четвртак, 29. октобар 2020.

У тренутку када ово пишем...

 

У тренутку када ово пишем...

 

У тренутку док ово пишем, Митрополит је на респиратору. Мене је лично већ једна смрт драгог човјека, очинске личности, овог 29.10, прије три године, опоменула да уз сву свијест да је то пут којим сви морамо проћи, ужасно је болно и то што се привремено растајемо. Страх ме је од нових растанака, ма са које границе овог и оног другог живота да се нађем.

Али ме је још више страх од овога што тренутно гледам у Црној Гори. Страх ме је тог вртлога у који се ушло, тог вира који вади душу, у коме се тренутно налазимо непрекидном салвом тајних и јавних увреда, подметања, квалификација, информација и дезинфромација: не желим да знам како сте састављали листу за побједничку коалицију и не желим да знам шта све имате да кажете једни другима док не саставите владу.

Сјетимо се древнога Израиља чију судбину овај наш српски народ врло често оприсутњује – а то није историја само богооткривења и Божије руке уздигнуте и мишице крјепке, већ и историја заборављања Бога Отаца својих, подијела и „тврдовратости“. Када је излазио из египатског ропства, морао је да лута четрдесет година по пустињи како би се у пустињи родио нараштај који није памтио ропство фараоново, како би и у себи слободан ушао у Обећану земљу. Слобода је стање које ти Бог дарује тиме што те води, тиме што води твој народ. Слобода је стање које се у теби, у народу, мора родити.

Данас се вријеме убзрало, прије Доласка Спасовог. Народи више немају на располагању деценије да лутају по пустињама. У нормалним околностима све оно што чујемо у међусобним оптуживањима мандатара Кривокапића и лидера политичких странака не би било драматично: јавни дискурс управо својом скандалозном непријатношћу буди и активише, нагони присталице да вам аплаудирају на скуповима, да вам пишу одушевљене коментаре по порталима а ваше политичке противнике да вам одговарају, како би њихове присталице писале своје коментаре и одговарале на оне прве. У нормалним околностима политика служи да се изрекну различити јавни и тајни интереси. У нормалним околностима све би то било дивно и легитимно.

Али ми нисмо у њима. Не само да је цијели свијет већ одавно одустао од хеленске полисности, у којој би мјерило живота требало да буде једино и искључиво врлина: тај свијет подједнако не разумије политичка аристократија која у подношењу и задавању увреда и освајању гласова види заслуге за представљање демоса, колико га не разумију ни финансијске и безбједносне структуре које су навикле да преко ових првих штите своје интересе. Овдје је по сриједи нешто друго: ми се данас у Црној Гори не сусрећемо са нормалним стањем. Ми се и даље налазимо у некаквом међустању, постмодернистичком квантном стању, у коме смо и побиједили и нисмо побиједили (тачније: све и даље може бити изгубљено), у коме се већ осјети дах слободе али Закон о подјармљивању Српске Православне Цркве и даље је на снази (како је умно примијетио луцидни Богољуб Шијаковић).

Зато: и мандатару и његовим савјетницима, и партијским вођама и експонентима њихових ставова, и онима који навијају и које је страх, попут мене, сасвим паралисао, те су замучали: не заборавите да имате посао који никако да опослите, а којим ћете се уписати у историју српског народа, онолико вијекова колико их је још остало до Доласка. Сви ми служимо Смислу који је изнад нас, Памћењу које морамо да оставимо. Прво направите Владу, па се свађајте око свега. Јесте: и за вас је ово необична ситуација, а нама Србима из Црне Горе и Херцеговине тешко је и када свима дајемо савијет из перспективе свезнајуће немоћи, али још теже када обуздавамо себе из перспективе потенцијалне моћи. Али има тренутака када морамо бити бољи од себе. Јер није нас сабрао механизам политичког живота већ онај пробуђени глас народа у литијама. Направите Владу. Направите, па се свађајте.

У тренутку када ово пишем, питам се да ли је и оном Старцу из Мораче, мом професору и старијем пријатељу од кога бих чуо и мелемну и оштру ријеч, уопште дато да попут Мојсија види свој народ избављен и у Земљу Слободе уведен. Помолимо се за Њега. И сачините владу. Биће њему лакше.

среда, 7. октобар 2020.

Замрзнуто срце Србије

 Лед је, као и свјетлост, не само темељно животно икуство већ и егзистенцијална метафора. Страх од студенти у исто вријеме нас опомиње да смо смртни све док не постанемо бесмртни, да лед и снијег владају нама - пријетња ледом стварна је и легендарна: још је страшнија од саме смрти она могућност да нас лед дезоријентише, да се попут Реље и Вује изгубимо кроз мећаву. Нису тек тако инфернални хронотоп описан не само као "пећ огњена" већ и као у лед окована Нарнија: лед је тренутно стање ствари европске цивилизације. Она умире у атлантској хипотермији, на Титанику на коме се покушава класно структурисати и распоредити и смрт. 
"Замрзнути конфликти" отуда нису само геополитички еуфемизам за недовршене ратове или "ратове ниског интензитета". Замрзнутост тих конфликата није само појам односан и политички: не односи се само на одмак од "ватреног оружја". Замрзли су само конфликти тамо гдје народи чекају одумирање у леденој топионици народа, тамо гдје је хладно међу људима, "али је стандард". Тамо гдје је додир оно што највише људи тражи и најмање налази човјека у њему. Па чак и тамо, у, рецимо, Ирској или Баскији, још једино сукоб идентитета чува пејсаж некадашње Европе. Тужно и претужно: али само су још реминисценције старих сукоба тачке на којима грије руке данашњих Европљанин. Свугдје другдје је стандард, ред, рад, дисциплина, дезинфекција, плата довољна да, према премудростима балканских музичара, будеш саморазумљиви космополита. И студен. Ледена смрт, гора од сваке.
Лед је убитачан, као и ватра. Зато замрзнути конфликт и не постоји тамо гдје постоји срце. Сјећам се разговора са једним Грком, Кипранином. На своме живописном "ћипарском" дијалекту објаснио ми је све што има да се зна: Кипар је један. Кипар није од јуче. Кипар није за данас. Кипар је стар хиљадама година. И није узак ни за Турке, али не може да не буде хеленски. Вријеме за Кипар не значи много. Било је у том монологу много оног левантског жара и театра, али и једне непоколебљиве топлоте. Да ли је Кипар "замрзнути конфликт"? Мени се чинило да није. 
Па и тамо гдје су конфликт "замрзнути" тако што људи који дијеле потпуно супротне погледе на прошлост, садашњост и будућност живе заједно - и тамо нема ништа "замрзнуто" докле год су људи спремни да сву топлоту свога постојања саберу. Докле год их грије неки Смисао. Сјећамо ли се осјећаја студени у Црној Гори прије него што нас је већ заметене у мећави, већ напола смрзле, већ сасвим хладних усана и укочених прстију разбудио посљедњи замах над нашим главама? И онда смо се огријали, о Божићу, о Светоме Сави. Што је било хладније, тог децембра, јануара, фебруара - ми смо осјећали све већу топлоту. Јер замрзнутих конфликата нема, осим тамо гдје су људи сасвим мртви. Понекад им слиједи "бытовая война", војна свакидашњице, самјеравање нас и њих у оним детаљима ефемерије у којима се види и самјерава непомирљивост гледишта на такав начин да је довољно да се погледамо и не кажемо ништа а да нам буде јасно да нисмо хладни једни ка другима. 
Срце је такође свеопшта стварност и метафора. Оно је средиште живота. За свете Оце ми не само да волимо срцем, већ Бога носимо срцем. Срце није мишић, већ тајанствено средиште човјека, оно "предубоко", оно амбисно у човјеку, на добро (на жалост и на зло). Он сам. Оно што се данас назива "идентитет". Човјек само срцем добро види. Човјек јесте његово срце. Србија само Косовом види. Оно суштинско је "реалним рјешењима" и политичким трговинама невидљиво. 
Зато Косово и Метохија никада нису "замрзнути конфликт". У нама се данас боре фиригдна и напола замрзнута Ледена краљица која је, попут оне К. С. Луиса још у стању само да нам понуди рахат-локум, да нас обмане како бисмо издали браћу и сестре.  И бори се прољеће које доноси Син Божији, које долази. "Већ се топе ледови на ријеци". 
Журити да се било шта ријеши док лед још траје значи само покорити се губитничкој војсци Ледене Краљице. Она ће можда још и успјети да умртви Сина Божијега, али не и да га убије. Јер Живот увијек побјеђује смрт. Прољеће, свјежина и југо, увијек однесу све сметове. До јуче смо се питали "идеш ли, роде?" Данас род наш иде. 
Сачувајмо зато срце за топле дане. Јер када у човјеку замрзне срце, он не само да није жив. Он није ни човјек.