Егоизам због кога нестајемо

Одавно сам, чини ми се, „огуглао“ на много шта у животу, чак и на отворену људску злобу (мада ме живот с времена на вријеме изненади подижући праг и начин злобе за степен више). Али, чини ми се, никада нећу огуглати на ситне гестове, било да ме гану или „купе“, било да ме изнервирају и ражалосте. На примјер, сваки дан бар неколико пута прелазим преко мостова на једновремено може проћи само једно возило. С обзиром да не журим нигдје (све што сам желио у животу Бог ми је већ дао, па живот може просто да иде), имам обичај да, чак и када законски имам првенство пролаза, препустим да возило из другог смјера прво прође. Тада можете да видите какви смо то људи. Од оних који весело махну, климну главом, преко оних који бјесомучно зуре у будалу која не поштује закон јачег и безобразнијег до оних (најчешћих) којима не пада на памет да је другачије и могло бити осим да они прођу први. То им је мајка рођењем подарила.

Дакле, оно што могу да видим јесте да живимо у друштву у коме је егоизам на изузетно високом нивоу. Није у питању она западњачка „култура индивидуализма“ по којој смо спремни да пљујемо нештедимице јер то је ипак култура тј. један артикулисани однос према свјету и животу. Не живимо ми у свијету у којем је човјек бјесан од самоће, али заштићен од државе, у коме се граница слободе јасно зона и сви је поштују. Њемачка и Шведска су уређеност система платиле таквим индивидуализмом – долазак аутобуса у минут иде под руку са пустим недељним јутрима у којима само понеко изведе бернандинца да убије самоћу западног викенда. Није то то. Ово је балкански егоизам, један од најгорих аспеката нашег човјека. Јесте, причамо ми приче о чувеној гостољубивости и пријемчивости, непосредности (мада тад заборављамо да нам у комшилуцима, тим бастионима балканске непосредности, умиру људи од глади). Али ми не плаћамо цијену уређености система индивидуализмом. Наш егоизам је стихијски, као и све, не само непродуктиван, него и отворено деструктиван за нас као друштво и за наше животе саме.

Ми гинемо највише из егоизма, гинемо у „маказицама“ јер рачунамо да је „наша трака“ она коју заузмемо својим возилом, па су сви остали –хеј, па наравно!- дужни да нам се склоне. Од малена, још док су „пјешаци“, учимо дјецу да је умјеће живота оличено у успјеху да крочиш на асфалт („зебра“ или не, законито или не – ирелевантно је од малих ногу!) и тако „натјераш“ возача да те пропусти те му гордо покажеш да си ТИ центар свијета, аxis mundi, шта ли већ. Наше државе од реда неваљају јер смо као појединци и као нације себични и склони да једни другима намећем своја виђења стварности – а ко неће, широко му поље (које је, свакако, нагше). Нас највише свега кошта тај јадни, ситни, огавни егоизам који у друштву сатканом од егоманијака контаминира живот овдје

У школи – „гледај себе“. На факултету – „гледај себе“. На послу – „ма само гледај да теби буде добро, баш ће неко други бринути о теби“. У Цркви, том простору који осјећам мојим прапростором, простором и временом којима од искони припадам -  и тамо је дух егоизма свеприсутан, управо тамо гдје га је Спаситељ искоријењивао ријечју, чином, Крвљу и Устајањем. Ко жели први да буде – нека вам служи! Али „црквени прагматизам“, тај свевирус нашег живљења, налази начина да занемари и изврда и ову експлицитну ријеч Господњу. И опет се од ситног почиње. Када сам почео да служим као Свештеник олтара о много коме сам промијенио мишљење (обострано!) гледајући како се спрам других и мене односе у малом. Јер ништа није у стању да ме „убије“ као окађени егоизам, оно гуркање раменом у пролазу, оно њушкање и одмјеравање снага „ко ће да началствује“ и ко ће гдје да стоји, ко ће који возглас да узме, ко је кад рукоположен, ко је намјесник а ко није. Тада, у тој анти-икони Царства, ја осјећам потребу да побјегнем, да потражим друштво себи сличних, просјака, никоговића, људи којима ће читав живот бити мрско да се ћушкају за првенство које не боли и не обавезује, за првенство иза којег не стоји жртве него ЈА, тај апсолутни критеријум живљења и постојања.

Отуда сваки пут када је премудрошћу Премудрости и предањем Отаца предвиђено да се служећи поклон браћи саслужитељима и вјерном народу – ради којег, уосталом, и јесмо ту – ја осјећам потребу не да се поклоним, него да кажем: „праштајте за сваки пут када је и мене опхрвао егоизам, за свако брвно на коме сам се јарчио и сваки чин у коме нисам схватао да Христос долази посљедњем“. Јер тако и јесте, зар не?