Насљеђе отаца наших

  

Насљеђе отаца наших

 

Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу.

Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога?

 

Људски аспект Отаца

 

Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима:

 

„Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36)

 

            Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи?

 

Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење

 

За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или,  узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве).

Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји.

            Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију.

            Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак.

            Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу.

            Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“).  То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама.

            Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање.

            Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега.

 

            Заставе отаца наших

 

Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“.

Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења.

Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано  и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе).

Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши.  Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца.

Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима.

Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. 

Будућност Српске

 

Републике Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац.

Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици Српској преко ноћи под политичким притиском замијенила лажним симболима за које нико није гинуо и са којима се нико није идентификовао. Завјетну химну „Боже правде“ замијенила је свечана пјесма „Моја Република“ у којој се, између осталог, провлачи лаж да је Републике Српска „једини дом“ који се налази у нашем срцу. Реторика достојна лажног „црногорског“ наратива о „једином дому“ за Србе  иако је наш дом подједнако и Србија коју „моја Република“ не спомиње. Амблем „РС“ је начињен преко ноћи на неинвентиван и ужасан начин – са тако малом ослоњеношћу на хералдичку традицију српског народа, да се напросто не могу начудити људима који су у стању да тај грб „заволе“. Моје нису наметнута "застава БиХ" и наметнута химна. Ка њима не осјећам ништа. Не осјећам то ни ка лажном РС амбелму и химни "Моја Република". Моја застава је тробојка, моја једина химна "Боже правде" и мој једини грб - грб Републике Српске од 1992. године и данашњи грб Србије. Не вјерујем у "отпор" људи који су могу да трпе такву врсту бласфемије као што је гажење симбола жртве и заклињање у симболе вазалства.

Република Српска је под низом политичких притисака пристала да буде оно што није – блиједи оквир онога што су о њој борци коју су је стварали сањали.

Она је то још више постала својом унутрашњом друштвеном динамиком. Ако су је борци и мој отац сањали идеалистично, као мјесто уједно живога Српства и друштвене правде, она је постала мјесто суспендованог Српства и клептократије, мјесто којим влада друштвена структура која – било да је у питању опозиција, било да је у питању власт, било да је у питању дугогодишња власт која је постала опозиција када су је лишили могућности да учествује у клептократији, било да је у питању дугогодишња опозиција којој је омогућено да постане власт да би учествовала у тендерској крађи општих добара – није ни налик ономе за шта је мој отац страдао а моја породица у најбуквалнијем смислу гладовала када је мајка, након државног удара 1997-1998 године остала без посла. Ако смо је сањали као западну Србију, ако смо се школовали са немањићким гробом, са „Боже правде“, по уџбеницима Завода за уџбенике из Београда, плаћајући у динару, сањајући да служимо ВРС и да упишемо војну академију у Беогарду – она то данас није. Она је мјесто у коме – попут Црне Горе – сасвим „нормално“ да неко са „државним симболима“ анти-Србије шепури се по Беранама или Палама, али није нормално да неко са симболима признатим чак и у законодавству двије анти-Србије (тзв БиХ и тзв Црне Горе) – симболима Српске или симболима краљевине Црне Горе (о симболима Србија да не говорим!) прође Цетињем или Сарајевом.

То не треба да нас чуди – БиХ и Црна Гора су 1995. и 2006. замишљене као двије анти-Србије. То што се српска политичка елита у обје анти-Србије упире да учествује у политичкој расподјели привилегија које „државни“ ниво нуди – притом се врло често поиствојећујући са тим институцијама а још чешће учествујући у „транге-франге“ комбинацијама на „државном“ нивоу само илуструје примитивну политичку и суштински дезинтрегративну свијест Бања Луке и Подгорице.

Зато Репблика Српска данас нема много избора, иако је задатак који је пред њом тежак. Она може и мора да врати своје вјековне симболе (Грб Немањића, химу „Боже правде“), да се према „државним институцијама“ не односи ни на "државотворан" ни на буразерски начин, тако што ће синови и зетови највиших функционера Српске наћи своје ухљебљене у институцијама БиХ, већ онако како су се Хрвати и Словенци односили према СФРЈ и тзв Црногорци према СЦГ. Она мора да замијени комплетну политичку елиту, јер готово сви данашњи политички актери у Српској су људи који су учествовали у за Српство дезинтегришућим процесима, али који су у тим процесима лично профитирали. Наступа вријеме када је потребно да се иде у затвор и организуе отпор. Да ли је политичка елита, која је из свих политичких процеса за протеклих неколико деценија само профититала, спремна да заиста иде у затвор за идеале? Дозволите ми скептичност по овом питању. Чак и по питању њиховог трајног одустсва из „заједничких“ тј „државних“ институција које су, ипак, извор привилегија, све са лажном моралном апологијом којом се служе сви који заузму позиције у Сарајеву „боље ми него неко други“. Српска је настала на жртви и може само да опстане на жртви. А жртва није да се не купи трећи стан у Београду или Монте Карлу већ да се иде у затвор или плати главом. Или гладује.

Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије. Неопходно је вратити Српску у српски образовни, финансијски, безбједоносни, друштвени систем. Иако и Србија има своје потешкоће и огромне проблеме, Српској је интеграција са Србијом у свему у чему је то тренутно могуће – императив опстанка.

Разлог постојања Српске јесте да буде Србија са ове стране Дрине. Разлог постојања БиХ и овакве Црне Горе је да буду анти-Србије. Судбина српског народа је зато везана за судбину Србије. Или деполитизација, асимилација и миграција са једне стране – оне анти-српске. Или интеграција у српски овкир у коме смо постојали до прогнања динара, уџбеника, симбола. За сада: симболичка, образовна, финансијска, безбједоносна. Све остало су самозамајавања за која тренутно немамо луксуза да их платимо.

Отворено писмо В Инцку

 

 

Herr Inzko,

Од првог дана Вашег појављивања на овим просторима Ви сте помно његовали имиџ пријатеља српског народа. И онда када сте, праћени обезбјеђењем, дошли у сарајевску српску Цркву Светог Преображења, да се помијешате са народом, да, ваљда, осјетите његово било, да поиграте коло и поразговарате са окупљеним свијетом и свештенством, мени је лично била далека Ваша нападна народност, Ваша самопромоција због веза са српским епископатом и свештенством које сте створили још за вријеме Вашег амбасадорства у корист Аустрије у однашњој СФРЈ и ондашњем Београду. Играли сте у колу, пјевали сте нам „Маријо славна“, пили сте наше вино и дуго остали са нама, али и тада су Ваш тешки германски нагласак са којим говорите српски језик, прегоњење у интимизацији и апсолутна усредсређеност на политичке интересе супротне српском народу говорили о томе да је све оно напријед наведено било обмана или, мислио сам, самообмана. Морам да признам да сам понекад жалио и Вас самог – некако налазећи у судбини аустријских Словенаца (али и Словенаца уопште) неку посебну трагичну ноту, људе који су вијековима живјели у стокхолмском синдрому љубави према окупатору и тлачитељу, али који су – Ви сте нам то покатали – и сами одвећ лако постајали равни својим германским господарима. Тужна је то судбина, а за Ваш духовни профил и одлучујућа. Попут угарског племства које је кукало на Беч и служило Бечу, попут толико оданих Словенаца, Пољака, Чеха, Хрвата, Срба који су научили да владају за оне који их презиру, и Ви сте у исто вријеме тражили спону са нама и грубо пљували по сваком гостопримству које Вам је указано.

Ја нећу коменарисати Ваше данашње одлуке. Политичари су рекли своје. Као дијете које је избјегло на Пале, које се одлично сјећа протеклог Отаџбинско-одбрамбеног рата, као неко ко је одрастао у чемеру сиромаштва и личних губитака, ја према Вашим одлукама немам неки нарочито заинтересован став. Оне за мене не постоје, не обавезују ме и сматрам их животно ништавним. Оне су за мене само знак несретних времена која иду у којима ће се ране отворене на овим просторима парати свим могућим ножевима из политичког репертоара тзв „међународне заједнице“. У извјесном смислу, ова најновија офанзива на више фронтова (Црка Гора, АП Косово и Метохија, тзв „Босна и Херцеговина“) само нам јасније одсликава да су наше жеље да вријеме учини своје и да се свакоме да прилика да отплаче и да се смири и утјеши – ствар прошлости. Тамо сте их Ви смјестили.

Можда ће вас они политички, емотивно, идентитетски, на сваки други начин поистовјећени са Вашом одлуком и Вашим виђењем тапшати по рамену и честитати Вам, не сумњам да ће се појавити традиционални шум који ће у оваквој Вашој одлуци налазити моралне разлоге у „цивилизацијским“ вриједностима и непримјереним аналогијама правдати и поздрављати Ваш чин. Али нека Вас не вара халабука тапшача по раменима. Ви сте само још један глас – ни први ни посљедњи – који је у посљедњих 25 година разорио саму могућност да се дође до легитимности сваког плача сваке мајке сваког народа на простору бивше Југославија, у сваком рату и у сваком походу. У том сте смислу, на жалост, или на срећу управо као и сарајесвка политичка чаршија више учинили да се моја дјеца никада више неће ни моћи поистовјетити са трулим протекторатом вјештачке заставе и нијеме химне. Као и сва реторика коју слушамо на „државној“ телевизији, она је више учинила да нам илуструје да ни минимум заједништва не можемо имати ни у оном што сте сами одлучили да нам буде заједничко. Када ћете схватити да ниједан Ваш и њихов притисак неће учинити ништа друго до сабити редове, затамнити политичке спектре, још једном нас снажно подсјетити да нама Србима, на жалост или срећу, докле је год Вас и Ваших одлука, нема живота ни среће са било киме ко сматра да наше мајке и наше жртве не заслужују исти морални и људски одговор и приступ који тражите за жртве сваког другог народа, мајке и жртве? Када ћете схватити да се под Вашим притисцима ми нећемо пробудити промијењеног идентитета од онога вијековног, миленијумског, онога српског са којим је име „Босна“ први пут записано као „земљица“ у оквиру српских крајева у хроникама у порфири рођеног цара Константина? Зар не схватате да ћете нас само удаљити – као што већ у много чему и јесте – од себе, да ћете од нас још више учинити заједницу људи које више ни не интересују сарајевски догађаји, зенички проблеми, бихаћке комуналије? Зар је тако тешко било научити за 25 година колонијалне управе да сте својом једностраном виктимизацијом једног народа, геноцидизацијом другог и наизмјеничним приступима трећем учинили више да се чак и оно елементарно, људско ткиво међу нама покида и расплете? Или је можда то одувијек и био Ваш циљ, као и сваке колонијалне управе: да овдје никада не побједи бар пристојност и осјећај толико неопходног подношења, ако су већ за осјећај заједничког смисла и оквира предуслови били унапијед изгубљени већ одавно.

Ви ћете, попут толико људи, за коју годину и деценију написати мемоаре. У њима ћете ипак наћи начина да своју слику уљепшате, своје потезе оправдате, да дате за право и српској позицији – то је већ опште мјесто, скоро па микро-жанр у оквиру меомарске прозе са тематиком ових јадних ратова на простору бивше Југославија. Али ми ћемо овдје остати да живимо. Једни поред других, али са што мање тема и проблема који нам могу бити заједнички. Остаће вријеме, трговина и хоби. Све друго ће бити раздјељено језиком, виђењем, осјећајем за своје и страно. И Вашом кривицом, одлазећи колонијални управниче.

Само знајте: Срби, ма гдје живјели, од вајкада, од наших краљева, владара и владика Војисављевића, Немањића, Котроманића, Лазаревића, Петровића, Зимоњића, Обреновића и Карађорђевића, у српској земљици Босни и у Херцеговини од Светога Саве, у Црној Гори и Брдима, у Шумадији или Банату – једном ријечју, ма гдје у Србији - нису и никада неће постати аустријски Словенци.

Толико сте могли да сазнате о нама, пијући ваше вино и играјући коло.

Српски свѣт:интеграција и(ли) перспектива нестанка

 

Српски свѣт:интеграција и(ли) перспектива нестанка

 

Непријатна истина – тиме ништа мање, ако не и више истина – гласи: уз ове демографске, политичке и културно-идентитетске реалије, Срби ће кроз неколико деценија сами остварити снове својих непријатеља тиме што ћемо се сви преселити у централну Србију. И то не на тракторима: питање је свакако да ли ће трактора и најважнијег представника Српства уопште бити – српског сељака у српским земљама. Преселићемо се као пензионери, да још мало чежнутљиво проживимо у старачким домовима на периферији Новог Сада или Београда, а извјесно вријеме можда и Бање Луке. Довољно „близу“ оном једном сину или кћерки који су се преселили тамо, довољно далеко да њихове животе – које смо им ми синдромом пресликавања наших живота (Cats in the cradle) – пренијели, купили и конструисали.

Тако каже не само статистика већ и наше животно искуство. Простори који су не деценијама, већ вијековима демографски, али и културним садржајем били резевоар народа и смисла („Херцеговина сву Србију насели а себе не расели“) испразнили су се и убрзано се празне. Нема више дјеце по нашим селима, има их врло мало по нашим варошицама. Што значи да их ни у градовима за пар деценија напросто неће бити. Када можда и дође геополитички погодније вријеме за интеграцију српског народа, он ће у најбољем случају живјети у неколико пашалука у централној Србији, у врбаској бановини а право је питање да ли ће идентитетско и политичко бауљање у Црној Гори у међувремену створити „добре Црногорце српског језика“ или интегралне Црногорце српског поријекла. Тако ствари стоје. А како да не стоје тако?

 

Панмонетаризам и пансексуализам: распад етичко-завјетне заједнице: не нестајемо јер смо сиромашни у поређењу са нашим прецима већ јер смо изгубили животну перспективу

 

Лично памћење и искуство свакога од нас говори нам да је демографски али и идентитетски слом сваке од наших породица могуће смјестити не само у трагедије два свјетска рата већ нарочито у „златни вијек“ сеоцијалистичке индустријализације и економизације човјековог бића. То је био двоједин процес: по први пут смо почели да припадамо „држави“ и „друштву“ тако што смо „удружили рад“ а себе свели на економску чињеницу и ресурс. Бјежавши од исцрпљујућег дана на селу, наш ђед је побјегао у нешто лакши (а понекад и сасвим релаксирани) простор индустриског радника или чиновника. Социјализам нас је научио и да су наша дјеца – државна те да их по сада већ општеприхваћеном осјећају делегирамо и успутамо „држави“, од вртића до бироа за запошљавање или радног мјеста. Дјеца и „могућности“ су се први пут сусрели у равни у којој нису постојали за генерацију наших прађедова чије су „могућности“, али, што је још важније и захтијеви, били неупоредиво скромнији: наши прадједови су без школе знали да дјеца заиста јесу богатство јер је без њих све што материјално имамо неважно, док су наши очеви већ процјењивали у ком омјеру стоје њихово материјално стање и број дјеце. Када је читав свијет нешто касније преплавила сексуална и културна револуција, наша етика и демографија додатно су се епохално дерогирале. Након сексуалне револуције нестало је промискуитета који се из непожељног врло брзо преселио у прихватљиво и коначно (данас) у пожељно стање тијела и душе савременог (и српског) свѣта. Та свеопшта флуидност постеља и тјелеса учинила је неувјерљивом заклетну „за цио живот...“, учинила нас робовима оргазмичких порива иза којих се сада већ нису појављивала дјеца већ непрекидни калеидолоскоп нових постеља и обнажених тјелеса. Почели смо да се трошимо, још више себично и саможиво. И ма колико се сви упињали да понављају да је „породица основна ћелија друштва“, породица је бивала све мање важна било коме. Пливање низ токове савремене западне културе додатно нас је у деценијама након 1968.носило даље од нас самих. Људи су почели да живе lifestyle умјесто живота. Панмонетаризација стварности – свођење свега на новац – додатно се учврстила као трајни сурогат за метафизику и етику, па се непрекдино смјењивање пансексуалности и панмонетарности појављивало – и данас се појављује – као најважнији животни увид нашег младог човјека. Зато лијекови који су се предлагали никада нису давали плода: ма колико да држава помаже наталитет, реакције типа „нећемо ми да плаћамо Ромима њихову дјецу!“ најбоље одсликавају да проблем није количина новца већ доминација новца и секса – као истинског садржаја лажног „живота“ и „слободе“ – над животом и смислом. Зашто би неко прихватио нешто новца за некога кога у животу не жели (своје дијете), ако одлично зна да је сав новац који има или може имати његов без тог дјетета? Дијете и новац не стоје у истој равни. Када стоје – дијете ће увијек бити оно за које се савремени човјек неће опредијелити. Зато савремена економски успјешна друштва у суштини увозе дјецу па покушавају да их асимилују. Не постоје економски успјешна, културно западна и демографски аутохтоно просперитетна друштва. Панекономизам и пансексуализам захтијевају мигранте. Најбоље оне културолошки и етнички најподесније за асимилацију. Рецимо, Србе.

Пансексуалност и панекономичност нису једини знакови дисолуције етичког. Политичка елита – која је од реда готово у свим српским земљама мање или више идеолошка и биолошка насљедница комунистичких кадрова (истина: понекад „национал-комунистичких“) – и сама је таква да су њени метафизички оквири и трансцедентна страмљења огрнаичена на опипљиве политичке циљеве (изборне циклусе, евентуално, у дужем трајању) и лажна „стратешка размишљања“ којима углавном недостаје и дубина завјетног памћења и поимање будућности свога народа. У најбољем случају, ријеч је о забринутим родитељима који би да обезбједе своју дјецу (лишаваући сву осталу свега што се може). Занимљиво је да су као „сигурну инвестицију“ и, очигледно, стабилну животну средину, Београд препознали и представници дукљанске, депеесовске лажне елите, подједнако колико и представници бањалучке и осталих српских елита: сви они су комшије на Врачару. Овакво помјерање свих српских и антисрпских елита ка Београду не само да је условљено економском просперитетношћу српске престонице и његовом мегалополисном перцепцијом (и донекле стварношћу). Оно је значајно јер такође и сигнализује „нижим“ слојевима становништа куда треба ићи. Тамо гдје се већ виде синови свих партијских чиновника свих партија у нашем свѣту.

Ово настањивање дјеце у сигурно и удобно увијек је изведено ужасним политичким манипулативним техникама. Таквим да се чак и простори трајно обиљежени жртвеним смислом полако празне од смисла, становништва и садржаја. Узмимо само Републику Српску у којој живим. Она је некада била – а у мојој очајној борби и данас јесте или би морала бити – простор обиљежен предачким гробовима и надама да ће моја дјеца живјети у овом кутку српског свѣта. Ипак, друштвена декаденција је толика и толико убрзана, да се све мање људи може идентификовати са политичком квази-елитом, па је размак између симболичке моћи тробојке у којој је црвена ђедова очева крв, плаво небо и невиност бјелине као залог неке живљене етике и онога што видимо све већи, а тиме код огромног броја људи који овдје живе могућност опстанка све мања. Етички: Република Српска је нивоу симболичке капитулације (искрено: то што је исто тако у Федерацији чини моју бригу о будућем могућем конфликту мањом, али ми не помаже да не бринем за коју етичку и политичку заједницу, ону српског народа у Српској, Србији и Црној Гори. Или: то што се и тамо све распада етички и политички је добро у смислу да се два распаднута друштва неће потући, али мене не тјеши то што два паралелна свијета такође се распадају – мени је стало шта ће бити са мојим). Људи се све мање идентификују са било ким или чом јер су окружени стварношћу бескрупулозних манипулатора који су до сада чак и у најважнијим стварима – онима о којима нема разговора – неколико пута окренули ћурак наопачке. И нису у питању само представници „власти“ већ је по сриједи читава једна лажна елита која у свом нео-феудалном статусу посједника људи гради лично богатство и сиромашно и етички разорену друштво. Не само да на крају тог процеса неће бити више тог сиромашног свијета да за њих гласа. Неће бити никога, наставили се овако. Људи невољко гласају за људе за које мисле да су лопови, али човјек не може дуго опстати у таквој заједници. Излазиће из ње, жељан да сачува бар мало образа. Ићи ће. Или: већ иду.

Дакле, наш проблем није само економски, демографски, културални и етички. Он је у исто вријеме сваки од тих проблема. Помало је то врзино коло јер моћ је, ипак, увијек у рукама политичке елите која је углавном плитка, панмонетарична и пансексуализована и не-етична. Политички процеси постављени тако да питање продаје интегритета код огромног броја људи делегитимизује и човјека који никада не би продао свој интегритет. Питање „зашто он то ради?“ „ко му је платио?“ и „ко стоји иза овога?“ саморазумљиви је мисаони оквир данашњег човјека у српским земљама, а оно, као такво, уништава моћ заједнице да буде више од комуналног предузећа и заједничког полу-криминалног распореда добити.

Зато се људи селе. Они са Завајита у Фочу, они из Фоче у Нови Сад, Београд или бању Луку. Они из Београда, Подгорице или Бање Луке даље.

 

Интегритет је идентитет: завјет као залог обнове

 

Сва ова опора слика савременице српских земаља данас не треба да нас баци у очајање. Ми немамо другу могућност, осим да устанемо и боримо се да се стварност промијени. Та борба није једнодневне ствар и није плод огорчења већ утемељења у предачком етосу. То је и борба за нашу још нерођену дјецу. За вјеровање, чврсто и непоколебиво, да српски народ има извјесну сврху, смисао и улогу у историји. Да не треба да изумремо и да нас замијене други народи.

У неким ранијим текстовима сам истицао да би три основне тачке којима би требло да повратимо себе самима биле: интегрализам, завјетност, витализам. Сматрам да нема потребе да понављам шта сам мислио под њима, мада бих још једном емфатички поновио да под њима не подразумијевам да нека протува паролашки понављаући племените пароле израбљује стварност наше потребе за интеграцијом, завјетношћу и виталношћу. Немам ништа против да се политичари служе овим категоријама, али, Српство – као друго име за српско Хришћанство – обавезује цијелим животом. Уколико ће неко узети не себе да као јавни радник говори, његов живот се мора промијенити да нам покаже да то што говори и живи. Политике јесте поље функционалног (политичар је важан по ономе шта ради за ширу заједницу), али од ње је неодвојив етички моменат: не вјерујемо протуви ако говори племеите ствари, као што је узалудно да је НН „поштен“ ако је оно што ради против мога народа. Идентитет је интегритет: ако једно одузмеш или немаш, оно друго је неважно јер је неаутентично, није живљено. Дакле, први задатак било кога ко жели да нешто каже јесте да поврати интегритет, уколико га је изгубио, или да га чува уколико није. Да буде човјек, па ће му сви вјеровати и када буде Србин јер ћемо жељети да будемо оно што јесмо, оно што тај Србин говори и живи. Дакле: колико су дивни ауто-путеви, данас нам је још потребнија рехабилитација аутентичног, непатетичног, живљеног политичког морала. Када човјек види да је једно друштво у стању да оприсутни смисао људског заједништва – оно метафизичко у политичком – он или она онда се поиствојећује са том заједницом Смисла. Зато узалуд реиндустријализација Србије и реинтеграција Српске и Црне Горе не поврати ли се смислотворећи потенцијал српске културе и политике. А он се не може проповједати већ само живјети. Ми морамо да се интегришемо као смислотворећа политичка и културна заједница.

Зато, када говоримо о интегрализму, он није само политички, или не смије бити само политички. Заправо: иако бих био највољнији да политичку интеграцију српског народа видим скоро, она ће зависити и од нас, али и од геополитичких фактора на које не можемо да утичемо. Ипак, ми треба да живимо као да смо већ интегрисани, тако да не разликујемо Никшић, Фочу и Чачак у било ком смислу, осим оном фолклорно-обогаћујућем. Али како живјети у политичкој заједници, ако се она најприје не успостави као етичка, културна и језичка? Заправо: она је то била – наш проблем није у томе што морамо да успостављамо етичко важење наше Цркве или културе, већ да га обнављамо! Ми не морамо да пишемо „Житије Светог Симеона“, Мирослављево јеванђеље, Повељу бана Кулина, Слобо љубве, Црног бивола у срцу, „Горски вијенац“, „Светле гробове“, „Јефимију“ или „Опсаду цркве Св. Спаса“. Они су написани. Ваља нам их живјети и стварати на том трагу. Ваља нам и даље трајати са Неким и нечим што је било прије нас, што чини нашу духовну супстанцу и нашу будућност. То нешто у Некоме Већем од нас назива се Завјет.

Када разговарам са пријатељима у Србији и Црној Гори, они који имају разумијевања за политичку флексибилност према легитимисању предаје Косова и Метохије, обично своју позицију правдају унутрашњим или спољашњим притиском и компарацијом са „оним другим“ косовопредатељством – стварним или очекиваним. Међутим, српски народ ма гдје био данас нема луксуз флексибилног односа према Завјету. Он је оно што нас чини народом те је потпуно неважно да ли „тако мора“ јер то тражи Трамп или УРА – наш једини спас и смисао јесте у томе да не будемо вазали. Јер човјек врло често поиствојети оно „морао сам“ са „тако треба“. Геополитичка флексибилност има смисла само ако није морална капитулација – сваки други пут она губи смисао. Зато не постоје „мала“ и велика“, симболичка и реална косовопредатељства. Да смо под притиском – јесмо, увијек, свугдје, сви. То и јесте саставни дио српске егзистенције и раздјелница наших бивших сународника од нас – већ два прва, теоријски „најближа“ идентитета, онај национално македонски и национално црногорски, настали су и одржавали су се измицањем од тог притиска Видовданске жртве и притиска бивања Србљем. Дакле, ми не можемо избјећи притисак – геополитички и брутални, али и опомињуће очи Предака – а да останемо Срби. Наравно, за све нас којима је то важно. Зато: завјетна основа није неки додатак већ суштина и разлог нашег постојања. Без ње смо непотреби и Богу и себи непрепознатљиви.

Завјет је једино што нас може отргнути из пансексуалности и панмонетарности. Једино што ову дјецу упућује да у виртуелном космосу друштвених мрежа и медијских платформи разликују Бубу Корелија и Звијезде гранда од Митрополита Амфилохија и Милоша Ковића. Једино што ће наше дјечаке чинити витезовима а не криминалцима, једино што ће чувати наше кћерке за дјецу и литургију а не за секс у џиповима и непрекдину серију чедоморстава. Завијет – осјећај смисла – и ништа друго стоји између нас и пропасти и на демографском плану. И само још тај осјећај борбе и непредаје, осјећај да нећу да копам Риста и селим га у Куршумлију већ желим да текнем и утекнем на сваком мјесту гдје Српство страда и гдје је потребна моја рука – у Подгорици или у Митровици – он нас држи сабране. Зато: ми немамо избора, осим да се интегришемо. Али најприје завјетно. Завјетно интегрисани, са истом сврхом у историји, ми имамо и смисла и будућности. Полураспада и расапа има и мимо нас

 

Да ли има назнака оздрављења? 

Чини се да има. Гледамо ово моје четворо дјеце. Не смијемо одустати.

Наравно, ми најприје треба да промијенимо наш, мој живот. Огроман дио ђаволских трикова се крије у несразмјери наших очекивања од других и „друштва“ у односу на спремност да промијенимо наш живот, да се жртвујемо. У Светом Писму Бог често тражи неки минималан број праведника у једном друштву да би поштедио тај град од разарања. Ствар није само у томе да Бог не жели да страдају праведници заједно са гречницима – Бог жели да види постоји ли сјеме обнове те заједнице, неки етички меритум који би могао да послужи за обнову. Има ли га данас међу нама? Несумњиво има. Ја познајем такве људе.

Свакако, неопходно је да се такви људи умреже, саберу, без сујете и прњкавости, са јасном перспективом да нас Завјет, идеја и стварност, чине и Сабрањем и људима. Да из једне етичке заједнице свјеодчимо и гледамо и оно политичко. Да из те перспективе гледамо процесе и људске улоге у њима. Да оно фунцкионално у политици буде у служби Завјета (а не завјет варијабла политичких дешавања). Да оно живљено у личном животу постане живљено у друштву. То не бива без жртве. Без изласка из зоне комформа, тог храма данашњег човјека. Тек када будемо имали не критичну масу већ завјетно сабрање људи који не калкулишу са собом, са предачким костима и дјечијим погледима, људи који су цијели у Христу и Српству, почећемо да се опорављамо. Истоврмено: етички, завјетно, политички.

Ево, већ се појављују личности спремне да живе Завјет. Да показују пут.

Видимо да један човјек који шета по београдским мостовима осјећа свој народ. Да је један човјек служио браћу и сестре, аутентично, из срца. Да је умирио духове међу браћом. Да је који дан послије сакупио исти овај народ који је на сахрани његовог светог Оца и Претходника тражио лик Пастира – сабрао га у хиљадама, баш у Мегалополису, сабрао га без обећања да ће видјети било шта осим једни друге. Човјек који нас подсјећа да Косово није Мит. И да са њим нема играња. Има наде, ако ћемо да будемо људи. Јер

 

"И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим."

Шта гледам, шта сањам и шта нам се догађа...

Тражећи да разумијем оно што сам доживио, а тада ми је измицало разумијевању, често се, умно одмарајући а емотивно потпуно трошећи, окрећем документарном видео материјалу који нам је данас доступан на електронској мрежи. Нарочито се враћам у деведесете: у њима не тражим само сате које је отац провео док смо га ми чекали. Тражим људе којих се сјећам из познатости, лица мога дјетињства. Тражим бркове Моме Булатовића - човјека, колико се дало видјети, толико налик на мога ујака, такође Мома, Драгаша. Тражим да бићем разумијем, да у телевизијском театру доживим, оно што сам проживио, да спознам бар дио коријена онога што сањам и што нам се догађа. У цијелој Отаџбини. Нарочито у Црној Гори (Србија и Српска су биле нешто присутније у тв материјалима и тада и данас).

Лутајући тако лавиринтима ју-тјуб космоса, наилазим на серију интервјуа са Славком Перовићем. Да, оним Славком Перовићем. Година је, ако се не варам, 1991. Славко Перовић више личи на "Гузу" из Бољег живота кога је маестрално играо сада већ покојни Борис Комненић. Релативно млад и блазиран човјек правилне дикције српског језика (без нападних локализама нити у нагласку, нити у лексици), интелектуалног изгледа и релативно сталоженог политичког стила. Труди се да својим аргументима подари рационалан изглед, ако не и структуру. Истиче да му је по мајци предак и прота Саво Накићеновић - чувени православни (он и тада не може да изусти "српски") "поп" и писац. По свему: занимљив и сталожен човјек. Његови аргументи за независност Црне Горе су доминантно (квази)рационални: економска преданост предузетништву и капитализму, еколошка држава. Све на фону наивне друштвене есхатологије деведесетих којом се комунистичка средња класа самопројектовала у капиталистичку буржоазију. Но најзанимљивији његов одговор је онај који се тиче црногорске посебности, како је он види. На питање новинар, млади Перовић одговара да је црногорска посебност ствар једног посебног доживљаја стварности (можда најуспјешнији израз који бих могао употријебити овдје јесте онај А. Тутуша: у питању је својеврстан "регионални хабитус"). "Као што је некога формирала шљива и равница и Сава и Дунав, мене је крш, планине, Црнојевићи, Петровићи. Једноставно: ми нисмо истог менталитета, нисмо исти свијет" - парафразирам, мислим, прилично тачно. 

И све звучи онако како данас понекад звуче моји пријатељи, понекад чак и Срби из Црне Горе, Херцеговине и Крајине. Пејзаж нашег краја онтологизован као мезафизичка различитост. Као узвишеност духа и мисли. Узвишеност, као и у Перовићевом случају, толико различита од стварности наших крајева: толико далека од жеље толико нас, 100 километара од Дурмитора да из Цетиња одемо на Врачар, из Калиновика у Источно Сарајево, из Андријевице у Нови Сад. Тај ментални пејзаж од кога непрекидно бјежимо и коме се само викендима и одморима враћамо, да у њему нађемо бијег од стварности, једног узвишенијег а никада бивалог себе. Тај ментални пејзаж - жељени крај и узрок наше интелигенције, а још више: наш носталгични сан и праузрок наше ничим оправдане гордости. 

Тај обожавани камењар који, када нас опјани, не да нам да видимо, у свом завичајном лудилу, да је за сваки педаљ Бежанијске Косе гинуло читаво село у Шумадији, камењар који, помијешан са нашим личним неуспјесима и пројекцијама, у нама ствара од Србина - ужареног Србина. Од ужареног Србина - зеленаша. Од зеленаша - Дукњанина. Од менталне географије, од идолатрије регионалног хабитуса- увијек оног "свог" - бездушног презирача свих регионалних хабитуса. Управо зато - зато што се и сам са собом борим, са мањкавостима Херцеговине и Црне Горе, са нашом манијакалном городношћу - не могу себе више никада да доживим само у једном регионалном хабитусу. Моји су и Немањићи и Котроманићи и Балшићи (ево, док ово пишем, читам им сјајне повеље: знамо ли да, осим што себе пишу као Србе, сви они започињу сваки свој посао призивом "Велеможне силе Пресветога Духа..."?) Моји: и Јанкови јунаци на Мојковцу и Степини и Мишићеви на Колубари и Кајмакчалану. Моји и шљива и чемпрес, и Црнојевићи и Петровићи и Карађорђевићи и Обреновићи. Чији ли су Дучић и Шантић, Андрић и Селимовић? Који ли је њихов регионални хабитус? Нисмо ли - управо када смо бивали најбољи - бивали свесрпски, па тиме и космички људи? Нисмо ли све грешке у политици и идентитету учинили управо не разумијевајући цјелокупно Српства, заборавивши све ране рода и Отаџбине?

Пишем. А пред очи ми опет излази прва успомена на Цетиње. Могла је бити управо та 1991. Паркирали смо "југића", обишли град, срећни што смо дошли тамо гдје су (били) наши. Када сам, петнаест година послије шетао тим истим градом, 2006, причао ми је о. Козма, Чех, да њему и Пајсију Македонцу редовно псују српску мајку. 

Јер можда је Славко Перовић у том интервјуу дјеловао као добронамјерни "Гуза" и рационални објаснитељ једне регионалне посебности, али већ тада је знао да испод оног блазираног и репрезентативног крију се тамни вилајети људске душе. У Динарцу, можда и најкраћи путеви којима српска гордност постаје дукљанска агресија, колективно ограничење - постаје идентитет, пизма - (квази)начело. 

Сањам тако, понекад, Цетиње. Сањам га као Сарајево.

Довољно је да њиме прођем. Толико тражим. Јер, као тај који сам - Србин и свештеник - ја у оба ова града тражим моје упокојене, који су ми некада били заједнички са овом "рајом" и "боговима", са, у својим очима, најбољима људима на свијету који проблем имају само са оним ко јесам. Можда је још једино допустиво да њима, осим у сновима, прођем у анонимности, у свеопштој туристичкој сакривености или у полуидентитету којим ћу себе убиједити да нисам одустао од себе а њих да сам бар мало и некако њихов. У оном "регионалном хабитусу" који се већ одавно отргао и постао и разлог и начин да сви изван њега доживе као странци и туђини. 

Можда да престанем да сањам. 

Пред још једну важну битку

Драги пријатељи,

моји Никшићани,

Као свештеник - ја не желим ни да у овом часу упирем у политичка рјешења, да учествујем у кампањама и да сугеришем за кога на некој листи гласати. Па, ипак, управо као свештеник - ја имам обавезу да се бринем за Никшић са којим сам се сродио и у коме сам, када год дођем, домаћи и свој. Зато вам нећу рећи за кога гласати. Сваки пунољетни човјек то мора сам да одлучи. Али постоје важне ствари за које се морамо заложити, управо да бисмо имали образа.

Најприје: шта су све опасности које пред нама стоје.

Прва опасност - да се због наше љености или непажње и даље као господари Никшића појављују представници старог режима. Зато: немамо право на став "нека се неко други бави политиком, није то мој живот." Није, али када су нам гласали онај лажни закон,  видјели смо - хоће политичари да се баве нама, нашим животима, нашим црквама. 

Друга опасност јесте она да се у вама - мојим Никшићанима - појави једно осјећање које су наши недоброжелатељи гајили чак и нашим добрим људима, понекад чак и у људима којима се њихово српско име није загубило. То је онај осјећај - "шта има овај свештеник из Српске да се петља по нашим изборима у Никшићу." 

Ко год сматра да постојимо "ми" у Фочи и "ви" у Никшићу - није нам доброжелатељ. Ми смо један свијет и у свакој невољи "нашој" и "вашој" - ми смо били и остали само Једно. Цјелина. Браћа, најрођенија. Ко год да вам каже другачије - било зато што му смета сам помен српског имена, било зато што сматра да је "са оне стране" неко "посебно Српство" - није нам доброжелатељ. 

Ко год уопште мисли да је врхунско "понижење" града под Трбјесом помињање дивног града уз Мораву - није нам доброжелатељ. Ко год нас обмањује да је наша прва дужност она ка једном крају наше Отаџбине или чак да ништа осим наше јуначке Црне Горе није наша Отаџбина - није нам доброжелатељ. Ко год нам окреће ствар и мисли да су наш род најприје они који (мада и то све рјеђе) носе заврату - па ма шта на њој било извезено - док су нам "странци", можда и "блиски странци" - браћа наша са шајкачама, шеширима банатским и шубарама крајишким - није нам доброжелатељ. Моји су сви стари носили заврату. Носим је, о свечаним приликама, и ја. Није заврата света јер је заврата већ јер је на њој залог Косовског завјета и српске слоге. Ми смо један народ. Па ако и данас налазимо снаге да не мрзимо, по јеванђељској и апостолској заповјести, одрођени и расбрљени наш народ - не дозволимо да нам оно прво и најважније, припадност Народу и Отаџбини представе као мало и опционо, а оно завичајно - као једино важно и прече од свесрпске слоге. 

Нити не смијемо помислити да из ма ког разлога гласамо за светињокрадице и људе спржене савијести који су тендером и без тендера као огњем и мачем уништили Никшић, Црну Гору, па су се на крају окренули и против самог Св. Василија Острошког. Не смијемо гласати за оне који и данас сију мржу и измишљају лажну и небивалу историју како би Хумског епископа који под Острогом спава отргнули од свога народа. Нема те уцјене ради које смијемо дати легитимитет светињокрадицама против којих смо се борили. 

Никшић је велики град. Мој град. Његова Црква - моја Црква. 

Гласајте за онога ко ће се потрудити да ниједан Никшићанин у Фочи не буде никакав 2странац" и оне који ће се побринути да нико од нас не буде "странац" у Никшићу. 

Знате ви који су то, знате своје суграђане, чији су, који су, шта ће и шта могу. 

Бог нам добро дао!

Трагедија са катарзом

"Ако се прича сама не исприча, никада је нећеш испричати", негдје записује Милутин Мићовић. То је једини одговор који могу да понудим на питање "зашто раније нисмо снимили Дару или филм попут Даре". Наравно, право на тај одговор имају сценариста и режисер. За српску културу оно и даље стоји као опомена трајне амнезије из које се, надајмо се, будимо.

Нисам планирао да Дару гледам оне вечери. Познајем своју патетично-конфликту (или, како се то културније каже: "лирско-епску") нарав. Знао сам да ноћ нећу преспавати. Јер не би била прва у којој се сјећања херцеговачких и требевићких ми предака појављују као стварност: нисам једном бјежао од усташа, од те 1983.када сам се родио.

Али, рече отац Остоја: "идемо код оца Бобана да гледамо филм, након вечере". А никшићки се свештеници - браћа истинита, можда и понајбољи служитељи Тајни у цијелој СПЦ, не одбијају. Дијелили смо ми већ и страх и бол, и њихов и мој, и заједнички.

Улазимо. Не Бобану у стан већ у филм. У Јасеновац. 

У живот оца који закопава своје мртве. Постајемо Вера Станић. Дара. Постајемо сваки од оних наших дједова и баки које нећемо срести док Христос други пут не дође. И сами се налазимо у логору. У непрекидним дилемама. Да ли су најтежи страдалници они највише мучени? Или они, тек мало изнад њих, они за које се питамо "имају ли душе?" 

Да ли остати заједно, макар до смрти или се раздвојити, да би се живјело?

Да ли има икакве наде да ти дијете не заборави ко је када га одведу?

Има ли смисла космос у коме се налази Јасеновац?

Не знам. Али: када год Дара држи малог Буда у наручју, када год се отац распитује како доћи из једног логора смрти у други - није ми познато (нормално) људско биће које још може да се не пита сва питања о смислу живота. Или које је у стању да пита сва остала питања. Постоји ли отац који не би загрлио сву своју дјецу и жену и држао их и плакао, осјећајући у сваком кванту свога бића радост што их имаш и предубоки плач за сваким дјететом које није преживјело Јасенова, Стару Градишку, Јадовно, Пребиловце... 

Потресан филм. Са својим славонским нагласцима, прегачама и физиономијама које сви памтимо: наше су баке и прабаке, они које су се затекле по луговима прије каме и воза, изгледале управо тако. 

И када се оконча трака, још дуго остајеш ту, никада сигуран да ли је аутобус који изводи Дару и Буда спас или премјештај. Запитан над Радојкиним искупљењем када Душанка и она остају, да би Будо изишао. Искупљењем, још увијек у паклу.

Не знам шта да кажем о филму. Још увијек мислим о Буду и Дари и мом прадједу Ристу и дједу Владу, о Анђиној дјеци и Анђи, о мојој дјеци и мени. 

р.ѕ. Враћам се из Херцеговине са једне стране неке границе у земљу Херцега од Св. Саве са друге стране. Непрекидно стижу обавјештења, поруке. Мишљења о филму, критике. 

Ја нисам у стању да мислим о ономе што осјећам: сваки историографски, естетски, филмолошки и други запис не могу сада да читам. Како се прави размак од Даре? Не знам, нисам сигуран. Задуго нећу моћи ништа да прочитам о филму. Мисао је ионако прецјењена јер, као што рече Милан Радуловић: све живи у себи а не у свијести о себи. Ако треба рећи нешто у одбрану од приговора моје потпуне не(с)мислености: није ли поклоник ума, Стагирањин, трагедију као преимућствену умјетност одредио као "катарзу" - дакле, као бићевно очишћење, најприје осјећања. 

Србијо...

 Никада нисам схватао зашто ми те недоучени зову "матица". 

Ниси ти мени матица, није ми ни Гордана матица већ мајка, родитељка моја, утроба која ме носила. 

И ниси ти мени "блиска"

Јер ми ни дјеца нису блиска, ни отац мој ни није близак него си ти ја сам, а ја - твој син. И када си лутала и када сам лутао, нисам се од тебе, себе раздвајао. 

Ниси ти само застава што је граничар чува. 

Ни само простор - од Кошара до Вршца. 

Ти си ми. И ми смо ти. 

Нераздвојиви: народ и земља. 

Србијо, име моје, сретно ту Сретење Бога и човјека!

О чему се не можемо џентлменски договорити да се можемо договарати...

Као и сви провинцијалци и суштински маргиналци, пратио сам, врло пасивно, полемику око ставова предсједника САНУ и, сасвим случајно, човјека који по имену В. Костића, око статуса и будућности Косова и Метохије. Његове ставове не бих ни коментарисао – као људског бића недостојне (бар од времена од када је Платон показао да приклањање аргументу силе и учењу о праву јачега не чини човјека човјеком већ софистом), као за Србина бесмислене (није ли вазални карактер многих околних идентитета управо био оно што ми не можемо бити?) и као за академика бесмислене (гдје се изгуби опаска о разлици између свирања у дипле и предавања етике?) Ипак, морам да признам да ме је апологија В. Крестића забринула много више. Као провинцијалац, свештеник (коме убјеђења тешко да дозвољавају да постане припадник псеудорелигијског друштвеног круга зачетког у Француској и Енглеској у раној модерни), ја свакако немам право да коментаришем рад Академије чији члан нећу нити могу бити. Као Србин, ипак, имам право да замишљам рад САНУ, бар ништа мање од тога како то чине наши непријатељи – можда зато што још само она, уз Српску Православну Цркву још увијек има тај префикс. Па је тако и замишљам: стари слободни зидари, у дубини душе, ипак, патриоте, крију тајне чинове Војске Србије и жељу да помогну Отачаству, у миру носећи твид, испијајући виски и пишући меморандуме и начертанија – у рату, једући блатo са својим војницима,трпећи мраз и глад, дописујући се картама са дјецом по фронтовима... Да, пробудите ме...

Али моји снови не би били разлог да пишем. Разлог јесте одговор човјека којег не можеш да не поштујеш – Василија Крестића. Костићеви ставови су од раније познати и не разликују се у суштини од лапидарно изговорених Палминих: естетска форма не маскира успјешно квинтесенцију отужног прагматизма и, било да кажете да се патриотизам не сипа у трактор, било да Србија ни de facto ни de iure нема ништа на Косову и Метохији – суштина је иста. Некаква мизерна стварност најнижега реда успоставља се као једини меритум нашег погледа на свијет. „Реализам“ као свјетоназор. Наравно, није Костић једини. Готово све гарнитуре српских политичара послије 2000. у неком тренутку су говориле исто што и Костић. Тражећи алхемијску формулу претварања вазалског односа према окупациоој сили и прагматизма према „Стварности“ у злато „жртве“ и „патриотизма“, уз ријетке изузетке готово све наше власти су настојале да задовоље сва идентитетска тржишта, све унутрашње и спољашње политичке секторе -  а такве су биле и остале све опозиције. Отуда њихова неразличност јер је то неразличност колонијалне управе, разлика између раџе од Бангладеша и раџе од Пенџаба.

Но: САНУ је, бар у нашој националној културној имагинацији, још увијек посљедњи бастион интегралности српског бића – иако имамо и АНУРС, а, надајмо се, некада и ЦАНУ, оне никада неће постићи идентитетски значај САНУ. Она је, управо попут СПЦ, као својевсрсна Црква српског грађанског национализма, ако је СПЦ ту да буде Црква српског црквеног народног интегрализма. И зато: њој придајемо митске и мистичке моћи, њеном предсједнику углед раван само ономе патријарха српскога и поморских земаља. Али, као што рекох: Костић нас није изненадио. Изненађује одговор академика Крестића. Џентлменски и великодушан: нисам у стању да процјењујем његове полемичке тонове уперене према Ђурковићу и Мишини то мом спознанију фочанског професора, како су ме раније упозоравали  у сличним сиутуациајма, измиче.

Оно што ми не измиче јесте суштина џентлменског односа: В. Крестић се свакако не слаже са Костићем, али Костићу не спори право да другачије мисли.

Најприје: право да се другачије мисли није ствар џентлменског допуштања већ демократског уређења. Ипак, од када је друштва, номоса и логоса, постоји граница тога права. То је институција издаје. Нити у једном друштву немате право да се залажете да ваша држава преда дио територије некој другој држави. Окупација није аргумент – уколико нисте поборник свјетоназора названог по норвешком заговорнику окупације стране силе као достатног свјетоназорног аргумента. Дакле: најосновнији номос културног човјека не даје право академику Крестићу да „џентлемнски“ уступи право Костићу да се са њим не сложи.

Али, ако Костићев став нешто говори о Костићу као личности, шта нам он говори о САНУ, изузев академика Оцића и Пипера? Говори нам да је за најбоље међу академицима, попут несумњиво заслужног Крестића, питање Косова и Метохије питање које постоји на истом нивоу стварности попут рада Академије. Дакле: или академици сматрају да је Академија – уз сву нашу идентитеско-културну имагнацију – метафизичка раван попут оне у којој постоји Поље на коме смо се коначно формирали као Завјет, или сматрају да је Косово Поље – својеврсна академијска проблематика. Можда смаатрају и једно и друго, па се питање рада САНУ и Косова  и Метохије некако сусрећу у истој метафизичкој и телеолошкој равни.

И ту долазимо до суштине. Не бих понављао шта јесте Косово. Укратко: Косово јесмо Ми и Ми јесмо Косово и Метохија. Ми можемо да не будемо ми – ако престанемо да сањамо Косово, као што смо без Косова ми – одмах и сада – неко други. Косово је очувало идеју о јединству Архиепсикопије српске и поморских земаља, Патријаршије пећке и када су нас комадали. Косово је једини разлог зашто нам је САНУ – са апанажама, одјељењима, твидом, меморандумима и пројектима – уопште потребна. САНУ је битан инструмент српског интегрализма и косовске завјетности. Без Косова – САНУ је нико и ништа.

И зато не замјерам кратковидом Костићу већ се чудим џентлменском Крестићу. Не улазим у ваше међусобне односе, лобирања, гласања, односе и изложбе, поздраве и игнорисања. Изволите, то су ваше привилегије. Али Косово немате право ни да дајете, ни да се џентлменски не слажете са давањем, али да не негирате права. Ако сте Срби и академици, морате ускратити право на предају и издају. Можете да опростите увреду и псовку, лобирање за ваше непријатеље и непоћудно гласање – иако знам да ништа од тога нико од вас не прашта. Али Косово не можете да праштате. Немате права да се не слажете, али да центлменски прелазите преко тога. То нешто већ говори о вама, о нивоима стварности на којима гледате Смисао и функцију, Телос и техне. 

И то не зато што Косово није Ваше – не, ви га не можете дати јер јесте ваше, и моје, и прадједова који су га сањали и дјеце која ће га сањати.

Немате право да ћутите, нити да дате право на другачије мишљење. Наравно - ви то можете - али, опет, и ћутање и џентлменско неслагање понешто ће рећи о вама. 

А Завјет је ту. Не само да ми стојимо пред Завјетом већ Завјет стоји пред нама. Гледа нас у лице очима Лазара, очима Христа, очима Царства небеског...

О Српској и Ђеду о Стјепањдану...

 

Драги Фочаци,

Мир Божији – Христос се роди.

Срећна нам свима Крсна слава наше Републике Српске – Дан светог првомученика и архиђакона Стефана!

Сјећамо се данас настанка наше Републике. Сјећамо се – а као да живимо тај 9.јаунар 1992. И тада, као и данас, осјећамо како оно што нам је најдраже, оно што чини човјека човјеком – слобода од Бога му дарована – непрекдино се појављује као нешто чиме би други да располажу у наше име, да нам кажу кога ћемо славити а кога не, колико и како можемо бити слободни, а самим тим – колико можемо бити људи – у нашиј рођеној кући, у нашем дому. И тада, као и данас, ми у себи знамо само једно: да златну слободу нећемо и не можемо дати, јер волови трпе јарам, а не људи. И тада, као и данас, ми знамо: да волимо свакога човјека који долази на свијет, да сваког брата примамо за брата, сваког пријатеља за пријатеља, сваког комшију за комшију, али да нећемо више бити слијепи када се лице било кога од њих преметне у лице крвника. Само у прошлом вијеку, ми смо два пута у очима ближњег превидјели намјеру – те 1914 и 1941. Данас, као и те 1992, ми знамо да немамо више милона браће за губљење, само зато што нисмо у стању да распознамо у говору и на лицу ближњега пријетњу и насиље.

Али ако се појавила као одраз неприхватња насиља и принуде, ропства и подчињавања, није наша Република Српска изникла случајно. Није она ни прва српска држава западно од Дрине – у њој су васкрсли сви наши владари и све наше државе, од Часлављеве и Бодинове Србије преко старе Зете Св. Јована Владимира, све до светородних Немањића, правовјерних Котроманића, благовјерних Лазаревића. Готово сви наши жупани, банови и краљеви носили су име Св. Стефана, од Стефана Немање до Стефана Томашевића, посљедњег благовјерног краља, како сам за себе каже „Србљем и Босни“.  Па и када су Смедерево, Босна и Хум пали, гледали смо одавде и учествовали у слави Србије Обреновића и Карађорђевића, у слави Црне Горе Петровића знајући да су српске државе од Зете преко Рашке и Босне до Србије и Црне Горе промјењиве, а Српство једно и недјељиво, сабрано у Христу и Његовој жртви овјенчано вјенцем Св. Стефана од својих почетака одређено да каменовано гледа Христа на небесима.

Данас смо захвални и нашим очевима и оцима: војсковођама свакако, али ништа мање и нашим очевима, стричевима и ујацима, обичним војницима Војске Републике Српске, људима који су Никољдане, Стјепањдане, Јовањдане и Митровдане чекали у рововима, у снијегу, у блату, под ватром, људима који су себе, свој живот, своју душу, своје срце, своју младост дали да бисмо ми данас били слободни. Не може нам нико наметнути лажну слику о њима, када су нам још у сјећању њихове очи које нас гледају, њихове руке које нас милују, прије него што ће сјести на неку „Стодесетку“, не би ли стигли да одбране, не би ли похитали да јаве истину о борби српског народа свјиету који је желио да је чује. Не, не само да нису били нељуди, већ су били и јесу људи са великим почетним словом, такви људи да се и ми, као Срби након Косовске битке, у времену Деспота Стефана Лазаревића, непрекидно питамо: како да будемо достојни наших јунака, како да наша стварност буде достојна њихове жртве, јер све што данас видимо као да блиједи према Жртви и Љубави коју су они попут Св. Стефана уградили у нашу Српску? Ми још нисмо досегли њихов сан. Наша Република не само да не може бити укинута: пред њом је још неиспуњен задатак – да буде макар налик на сан оних који су је сањали тог 9.јануара 1992, налик на сан оних који су је сањали у „бајтама“ и траншеима, макар на сан оних који су страдали у Јошаници, оних који су је бранили на Трескавици. Републико наша, буди макар мало налик на њих, налик на њихов сан. Јер човјек није никада сам и није никада смао свој. Свако од нас припада у исто вријеме својим очевима и прадједовима и својој дјеци. Само у том сусрету оних који су били прије нас и који долазе из нас и за нама, ми јесмо ми, наш живот јесте смисао, наша Српска – остварење старог сна и будућност нових нада. А прије свега: она је непрекидни напор и труд, да будемо бољи, свако од нас појединачно и сви заједно. Биће нам боље када будемо бољи, како каже Свети патријарх павле. Само онда када свако од нас појми да смо позвани да живимо по Христу, да поправљамо себе као предуслов обнове нашег бића и бића цијелог народа – постаћемо бољи људи. Постаћемо неустрашиви. Бићемо попут наших прадједова и дједова, који се никада нису бојали ничега, осим да се оргијеше о другога. Данас смо понекад забринути и замишљени, али живот није мисао ни страх већ задатак, непрекидни изазов. Зато: да обновимо у себи етос и дух праотаца, људи који нису планирали ни кућу ни дјецу, па су им куће стајале и издржавале сњегове вјековима и биле пуне дјечијег смијеха и истинске радости. Ми смо знали ту тајну: да човјека има само онолико колико себе поклони другима. Данас желимо све и зато и оно што имамо – немамо. Они су имали све, јер су имали једни друге а жељели сано онолико колико могу да имају. Зато: Република Српска је позив да будемо очеви и стричеви налик на наше очеве и дједове.

Међу нашим оцима, данас се нарочито сјећамо једнога – нашег и свесрпског и свеправославног Митрополита Амфилохија.

Срећан ти дан рођења на земљи, Ђеде наш који нас сада гледаш из близине Творца. Знамо, ми твоји студенти и сви Фочаци колико си себе дао овдје како би наш Факултет постао оно што јесте данас. Знамо колико си нас волио. И сада се сјећамо како си нам говорио да не будемо испод Завјета Отаца, ми који, по твојим ријечима, живимо у јединој до краја крштеној српској земљи данас. Крштена смо земља јер си нас и ти крштавао, мирпомазивао, причешћивао, Христовом свјетлошћу просвјетљавао.

Данас се зато сјећамо и тебе. Републике Српска – то је непрекидна литија за светиње Божије. Светиње Божије, ма гдје биле, Заграђе и Фочу, Дечане и Ђурђеве ступове, Грачаницу и Пипере, Чајниче и Цетиње све их носимо у срцу, као своје, као неотуђиво.

Срећна ти, Ђеде, Крсна слава твоја и наша. Сјети нас се пред Божићем, пред Мајком Божијом, пред Стефаном.