„Учини Исус почетак знамења...“

Куму Немањи и куми Миљани,

Миљану и Тијани,

Свима онима који су са мном дијелили или ће дијелити своју радост

Свадба, то је један мали живот.

Зато су ме увијек бољеле њене „религиозне“ дихотомије. У ствари: она дихотомија између свете тајне брака и свадбе. Ту, на распуклинама нашег бића, тамо, на паркингу поред цркве, тада, послије чина свете тајне вјенчања, ми се предајемо као Црква и као нација, ми полутимо наше животе, дакле, никог другог до нас саме. Јер не само да доживљавамо да је, ето, престала епифанија светости људског љубавног односа него, како нам сугерише сада већ изграђена полусвиојест, урањамо у простор чулног а тиме и страственог. Парадокс над парадоксима – вјенчање је свети дио свадбе. Свадба је несвета и антисвета прослава свете тајне брака. И тако увијек, тако читав један народ, дакле, читава једна црква. 

Поготово је то болно када си свештеник. Оно пристојно, дакле, оно што простоји Служитељу живота јесте да, кад се већ нашао ту, оно бар покаже једну врсту потпуне апатије. Да буде, али да не буде ту. Да гледајући не види људе око себе, да не чује музику око себе. Да цједи „Фанту“ и замишљено каже понеко „хмммм, дааааа“. То бар јавно. Тајно је, биће, други пар опанака. Свештеник живота вјечног је биће проклето да, ако се и радује, то не смије да покаже, уколко му је стало до имиџа. Ако му је стало до људи који су ту -  да не покаже. Бар јавно.

Свештеник живота вјечног би требало да буде биће Богочовјека.

Понављамо, али не чујемо: „И у трећи дан бјеше свадба у Кани галилејској...“ Бјеше свадба. И тамо бјеше Богочовјек и Ученици. И Мати Његова, бестрасна Приснодјева. Каква ли је само могла бити ондашња свадба. Вјероватно не пуно различита од наших. Ето, увијек смо били склони, још од Ромејског Царства коме смо се дивили до данас да „увозимо“ али и прихватимо дух блиског Истока. Вјероватно да је у Кани Галилејској извијала зурла. Људи су играли – знали су, попут нас, да цијене те преријетке тренутке када су сви вољени на окупу, када се плеше и игра и наздравља и плеше и наздравља и понављају се неке приче и успомене. Ту, међу њима, сједио је Богочовјек чији час још не бијаше дошао. Сједио је са предзнањем Логоса и тијелом Сина човјечијег, слушао зурле и гледао људе. И побринуо се да имају вина. Да безукус воде постане вино, да буде оно у чему ћемо се вјечито сјећати Њега...

Није ли Богочовјек присуством на свадби благословио брак? Нису ли све свете тајне, све те провале вјечности овдје и сада једна Светајна Христова? Ако вјерујемо у „литургију послије литургије“ – вјерујемо ли у брак послије брака тј. у вјечито присуство светиње, те есенције живота у сваком кораку супружника? Неће ли их живот сам одвећ често подсјећати на муке и страдања, на оно наше „свјати мученици“, исувише често да бисмо имали право да им зарад конструкције религијских предоџби имали право да им одузмемо радост, радост блиских људи, радост плеса, радост игре, радост музике?

Слава Ти Господе у младенцима који крећу стопама новог живљења! Слава ти у њиховим пјесмама, у њиховим погледима! Слава ти за нас који смо били са њима!

Дај нам да и свадба буде увертира за Славље у непролазном Дану Царства Твога!

"Иако"

Читам пред спавање (како иначе заспати? Шта сањати? Само оно сада живота, без Отаца, светих и књижевних који говоре из давнине?). Како просто „гутам“ литургичку литературу, просто сам „халапљиво“ прочитао највећио дио „Литургијског богословља“, заиста вриједног сборника текстова више савремених гршких богослова на разне литургијске теме.

И погоди ме једна ријеч. Једно „иако“.

Реченица казује: „у развоју дела Николе Кавасиле показује се да, ИАКО можда делује схоластички, поседује широко познавање Светог Писма и дубок богословски ум“ (Т. Кумарианос).

Најежио сам се. Све оно што ме сатире, што ме гуши, што сваки подухват чини тупим и бесмисленим, стало је у то „иако“.

Не могу више да помјерам културалне границе и помјерам стереотипе. Нећу и не желим да се борим за познавање појмова (шта јесте схоластика? Шта значи „деловати схоластички“?) Не могу ни да се борим за достојанство схоластике, да тражим помиловање и за њу. Да се питам како уопште можемо казивати нешто о њој а да не пробдијемо ноћи и погубимо очи над латинским текстовима Томе и осталих. Није више у томе поента.

Мене је забољела она, за нашу богословску средину типична бољка, тај идеолошки манир да се крећемо у сопственим представама, у готовим имагинаријумима. Јел`те, схоластика је ad hoc eo ipso „оно црно“, „негативна појава у нашем (хм, социјалистичком? Православном?) друштву“, што би исполитком рекао у једној диктатури којој смо (с правом) спремни да се смијемо. Њој, самом њеном црношћу, не припадају познавање Светог Писма (иако тешко да има библијски утемељенијих текстова од појединих одговора на квестије у СТ) нити дубок богословски ум (иако да схватиш штошта у средњевјековној схоластици треба да прочиташ текст небројено пута, докле не почнеш да га сањаш).

Та способност да прецртамо, да занегирамо, да размишљамо у категоријама чврстим као бетон и аморфним као вода, у мени изазива невиђен страх. Чак је и Кавасилу требало извинити схоластике. Јесте да је прегледан, без жеље за мистификацијом, без „онтолошког“ језика, једноставан, јасан, прозрачан као Литургија којом се напајао. Али и њега, Кавасилу, треба спасити схоластике. Та жеља да спасемо чак и Свете Оце од свега онога што није натопљено византијсмим маниризмом, једном врстом богословског ларпурлартизма, то ИАКО које није само једно него га наши студенти, ђаци, свештеници постављају да би пред собом обезбједили свој већ патристификован ум чак и од могућности размишљана ван бусија и ровова које су им професори ископали, а који читав живот копају. И нико не осјети мемлу тога рова., ни скученост хоризонта. Идеолошки ровови су једини ровови које људи добровољно све дубље копају. И уживају у томе. А кад се већ не може другачије, када дођемо до момента спознања, оног момента који је Сократ сматрао породом истине, изврдаћемо га једним „иако“. Опростићемо Св. Николи Кавасили прегледност, јасноћу, досљедност, тачност, све оно „схоластичко“. Одрбанићемо га оним што схоластика не посјдује и никада не може да посједује: „Светим Писмом“ и „богословским умом“.

И тако у недоглед. Јер ми посјдеујемо „иако“.

Лакше је Кавасили "опростити" схоластику него редефинисати своје схватање "дотичне", Зар не?

Егоизам због кога нестајемо

Одавно сам, чини ми се, „огуглао“ на много шта у животу, чак и на отворену људску злобу (мада ме живот с времена на вријеме изненади подижући праг и начин злобе за степен више). Али, чини ми се, никада нећу огуглати на ситне гестове, било да ме гану или „купе“, било да ме изнервирају и ражалосте. На примјер, сваки дан бар неколико пута прелазим преко мостова на једновремено може проћи само једно возило. С обзиром да не журим нигдје (све што сам желио у животу Бог ми је већ дао, па живот може просто да иде), имам обичај да, чак и када законски имам првенство пролаза, препустим да возило из другог смјера прво прође. Тада можете да видите какви смо то људи. Од оних који весело махну, климну главом, преко оних који бјесомучно зуре у будалу која не поштује закон јачег и безобразнијег до оних (најчешћих) којима не пада на памет да је другачије и могло бити осим да они прођу први. То им је мајка рођењем подарила.

Дакле, оно што могу да видим јесте да живимо у друштву у коме је егоизам на изузетно високом нивоу. Није у питању она западњачка „култура индивидуализма“ по којој смо спремни да пљујемо нештедимице јер то је ипак култура тј. један артикулисани однос према свјету и животу. Не живимо ми у свијету у којем је човјек бјесан од самоће, али заштићен од државе, у коме се граница слободе јасно зона и сви је поштују. Њемачка и Шведска су уређеност система платиле таквим индивидуализмом – долазак аутобуса у минут иде под руку са пустим недељним јутрима у којима само понеко изведе бернандинца да убије самоћу западног викенда. Није то то. Ово је балкански егоизам, један од најгорих аспеката нашег човјека. Јесте, причамо ми приче о чувеној гостољубивости и пријемчивости, непосредности (мада тад заборављамо да нам у комшилуцима, тим бастионима балканске непосредности, умиру људи од глади). Али ми не плаћамо цијену уређености система индивидуализмом. Наш егоизам је стихијски, као и све, не само непродуктиван, него и отворено деструктиван за нас као друштво и за наше животе саме.

Ми гинемо највише из егоизма, гинемо у „маказицама“ јер рачунамо да је „наша трака“ она коју заузмемо својим возилом, па су сви остали –хеј, па наравно!- дужни да нам се склоне. Од малена, још док су „пјешаци“, учимо дјецу да је умјеће живота оличено у успјеху да крочиш на асфалт („зебра“ или не, законито или не – ирелевантно је од малих ногу!) и тако „натјераш“ возача да те пропусти те му гордо покажеш да си ТИ центар свијета, аxis mundi, шта ли већ. Наше државе од реда неваљају јер смо као појединци и као нације себични и склони да једни другима намећем своја виђења стварности – а ко неће, широко му поље (које је, свакако, нагше). Нас највише свега кошта тај јадни, ситни, огавни егоизам који у друштву сатканом од егоманијака контаминира живот овдје

У школи – „гледај себе“. На факултету – „гледај себе“. На послу – „ма само гледај да теби буде добро, баш ће неко други бринути о теби“. У Цркви, том простору који осјећам мојим прапростором, простором и временом којима од искони припадам -  и тамо је дух егоизма свеприсутан, управо тамо гдје га је Спаситељ искоријењивао ријечју, чином, Крвљу и Устајањем. Ко жели први да буде – нека вам служи! Али „црквени прагматизам“, тај свевирус нашег живљења, налази начина да занемари и изврда и ову експлицитну ријеч Господњу. И опет се од ситног почиње. Када сам почео да служим као Свештеник олтара о много коме сам промијенио мишљење (обострано!) гледајући како се спрам других и мене односе у малом. Јер ништа није у стању да ме „убије“ као окађени егоизам, оно гуркање раменом у пролазу, оно њушкање и одмјеравање снага „ко ће да началствује“ и ко ће гдје да стоји, ко ће који возглас да узме, ко је кад рукоположен, ко је намјесник а ко није. Тада, у тој анти-икони Царства, ја осјећам потребу да побјегнем, да потражим друштво себи сличних, просјака, никоговића, људи којима ће читав живот бити мрско да се ћушкају за првенство које не боли и не обавезује, за првенство иза којег не стоји жртве него ЈА, тај апсолутни критеријум живљења и постојања.

Отуда сваки пут када је премудрошћу Премудрости и предањем Отаца предвиђено да се служећи поклон браћи саслужитељима и вјерном народу – ради којег, уосталом, и јесмо ту – ја осјећам потребу не да се поклоним, него да кажем: „праштајте за сваки пут када је и мене опхрвао егоизам, за свако брвно на коме сам се јарчио и сваки чин у коме нисам схватао да Христос долази посљедњем“. Јер тако и јесте, зар не?

Принос

Научите принос, сине. Пјесан ћете онда свакако знати.

Мјестите просфору. Мјесите и своје биће, прелазите руком кроз брашно и воду, кроз со и квасац и учите се животу.

Мјесите је као да пјевате херувимску пјесму. Мјесите је тако да све бриге ваше у њу буду унијете, али да вас ниједна од њих не обеспокојава док је мјесите. Мјесите је тако да сав труд земни у њу капље, да се зноје руке. И опет: тако да остане чиста и свјетла.

Мјесите је од доброг брашна, бољег него што смо сами, богатијег од свега што имамо. Мјесите је од три међупрста соли и једног шећера: јербо тако и у жизни јесте – живот је послан. И сладак. Мјесите је тако да има укуса, тако да је и слана и слатка, а не ни слана ни слатка. Мјесите је од живота.

Мјесите је од молитве. Аште је и вас дан заборављате, аште је и од премногих послова не знајете – мјесите је од молитве. Премјесите је од гледања сопствених гријехова. Али и од поуздања, уповања вјечитога, да је Бог паче смисла – па да не буде паче гријеха наших?

Пеците је с бригом – онолико колико се бринете да не загори и не остане бљутава и блатњава – толико се брижите и через себе. Јер – нисте ви ради просфоре, него је она ради вас.

                                                                            

Ето, јоште мало, и биће литургија. И ово тјесто постаће Тјело. А ово вино  - Крв. А ми?

„Горд и пркосан је мој завичај...“

Мај је мјесец у коме све „институције“ са којима се радо идентификујем прослављају своје дане и Крсне Славе (ПБФ – Св. Василија Острошког29.4. – 12.5. по НК; Философски факултет УИС-а – Св. Јован Богослов 8-21.5; Општина Фоча – „Николице“ 22-9.5. Универзитет у ИС – Св. Кирила и Методија 11-24.5.). То значи да тих дана, што „службеној дужности“, а најприје драга срца – јер ми свака од ових „институција“ много значи и улази у мој живот и моју личност – свих ових дана присуствуем свечаним академијама, пригопдним програмима који увијек покажу да кад се потрудимо, можемо више од наше свакодневице, да смо бољи него што јесмо, али да нас тај труд, изгледа, не обавезује да Факултет, Општину или Универзитет волимо кроз читаву годину. Али то је тема за неки други запис (или можда за све записе). Оно што ме увијек остави замишљеног јесте чињеница да сви наши свечани моменти, не саму у мају, започињу интонирањем једне мелодије и текста над којима не могу а да се не замислим. У питању је химна Републике Српске (не „Ер-Ес“ а јер се нико родитељу не обраћа „спеловањем“ иницијала него именом. Од милоште ћу је, као и сви, звати само „Српска“).

Мелодија, па и текст су упечатљиви. Као химна, „Моја република“ је „успјешница“, а не кажем „хит“. Али, никако да успијем да је осјтеим као своју. 

Можда је дио кривице у самом начину на који је она уведена. Присилна – као и све у овој земљи; стерилизована од свега „што би вријеђало остале народе“ – она музички и текстуално погађа све асоцијације које један Србин из Херцеговинеи Босне има, а да их не назива њиховим именом и њиховом суштином. Она у мени увијек буди тугу – не толико због њеног садржаја и њеног постојања, колико због тога што ме подсјећа на тужну чињеницу колико су „политичка коректност“ – нови назив за кетманство и полтронство – заправо доминантни мотиви једне политичке елите која настоји да од њих направи вриједност. Јер, спектар политичке реторике свих српских политичара са ове стране Дрине, без обзира на странку (иначе, промјењиву категорију) и идјени профил (који више и не постоји) ишао је од „екстремне деснице“ (читај: искрености да политичар каже оно што 99% народа мисли) до „умјерених ставова“ (читај: страха за функцију). Али никад, колико знам, више се није десило да се неко усудио да, бар упоредо са „Мојом Републиком“, отпјева и „Боже правде“ која је – да подсјетим! – осим тога што је Химна Србије и химна српског народа (дакле: не само Војвођана и Шумадинаца, него и Херцеговаца, Босанаца, Црногораца, Далматинаца и Славонаца). Нико се није усудио на онолико политичке „некоректности“ колико сваки дан преживљава не само у Западној Херцеговини, него и у Средњој Босни (отиђите само до Крешева!) Када је зимус на Чељиговићима осванула застава Србије (умјесто Српске, као да су у питању двије различите заставе), не само да је брзо уклоњена, него су се и Комунално и Град И. Сарајево оправдавали „недостатком праве заставе“! Укратко: иако је Српска у институционално бољем положају од хаоса Федерације, иако има народ који је осјећа као своју (понекад, чини ми се, потпуно непотребно и аутодеструктивно „одписујући“ дјелове ове земље који припадају Федерацији), ниво грађанске самосвјестим, грађанског самопоуздања је и даље низак. Јер, просто, никоме да се „омакне“ да, макар „интерно“ „употријеби спорна обиљежја“ тј. јасно и гласно каже да су обиљежја српског народа (логично, и обиљежја Србије), његова тј. наша обиљежја.

Република Српска је, дефинитивно, тренутно по много чему најсрпскија од свих српских земаља. Једина у којој не постоји идејно тражење (као у Србији), репресија према српском националном корпусу нити одијум и подвоједност унутар социјалних и осталих слојева на нивоу који би угрозио саму државу (ако што је то у Србији). Познајем много људи, поготово оних мислећих, који на Пале или у Бања Луку одлазе да се надишу вздуха тј. да дишу као слободни људи, без страха да ће их из неке београдске кафане неки квази-интелектуалац прогласити „ретроградним“ и „повратницима у 90е“ само зато што су рекли да Србија и Срби имају више од једне алтернативе (јер ваљда алтернатива и јесте алетарнативна) или да политика некритичког прагматизма није једина која води у будућност. Јесте, Српска је једина истински српска. Али управо зато чуди ова кетманштина коју „од локала“ па навише наши политичари усвајају у моменту у ком добију функцију.

Јесте, „горд и пркосан“ је мој завичај, али мој завичај је прије свега српски (што не значи, ако баш треба да се напомиње, да га то не спрјечава да у исто вријеме буде и нечији други). Жалосни примјер Црне Горе која је сасвим недавно била „Пијемонт Српства“ и „српскија од Србије“, која се поносила „непобједивошћу“ и ношењем „косовског завјета“, а која је од „најбољег дјела Српства“ постала „вјечити опонент великосрпским абицијама“ показује колико су опасни „горди и пркосни“ сентименти. Од Црногорца као „супер-Србина“ до Црногорца као Анти-Србина протекло је свега неколико пасова. Не мислим да би, уз све напоре међународног фактора и политичке гафове наших политичара, „босански пројекат“ могао да успије међ` Србима са ове стране Дрине. Али, ништа мања опасност не вреба од спонтаног, гордог и поносног пројекта „СуперСрба“ који се својом супериорношћу разликују од „слабих“ „Србијанаца“. Понос у очима са којим многи пјевају стерилни текст „Моје Републике“ плаши ме својом идентитетском небригом.

А Србије је наша, без икаквог политичког пројекта. Као и сваког маја, као и сваког мјесеца, понеки дан сам био у њој... Волимо је и увијек ћемо је вољети не онако како се воли иностранство, него како се воли најрођенији. Она у нама живи не као Држава него као Врњачка Бања, кумови, браћа, пријатељи, удишемо је као ваздух, без потребе да нас неко опомиње да треба да је удишемо. Не могу да се не запитам: када текст „Моје Републике“ напомиње да „другу земљу ми немамо“ – на коју земљу мисли? Јер, ми заиста немамо ниједну другу од оне у којој су и Ниш и Бања Лука, и Нови Сад и Требиње. Када казује да је у срцу мом само један дом... Република Српска – не изоставља ли из „мог дома“ подједнако и сарајевску Стару Цркву – која јесте мој дом јер су ми преци крштавани и вјенчавани тамо, као и, рецимо, Врњачку Бању у којој имам кумове или Рашку или Инђију у којој сам, са најближим пријатељима, провео тренутке који улазе у моје биће као неотуђиви дио онога што јесам, мог дома? Није ли заправо тенденција да „жртвујемо“ вјекове и просторе ради земље у којој се опет неће смјети пјевати „Боже правде“ најбољи показатељ бесмисла „гордности и поноса“ нашег завичаја? И није ли вријеме да одустанемо од пркоса ка основног идентитетског обиљежја, од опстанка из ината, честити царе, да осмислимо шта нам је чинити не би ли се од ове најниже тачке у којој као народ јесмо вратили. Јер, ја волим моју Републику али она је само мали дио онога што зовем домом.