да је обавезно осигурање за аутомобиле са регистрацијама тзв БиХ постало бесплатно, јер службеник који издаје полису није хтио ништа да наплати. Дођу, по невољи, и Албанци у Зочиште, понесу дар да заблагодаре светом Козми и Дамјану. Срби јужно од Ибра понешто и могу и морају да тргују изван свога гета.  Но чак и свака од тих наизглед људских доброта има наличје. Јасно је да полицајци који чувају уз сву своју љубазност морају ту да буду, а тешко да би било ко од њих желио и могао да заустави нови погром попут оног из 2004. Долазили су Албанци и прије 2004. у Зочиште и свети Врачи им помагали, па су манастир спалили до темеља на почетку славног ХХ вијека. Сваки одлазак у центар Ораховца, макар у трговину, може бити испуњен провокацијама и непријатностима за Србе. Све почива на једној за нас варљивој и несигурној а за Албанце саморазумљивој и као камен непомјерљивој основи: "Косово" је њихова "држава", а нама се даје колико мора по каквој-таквој присили Запада, дају нам се мрвице живота и постојања које остају свим паријама и раји самосвјесно репресивних "држава". Сада је плима албанског национализма, њихов 19. вијек, и сви ту плиму осјећају као какву саморазумљиву природну појаву, а понеко - попут Римокатолика - осјећају да је вријеме да на њој јашу. Иако малобројни, они почесто у зилосу "показивања Србима њиховог мјеста" прегоне више него културолошки, секуларно-националистички муслимани, којих је међу Албанцима највише.
У њиховом унутрашњем животу и даље се снажно сусрећу и покушавају да нађу своје мјесто племенска традиција и чари Запада. Са једне стране, чини се да је синтеза успјела, тј да је племеска заједница преживјела и идаље најмоћније друштвено ткиво косовских Албанаца. Но нарочито у Пећи, Призрену и Приштини, видљив је неумитни данак Западу. Опсесија културном аутомобила, бљештавила. Срећу се и први младићи и дјевојке сасвим обучени у најновије трендове западних субкултура. Иако ћете узалуд тражити књижару, кафићи нису више само модернизоване оријенталне чајџинице већ понеки од њих "фурају" неки "алтернативни фазон". Цјелокупна слика одаје један чудноват свијет у настајању у коме се племе, национализам, традиција и Запад и даље прожимају и боре без јасних исхода и резултата, осим једне опсједнутости аутомобилима, стамбеним простором, намјештајем и бљештавилом. И све то уз најјаснију свијест да од Запада и служења њему зависи све то. Поред албанских застава, које се појављују безмало на свему, ту су америчке, њемачке и швајцарске, по путевима и радњама. Русија је ужасни баук и честа оптужба упућена Српској Цркви. Иако је ово тренутак моћи албанског народа, често у памет дођу ријеч Спасове упућене Пилату: никакву ти власт не би имао нада мном, да ти није дато од горе (Јн 19,11). Ту, горе, у Божијим судовима, у нашем отклону од Њега и повратку Њему, лежи судбина наших светиња...


А светиње и даље стоје. И исцјељују. Свака неком посебном благодаћу. Дечани - Рај на земљи, најљепша црква свијета и Свети Краљ који чује и одговара. Братство у тајну погружено. Пећка Патријаршија - добра старина, која и сада зрачи топлотом (знам да је чиста утопија али понекад помислим да бисмо заиста били као Црква, свештеници и народ, свјеснији благодати која нам је дата када бисмо заиста пренијели бар дио патријаршијских служби назад у Пећ. Немогуће је то, свакако, али београдска хладна зграда у којој те нико не познаје и не мари за тебе као да се није срела са топлом светачком једноставношћу опкољене и опасане старе Патријаршије). Зочиште, до темеља и испод темеља разорено, а у њему и даље свет Козма и Дамјан лијече, а оци обнављају и исповједају и моле се носећи недуге сваког болесника који приспије и бар мало се одмори испод иконе светих Врача. Призрен - са Љевишком које се човјек не може нагледати, са Светим Николом, који ма колико пута био у земљу укопан, и даље је виши од оних који сједе у кафићима уз сами олтар и засипају порту опушцима и отпацима. Призрен, са светим Спасом и Светом Недјељеом благовјерног краља Марка и мати Златом на чијој тераси човјек гледа царску престоницу и слути: ништа није готово у времену док Судија времена не дође. Грачаница: ту, одмах преко пута улаза новопридошли албански полицајац тренира строгоћу а у порти: свјетлост Другога свијета, грациозна вјечност у камену. Ту је Драганац, чудо у питомом лугу, са молитвеном братијом и сабраним Србима косовског Поморавља. Понекад мислим да би заиста било најбоље да се сви колективно преселимо у Грачаницу или Ораховац, да нас бар светиње тјеше и сабирају, када то неће или не могу ни политичари, ни свештеници, ни сам народ који се поби и расцјепа док се изнад српског неба сабирају олујни облаци са свих страна.  Није ствар у томе да идеализујем косовско-метохијске Србе - биће супротно: као и са сваким искуством у животу, што више упознајеш, познатији

е су ти и оне (међу)људске сиве стране људи и прилика. Ријеч је о нечему другом. Под очигледном туђинском окупацијом, најчешће бруталном а понекад и прикривеном перфидном силом, у човјеку се буди она најдубља интуиција да Бог тек треба да каже посљедњу ријеч, о њима и нама, о сили и о правди. На Метохији и Косову, понекад ми се чини и: само тамо, ми и даље постојимо у исконском (с)трпљењу и слутњи, отпору и нади, тамо гдје осим наде не остаје готово ништа.

И док још једном гледам лице светог краља Уроша - Симеона Монаха и светог Николе из пећке цркве св. Апостола, звони и даље питање: разумијемо ли ваш поглед, светородни? Не знам. Но чим се отргнем од  свакодневице, морам потражити тај поглед и загрљај светог краља Дечанског. У олујна времена Сунце некада начини тај савршени круг кроз тежину кишоносних облака. У окружењу мрака свјетло најјаче сија. Као Косово и Метохија. 

У мору васкрсле Метохије и Косова

 

Постоји оно неописиво осјећање које се у нама рађа када, као сасвим мало дијете, погледате море први пут. Пред вама се пружа недогледна вода: њоме слутимо Стварност која је ту, пред нама, штавише, наизглед испод нас, уједно је видљива али неухватљива али знамо или слутимо да је оно што видимо као море заправо дио Нечега вјечитог, предубоког, уједно блиског и несагледивог.

Тако се осјећамо када са Жљеба први пут гледамо Метохију.

Знаш, или слутиш, у тој свештеној равници, да испод ње није само плодна земља него вијекови свештеног живота. Знаш, или слутиш, да земља чије само име говори да је учествовала у животу најсветијих од свих српских светих олтара, никада не може бити само земља. Јер Метохија – она је земља метоха, а „метох“ није просто „имање манастирско“, он означава „удио“, оно што учествује у непрекидном освећењу времена тако што даје хљеб који постаје Тијело, вино које постаје Крв, па и грумен сира или чинију салате који нам дају да живимо између двије литургије. Све то је вијековима давала та земља – и њени људи, њени Срби. Непрегледна, без краја и конца. Могу ли се ти пасови војника, сељака, трговаца-литурга избрисати? Или и даље стоје у Метохији и чине да осјећамо ону потресеност дјетета које први пут – и сваки сљедећи пут – гледа море како се појављује на хоризонту.

 

Јер Метохија је наш океан Светога. И наш, и ту, и непрегледан, и дубок. Говори: све је негдје другдје. Ово што чиниш у историји, човјече, упија земља. И тебе самог. Али ништа на њој не пролази бестражно. Ни молитва, ни битка, ни злочин. Све одјекује у вјечности. Из Метохија до вјечности – постоји нека непосредна веза. Директни пренос, непосредни етер, што кажу Руси.

 

Питам се понекад да ли је нам бескрајне репродукције у уџбеницима историје, брошурама и богато украшеним монографијама чине услугу или медвјеђу услугу? Може ли човјек икаквом сликом – макар најбољом – досегнути икону  која је већ престала да посредује између Царства небеског, Небеске Србије и онога овдје и данас? Стојиш пред пећком, дечанском или грачаничком светородном лозом Немањића. И у теби се потреса све: ридаш, не од туге, не од малодушности (о не! Како је само далеко од нас у тим тренуцима банални дефетизам онога „шта бисмо са Косовом и да нам га дају?“ Не – знаш да нема шта да ти се даје – ти припадаш Пећаршији и Дечанима, Грачаници, Метохији и Косово, а тим потресним припадањем и они припадају теби. Литургија у Дечанима – то је литургија у литургији, освећено вријеме у зидинама у којима је вријеме већ свакако вјечно(ст).

{И можда тек када се помало удаљиш, као из сна у коме дотичеш божанску свјетлост тј у коме она дотакне тебе, запиташ се: како је уопште могуће да неко ко се назива Србином може на тренутак помислити да се одрекне Светиње веће од нас? И када смо се то почели удаљавати од тог најјаснијег сазнања: Дечани су ту да спашавају нас, да нас Вјечношћу искупљују од времена ефемерије. Сјећам се мог ужаса када сам прочитао ону Скерлићеву реченицу да у средњем вијеку нисмо имали књижевност него писменост. Да није тада – још прије него што су наши коњи ослободили Дечане – започело наше дубоко неразумијевање, тај јаз између модерне српске културе и коријена и циља свеколике српске културе? Јер дали смо ми након Скерлића и Станислава Кракова, имали снаге да се хватамо за гушу у крвавом ропцу са Бугарима, Турцима и Швабама не бисмо ли ослободили земљу наше старе славе, али Вјечност је већ тада постала необавезујућа у том „карбонарском национализму“ (В. Вујућ). Већ тада те светиње као да су престале да говоре: ово није само стара слава коју ослобађаш крвљу а потом идеш у солунске борделе – Дечани су Христова бесједа на гори вјечито жива и обавезујућа, позив да пред Светим живиш свето. Макар да постанеш свјестан разлике између гријеха и светости, разлике коју дечански Христос раздјељује мачем који и данас држи у руци. Јесте, Љевишка је још дуго, као и данас, освијетлила Ракића. Показала, као Свети Серафим Мотовилову, благодат, ону коју и гар из 2004. не може да прекрије. Није ни након Скерлића сва наша књижевност постала презир старине, јер дали смо и једног Ивана Лалића или Матију. Али докле год онај "субјект" тј его буде мјерило Светог Саве а не обратно - тај его неће ни разумијети себе ни досегнути Завјет. Знам једно: ми идемо на горе  у тренутку када нас светиње опет почну да обавезују. Не естетски, као далеке слике, као репродукције живота. Него када се повратимо из скерлићевског хипертрпфираног егоизма. Када опет Дечани и Љевишка постану наш живот, наш страдални исихазам. Јер ако смо "без књижевности" а са једном "писменошћу" изградили Дечане и Пећаршију а са модернистичким егом дошли до границе амбиса - онда је први корак - ка Дечанима, ка вјечности, ка том осјећају присутнога Бога који је мјера нас а кога не мјеримо нашим мјерилима.}

 

Ако се удостојим икада неког ћошка Царства небеског, поред његошевске јасне ријечи и старог српског говора из времена светосавског, тамо ће се сигурно зборити ораовачки. Ту сму, у Великој Хочи и Ораховцу – иако смо се раније гледали са Радићима и Радовановићима, први пут смо дома код њих. Благоје и Оливера нас угошћују својим добрим лицима, родитељским поносом што је о.Јован професор у Призрену а Димитрије се ускоро жени. Ту је и метохијско вино, црвено као оно на Лазаревој вечери, дубоко, као све и овој земљи. Васкршња јаја украшена као нигдје. Идемо до Леле и Звонка, по пријеко, „уз јаругу“. Иако смо је изненадили посјетом, Лела извлачи „што се нашло“ – а то је као нека славска трпеза. И још нас више гали својим ораовачким говором, тим звонким гласом Метохије у коме се „збори“, „вика“, „тури“ кʹда се домаћини забораве па зборе брго. Није то ни шојићевски прокажени Југ, ни дубока меланхолија Станковићева, то је врцави и стални живот, један несаломиви витализам, животна сила која опстаје иако су Албанци сасвим недавно купили сусједну кућу и сваку вече пуштају пјесме о вођама УЧК, не би ли се преостали Срби иселили, предали или легли у сандʹк. Но ово је народ посебан. Дјеца у тој једној преосталој српској ораховачкој улици возе бицикле онако како смо то чинили некада ми, одрасли у култури у којој су стари служиле људима а не људи стварима. У Великој Хочи, у продавници, Снежана нам даје свој број јер има смјештај за 14 људи, а требало би и Лела у Ораховцу да оспособи просторије за смјештај гостију. И ту се види та жилавост метохијских Срба. Нема предаје. Живот зове да се она метафизичка дубина одржава неком довитљивошћу људи свјесних да су остављени себи и нама онолико колико смо у стању да заиста одемо у Ораховац или Велику Хочу. Нису они сиромашни, нису социјални случајеви који од нас очекују да живе на солидарности већ жилав српски сој који удише ваздух који контролише онај ко жели да одаткле оду. Њима не треба наше сажаљење већ свијест да нису периферија већ средиште нашег бивствовања.

Не пишем о Албанцима. Својим рачунима, то народолико племе (за њихово и наше добро и за зло) живи свој тренутак силе, настао на пресјеку некадашње биолошке моћи, трибалне затворености, геополитичке употребљивости другима – на сваком тренутку се осјети нагла синтеза мерцедеса, елоксиране браварије и нечега заиста суровог и осионог. Као што је већ записао добри дух Грачанице, Живојин, наш Жика Ракочевић, домаћин нам у Грачаници, они у сваојим плановима с времена на вријеме ударе на оно на што смо најосјетљивији – дјецу и светиње. У непрекидном рачуну они се труде да нам се представе као извор непрекидног страха и пријетње, али Срби, нарочито они на Југу, свикли су се помало и на тај систем изненадне инхибиције страха. Но  није моје да -  поред Јане Гаћеше или Митре Рељић, свједочим о тешкоћама. Само знам: сваки човјек који живи од Јариња јужно заслужује моје поштовање... Важно је, ипак, да и наши људи - попут моје жене и мајке - форматизовани искључиво вијестима, схвате да ситуација није (више) таква да на сваком мјесту очекујеш напад. Испред светиња су полицајци, љубазни када им дајеш исправе. У Призрену су угоститељи услужни. Страх је овдје оружје, али бап зато не смијемо га ми поунутрашњити, направити баук одласка нашим светињама. 

Можда би требало да запишем нешто дуже, о свакоме од драгих лица која су нас дочекача као своје. Оцу Амфилохију (и о. Саву) Дечанцима дугујемо једну ноћ у дечанском конаку у коме спаваш а срце је твоје заиста будно, најбудније у животу. Оцу Исидору проф. Валентини Питулић, Вељу и Јелени Михаиловић дугујемо једну дугу призренску ноћ. Оцу Дионисију у Архангелима не можемо се захвалити за љубав, за живе очи српског народног монаха, онога коме брада расте из образа а гостољубље те магнетски задржава да никада не одеш из Душенове светиње. Какав нам је само био дан у Грачаници, са Александром и Жиком, и мати Ирином у Сушици. Дугујем много дјевојчици Милици и њеним другарицама које су нас – из чиста мира тј из анђелске љубави – загрлиле на крају митровичког корзоа, тик поред онога моста који и даље симболички представља границу какве-такве слободе. У односу на прошлу посјету Сјеверу, ствари су се бар мало сталожиле, утолико уколико је албанске полиције на путевима нешто мање, а Митровчанке и Митровчани опет се лијепо носе када крену корзоом. У Лешку о. Милан и о. Мића кренули да проширују цркву. Многима смо дужни. Укрјепљење, оно које настаје када видиш да још има људи јаких као Лазарови витезови, непрегледни као поглед са Газиместана, истрајних као зидови манастира, радосних као анђели који и даље невидљиво служе у светим Архангелима. Хоћеш да се одмориш из баналне бетонске свакидашњице Београда? Иди у Метохију! Тешко ти је у далекој варочици у Црној Гори? Иди на Косово! Мислиш да су твоје бриге несавладиве а слобода негдје ускраћена осионим властима? Правац у Дечане! Питаш се шта ти је чинити у животу? Питај Богородицу Љевишку!

Пошли смо преко Милешеве и беранских Ступова, на Метохију, а вратили се преко Старог Раса, Петрове цркве, рашких Ђурђевих Ступова и Сопоћана. И ево, и даље се питам: када би бар пола Срба с времена на вријеме отишло да се загледа у Љевишку, да ли би нас можда заиста носиле све буре ХХ и ХХI вијека? Када бисмо вратили ону често изгубљену завјетну, метафизичку, царство-небеску дубину, када бисмо гледали најприје ликове светитеља, а онда политичара, да ли би се клацкалица пропасти и Завјета коначно преломила на страну вјечности која нас завјетно обликује?

Вјерујем да би. У сваком случају: ваља ми што прије опет Метохији и Косову. Тамо је живот, тамо је крст, тамо ћу видјети Васкрслога.