„Учини Исус почетак знамења...“

Куму Немањи и куми Миљани,

Миљану и Тијани,

Свима онима који су са мном дијелили или ће дијелити своју радост

Свадба, то је један мали живот.

Зато су ме увијек бољеле њене „религиозне“ дихотомије. У ствари: она дихотомија између свете тајне брака и свадбе. Ту, на распуклинама нашег бића, тамо, на паркингу поред цркве, тада, послије чина свете тајне вјенчања, ми се предајемо као Црква и као нација, ми полутимо наше животе, дакле, никог другог до нас саме. Јер не само да доживљавамо да је, ето, престала епифанија светости људског љубавног односа него, како нам сугерише сада већ изграђена полусвиојест, урањамо у простор чулног а тиме и страственог. Парадокс над парадоксима – вјенчање је свети дио свадбе. Свадба је несвета и антисвета прослава свете тајне брака. И тако увијек, тако читав један народ, дакле, читава једна црква. 

Поготово је то болно када си свештеник. Оно пристојно, дакле, оно што простоји Служитељу живота јесте да, кад се већ нашао ту, оно бар покаже једну врсту потпуне апатије. Да буде, али да не буде ту. Да гледајући не види људе око себе, да не чује музику око себе. Да цједи „Фанту“ и замишљено каже понеко „хмммм, дааааа“. То бар јавно. Тајно је, биће, други пар опанака. Свештеник живота вјечног је биће проклето да, ако се и радује, то не смије да покаже, уколко му је стало до имиџа. Ако му је стало до људи који су ту -  да не покаже. Бар јавно.

Свештеник живота вјечног би требало да буде биће Богочовјека.

Понављамо, али не чујемо: „И у трећи дан бјеше свадба у Кани галилејској...“ Бјеше свадба. И тамо бјеше Богочовјек и Ученици. И Мати Његова, бестрасна Приснодјева. Каква ли је само могла бити ондашња свадба. Вјероватно не пуно различита од наших. Ето, увијек смо били склони, још од Ромејског Царства коме смо се дивили до данас да „увозимо“ али и прихватимо дух блиског Истока. Вјероватно да је у Кани Галилејској извијала зурла. Људи су играли – знали су, попут нас, да цијене те преријетке тренутке када су сви вољени на окупу, када се плеше и игра и наздравља и плеше и наздравља и понављају се неке приче и успомене. Ту, међу њима, сједио је Богочовјек чији час још не бијаше дошао. Сједио је са предзнањем Логоса и тијелом Сина човјечијег, слушао зурле и гледао људе. И побринуо се да имају вина. Да безукус воде постане вино, да буде оно у чему ћемо се вјечито сјећати Њега...

Није ли Богочовјек присуством на свадби благословио брак? Нису ли све свете тајне, све те провале вјечности овдје и сада једна Светајна Христова? Ако вјерујемо у „литургију послије литургије“ – вјерујемо ли у брак послије брака тј. у вјечито присуство светиње, те есенције живота у сваком кораку супружника? Неће ли их живот сам одвећ често подсјећати на муке и страдања, на оно наше „свјати мученици“, исувише често да бисмо имали право да им зарад конструкције религијских предоџби имали право да им одузмемо радост, радост блиских људи, радост плеса, радост игре, радост музике?

Слава Ти Господе у младенцима који крећу стопама новог живљења! Слава ти у њиховим пјесмама, у њиховим погледима! Слава ти за нас који смо били са њима!

Дај нам да и свадба буде увертира за Славље у непролазном Дану Царства Твога!