"Иако"

Читам пред спавање (како иначе заспати? Шта сањати? Само оно сада живота, без Отаца, светих и књижевних који говоре из давнине?). Како просто „гутам“ литургичку литературу, просто сам „халапљиво“ прочитао највећио дио „Литургијског богословља“, заиста вриједног сборника текстова више савремених гршких богослова на разне литургијске теме.

И погоди ме једна ријеч. Једно „иако“.

Реченица казује: „у развоју дела Николе Кавасиле показује се да, ИАКО можда делује схоластички, поседује широко познавање Светог Писма и дубок богословски ум“ (Т. Кумарианос).

Најежио сам се. Све оно што ме сатире, што ме гуши, што сваки подухват чини тупим и бесмисленим, стало је у то „иако“.

Не могу више да помјерам културалне границе и помјерам стереотипе. Нећу и не желим да се борим за познавање појмова (шта јесте схоластика? Шта значи „деловати схоластички“?) Не могу ни да се борим за достојанство схоластике, да тражим помиловање и за њу. Да се питам како уопште можемо казивати нешто о њој а да не пробдијемо ноћи и погубимо очи над латинским текстовима Томе и осталих. Није више у томе поента.

Мене је забољела она, за нашу богословску средину типична бољка, тај идеолошки манир да се крећемо у сопственим представама, у готовим имагинаријумима. Јел`те, схоластика је ad hoc eo ipso „оно црно“, „негативна појава у нашем (хм, социјалистичком? Православном?) друштву“, што би исполитком рекао у једној диктатури којој смо (с правом) спремни да се смијемо. Њој, самом њеном црношћу, не припадају познавање Светог Писма (иако тешко да има библијски утемељенијих текстова од појединих одговора на квестије у СТ) нити дубок богословски ум (иако да схватиш штошта у средњевјековној схоластици треба да прочиташ текст небројено пута, докле не почнеш да га сањаш).

Та способност да прецртамо, да занегирамо, да размишљамо у категоријама чврстим као бетон и аморфним као вода, у мени изазива невиђен страх. Чак је и Кавасилу требало извинити схоластике. Јесте да је прегледан, без жеље за мистификацијом, без „онтолошког“ језика, једноставан, јасан, прозрачан као Литургија којом се напајао. Али и њега, Кавасилу, треба спасити схоластике. Та жеља да спасемо чак и Свете Оце од свега онога што није натопљено византијсмим маниризмом, једном врстом богословског ларпурлартизма, то ИАКО које није само једно него га наши студенти, ђаци, свештеници постављају да би пред собом обезбједили свој већ патристификован ум чак и од могућности размишљана ван бусија и ровова које су им професори ископали, а који читав живот копају. И нико не осјети мемлу тога рова., ни скученост хоризонта. Идеолошки ровови су једини ровови које људи добровољно све дубље копају. И уживају у томе. А кад се већ не може другачије, када дођемо до момента спознања, оног момента који је Сократ сматрао породом истине, изврдаћемо га једним „иако“. Опростићемо Св. Николи Кавасили прегледност, јасноћу, досљедност, тачност, све оно „схоластичко“. Одрбанићемо га оним што схоластика не посјдује и никада не може да посједује: „Светим Писмом“ и „богословским умом“.

И тако у недоглед. Јер ми посјдеујемо „иако“.

Лакше је Кавасили "опростити" схоластику него редефинисати своје схватање "дотичне", Зар не?