(поздравно слово на свечаној академији поводом крсне славе Православног богословског факултета св. Василија Острошког у Фочи)
Када је прије 32 године у тадашњем Србињу запчео нови живот сарајевске богословије у облику Духовне академије Св. Василија Острошког, оци оснивачи наше школе били су вођени завјетном мишљу старом неколико вијекова. И данас, када гледамо онај одавно пуцкетави снимак свечаног проглашења почетка рада Духовне академије, ми заправо гледамо у вијекове прије и вијекове послије тог тренутка. У ратној и трагичној али уједно и свечаној и радосној атмосфери, стоје наш духовни отац и покровитељ, Високопреосвећени Митрополит Николај, а ту су и великани српске богословске мисли у ХХ, наш први декан Епископ Атанасије Јевтић, коме се ускоро као наставник и наш вољени старац придружио величанствени Митрополит Амфилохије Радовић, лучоноша острошкога духа и миомириса. Ту је и тадашњи епископ, данашњи митрополит Бачки г. Иринеј и његов дубоки глас који са дужном торжественом озбиљношћу чита проглас о оснивању наше Академије. Ту је и академик Војислав Максимовић, човјек који је знао да је брига за свој крај – прва дужност свакога ко воли свесрпску Отаџбину. Међу матичарима су и друга велика имена, попут завјетног мислиоца Жарка Видовића... све њих је обједињавао исти Дух Свети који и данас дише међу нама и надахњује нас да наставимо дјело које су на обалама Дрине још од немањићких, котроманићких и љубавићких времена започели наши у Христу прародитељи: краљеви, војводе, монаси, свештеници, штампари али и тежаци и хајдуци, сви уједињени у једном мисли: оној да Свјетлост Христова кроз српске школе освјетљава ове наше крајеве и све крајеве Отаџбине. Вјеровали су тада у нас данас, видјели нас у Духу, и кроз најцрња времена и прије те 1994, тражили да доживе час који ми данас благодарни Богу и њима живимо. Није ни чудо до су назвали нашу школу именом Светог Василија Острошког – једног од ријетких Херцеговаца којега није покорила гордост због рођења у хумској земљи, светитеља који је видио Пећ и носио косовску мисао у себи, никада миран од агаренских напада и злобе истокрвних нам Раича... Почело се тада, са сазнањем да је за једно високо богословско училиште вријеме управо тада, у времена туге и радости, напора и бескрајне љубави, у вријеме када се славно умирало али је и свети Василије у литији ишао кроз ову земљу и ми смо му дрхтавом руком и душом прилазили. Од тог дана у нашим учионицама изречено је много предавања, у нашим црквама одслужено много литургија, подијељено много диплома... Али оно језгро као да је остало исто – наша школа заснована је на истом благослову Св. Василија и истој светој основи: на завјетном убјеђењу да човјека нема без Великог Петка и Васкрсења, без одрицања и слављења, без осјећаја да настављаш нешто веће од себе самога и осјећаја да мораш бити довољно јак да би и они након тебе имали на кога да се угледају. Недавно смо се нас неколицина присјећали студирања раних двијехиљадитих година на нашем Факултету, присјећали се професора и духовитих догодовштина, али и биједе и дијељења свега што се имало и супруга једног нашег бившег студента са уздахом рече: „Како бих вољела да сам тада била са вама!“ Тај уздах нас је замислио: заиста, прилика да ти предају људи попут Митрополита Амфилохија и Милана Радуловића била је вриједна свих пробушених ципела на путу низ и уз Крвавац. Успјели смо данас управо зато што су се наши професори из Београда и свих српских земаља трудили да нам буду оно највише што се може бити студенту – да нам постану и остану узори. Замислите како је било ком декану нашег факултета када се ујутро Богу помоли и крене му дан а он зна да му ваља у ципеле Владике Атанасија? Можда не вриједимо његове пертле, али знамо да нам ваља ходати кроз васељену његовим стопама.
Данас када славимо светог Василија, морамо и да
се запитамо гдје бисмо и шта бисмо могли без његових светих молитава? Знамо сви
одговор: ништа. Но он је дао прегаоцима божанске махове. Управо Божијим
промислом догодило се да се Академија смјести у овај град. Од дана њеног
смјештања, професори и студенти наликовали су на свој српски народ у малом. Као
што су Срби сви од реда Крајишници јер увијек живимо на путевима цивилизација,
на контакту туђих амбиција, увијек довољно мали да нас распарчавају а довољно
велики да сметамо, тако се и наш факултет од почетка морао потрудити да оправда
своје постојање. Нама се понекад, из демографски већих центара поручивало да је
Србиње тј Фоча одвећ мала и забачена да изнесе један факултет – као што се то у
отуђеном свијету почесто пребацује Београду и српском народу у цјелини.
Заборавља се да наш град не само да има величанствену историју – и то историју
управо града – већ и данас има грађане, људе који живе онај Платонов идеал
полиса као мјеста припадања и узрастања. Када год један Србин изрекне несвјесну
бесмислицу о томе да Факултет потребује неки већи град или неки други
универзитет, такав човјек, макар несвјесно, заправо проглашава смрт Српства.
Један народ и његова култура нису живи зато што се трпамо на неколико комада
земље. Наш златни средњи вијек није нам оставио ниједан град величине Лондона,
већ су тадашњи Призрен, Скопље и Крушевац сијали својим црквама. У XIX
вијеку наша Србија али и српска култура изван ње дижу се не зато што смо имали
велике градове већ зато што је велика српска култура Београд, Ниш, Ваљево,
Мостар, Сарајево, Фочу преображавала из турских касаба у културом велике градове.
Свако ко мисли да српска култура данас није кадра да се непрекидно остварује,
узраста и надахњује на истоку Српске и у Фочи – проповиједа крај и потонуће
српског народа. Но ми смо најјаснији свједок да је и даље кадро српско
богословље да буде живо и присутно. Чувена је жалба св. Григорија Богослова
како се у Новом Риму његовог доба по пијацама и трговима расправља о догматским
проблемима. Данас су теолошке расправе живе по фочанским трговима и баштама,
што ће рећи да дух златног вијека Цариграда овдје столује више него ма гдје
другдје. За српско богословље бескрајно је важно да се дозивају, воле, помажу и
непрекидно прожимају наш ПБФ у Београду, мјесто у коме смо увијек својој кући и
наш Факултет на коме су браћа из Београда увијек својој кући. Српство је јако
не колико га има у Београду или Бањој Луци – мада борба за Мегалополисом и тамо
није једноставна ни лака – већ онолико колико смо јаки у сваком мјесту наше
Отаџбине. Отуда наш Универзитет у
Источном Сарајеву, наш град јесу завјетни задатак и проба читавог српског
народа, као цјелине. Ми смо зато данас поносни не гордошћу која почесто
надахњује али и заслијепљује људе, када се факултети бусају бројкама,
пројектима, новцем и сличним параметрима који пред вијековима не значе ништа.
Ми смо поносни што нам је најмањима дато да носимо крст и огањ Светог Василија,
а тај крст и тај огањ највећи су и најватренији на свијету.
