„Горд и пркосан је мој завичај...“

Мај је мјесец у коме све „институције“ са којима се радо идентификујем прослављају своје дане и Крсне Славе (ПБФ – Св. Василија Острошког29.4. – 12.5. по НК; Философски факултет УИС-а – Св. Јован Богослов 8-21.5; Општина Фоча – „Николице“ 22-9.5. Универзитет у ИС – Св. Кирила и Методија 11-24.5.). То значи да тих дана, што „службеној дужности“, а најприје драга срца – јер ми свака од ових „институција“ много значи и улази у мој живот и моју личност – свих ових дана присуствуем свечаним академијама, пригопдним програмима који увијек покажу да кад се потрудимо, можемо више од наше свакодневице, да смо бољи него што јесмо, али да нас тај труд, изгледа, не обавезује да Факултет, Општину или Универзитет волимо кроз читаву годину. Али то је тема за неки други запис (или можда за све записе). Оно што ме увијек остави замишљеног јесте чињеница да сви наши свечани моменти, не саму у мају, започињу интонирањем једне мелодије и текста над којима не могу а да се не замислим. У питању је химна Републике Српске (не „Ер-Ес“ а јер се нико родитељу не обраћа „спеловањем“ иницијала него именом. Од милоште ћу је, као и сви, звати само „Српска“).

Мелодија, па и текст су упечатљиви. Као химна, „Моја република“ је „успјешница“, а не кажем „хит“. Али, никако да успијем да је осјтеим као своју. 

Можда је дио кривице у самом начину на који је она уведена. Присилна – као и све у овој земљи; стерилизована од свега „што би вријеђало остале народе“ – она музички и текстуално погађа све асоцијације које један Србин из Херцеговинеи Босне има, а да их не назива њиховим именом и њиховом суштином. Она у мени увијек буди тугу – не толико због њеног садржаја и њеног постојања, колико због тога што ме подсјећа на тужну чињеницу колико су „политичка коректност“ – нови назив за кетманство и полтронство – заправо доминантни мотиви једне политичке елите која настоји да од њих направи вриједност. Јер, спектар политичке реторике свих српских политичара са ове стране Дрине, без обзира на странку (иначе, промјењиву категорију) и идјени профил (који више и не постоји) ишао је од „екстремне деснице“ (читај: искрености да политичар каже оно што 99% народа мисли) до „умјерених ставова“ (читај: страха за функцију). Али никад, колико знам, више се није десило да се неко усудио да, бар упоредо са „Мојом Републиком“, отпјева и „Боже правде“ која је – да подсјетим! – осим тога што је Химна Србије и химна српског народа (дакле: не само Војвођана и Шумадинаца, него и Херцеговаца, Босанаца, Црногораца, Далматинаца и Славонаца). Нико се није усудио на онолико политичке „некоректности“ колико сваки дан преживљава не само у Западној Херцеговини, него и у Средњој Босни (отиђите само до Крешева!) Када је зимус на Чељиговићима осванула застава Србије (умјесто Српске, као да су у питању двије различите заставе), не само да је брзо уклоњена, него су се и Комунално и Град И. Сарајево оправдавали „недостатком праве заставе“! Укратко: иако је Српска у институционално бољем положају од хаоса Федерације, иако има народ који је осјећа као своју (понекад, чини ми се, потпуно непотребно и аутодеструктивно „одписујући“ дјелове ове земље који припадају Федерацији), ниво грађанске самосвјестим, грађанског самопоуздања је и даље низак. Јер, просто, никоме да се „омакне“ да, макар „интерно“ „употријеби спорна обиљежја“ тј. јасно и гласно каже да су обиљежја српског народа (логично, и обиљежја Србије), његова тј. наша обиљежја.

Република Српска је, дефинитивно, тренутно по много чему најсрпскија од свих српских земаља. Једина у којој не постоји идејно тражење (као у Србији), репресија према српском националном корпусу нити одијум и подвоједност унутар социјалних и осталих слојева на нивоу који би угрозио саму државу (ако што је то у Србији). Познајем много људи, поготово оних мислећих, који на Пале или у Бања Луку одлазе да се надишу вздуха тј. да дишу као слободни људи, без страха да ће их из неке београдске кафане неки квази-интелектуалац прогласити „ретроградним“ и „повратницима у 90е“ само зато што су рекли да Србија и Срби имају више од једне алтернативе (јер ваљда алтернатива и јесте алетарнативна) или да политика некритичког прагматизма није једина која води у будућност. Јесте, Српска је једина истински српска. Али управо зато чуди ова кетманштина коју „од локала“ па навише наши политичари усвајају у моменту у ком добију функцију.

Јесте, „горд и пркосан“ је мој завичај, али мој завичај је прије свега српски (што не значи, ако баш треба да се напомиње, да га то не спрјечава да у исто вријеме буде и нечији други). Жалосни примјер Црне Горе која је сасвим недавно била „Пијемонт Српства“ и „српскија од Србије“, која се поносила „непобједивошћу“ и ношењем „косовског завјета“, а која је од „најбољег дјела Српства“ постала „вјечити опонент великосрпским абицијама“ показује колико су опасни „горди и пркосни“ сентименти. Од Црногорца као „супер-Србина“ до Црногорца као Анти-Србина протекло је свега неколико пасова. Не мислим да би, уз све напоре међународног фактора и политичке гафове наших политичара, „босански пројекат“ могао да успије међ` Србима са ове стране Дрине. Али, ништа мања опасност не вреба од спонтаног, гордог и поносног пројекта „СуперСрба“ који се својом супериорношћу разликују од „слабих“ „Србијанаца“. Понос у очима са којим многи пјевају стерилни текст „Моје Републике“ плаши ме својом идентитетском небригом.

А Србије је наша, без икаквог политичког пројекта. Као и сваког маја, као и сваког мјесеца, понеки дан сам био у њој... Волимо је и увијек ћемо је вољети не онако како се воли иностранство, него како се воли најрођенији. Она у нама живи не као Држава него као Врњачка Бања, кумови, браћа, пријатељи, удишемо је као ваздух, без потребе да нас неко опомиње да треба да је удишемо. Не могу да се не запитам: када текст „Моје Републике“ напомиње да „другу земљу ми немамо“ – на коју земљу мисли? Јер, ми заиста немамо ниједну другу од оне у којој су и Ниш и Бања Лука, и Нови Сад и Требиње. Када казује да је у срцу мом само један дом... Република Српска – не изоставља ли из „мог дома“ подједнако и сарајевску Стару Цркву – која јесте мој дом јер су ми преци крштавани и вјенчавани тамо, као и, рецимо, Врњачку Бању у којој имам кумове или Рашку или Инђију у којој сам, са најближим пријатељима, провео тренутке који улазе у моје биће као неотуђиви дио онога што јесам, мог дома? Није ли заправо тенденција да „жртвујемо“ вјекове и просторе ради земље у којој се опет неће смјети пјевати „Боже правде“ најбољи показатељ бесмисла „гордности и поноса“ нашег завичаја? И није ли вријеме да одустанемо од пркоса ка основног идентитетског обиљежја, од опстанка из ината, честити царе, да осмислимо шта нам је чинити не би ли се од ове најниже тачке у којој као народ јесмо вратили. Јер, ја волим моју Републику али она је само мали дио онога што зовем домом.