Шта даље?

Знате како човјек некад понеку ситницу схвати као трагедију? Можда је разлог томе његова незрелост, сконост преувеличавању и емоционална глупост, али, чак иако је све то тачно, те мале трагедије нам показују да нам је до нечега или некога стало.

Такву једну трагедију у чаши воде сам доживио неки дан када попричао са својим студентима. Разлог су биле двије књиге од укупно 740 страница које они треба да прочитају да би изашли на испит из једног предмета. Просто, на идеју да они треба да их прочитају дошао сам чим сам сазнао да су младе колеге већ на једној од старијих година, а да нису имали прилику да прочитају два класика савремене православне теологије – једну књигу коју је моја генерација (рођ.83, уписана 2002) морала да прочита на крају прве године и другу књигу (заиста захтјевну и тешко прозирну) ради које сам, између осталих, и учио новогрчки језик (данас имамо спрски превод). С обзиром да сам тим дјевојкама и момцима предавао и на првој години, ту чињеницу нисам схватио сам као њихов проблем, него и као свој велики пропуст: и ја сам повјеровао да ће их млади људи већ из неког разлога и у програму неког предмета срести и прочитати. А нису. Сад стојимо пред проблемом: они што морају да прочитају, ја што то досад нису учинили. А обоје пред мучном ситуацијом у којој они од мене очекују да их „растеретим“, ја неразумијевајући како човјека може да оптерети оно за шта живи, оно што је изабрао да га прати читав живот, оно чиме ће се, по мом дубоком увјерењу, бавити у вјечности – теологија.

Ишли смо даље. У причи сам сазнао да тренутно ниједна књига не кружи међу студентима као она вјечито друга књига коју ниједан професор не тражи, али је „модерно“, пожељно, интересантно, да је прочиташ. Ништа сем обавезне литературе не циркулише. Отуда проблем са читањем, са лектиром: читањем се, у виђењу младих колега, оставрује специјалистичко знање. То је принудна активност, нужно зло неопходно ради полагања испита. И док се и дан данас ја, као и већина колега на Факултету, боримо да откинемо по неки минут обавезама попуњеног времена за читање, тим младим људима читање је – само по себи непријатна обавеза. Бреме.

Нисам склон да човјека унапријед оправдам, али ни да га оптужим. Зато разлику у ставовима нећу ни да пришијем као неку непоправљиву одлику „младих“, али не бих сматрао ни часним да разлику у приступу која, евидентно, постоји, одбацим као „привидну“ и „ирелевантну“. Не, иако нас дијели 10 година, иако је и у моје вријеме било доста студената који су из погрешних разлога уписивали факултете, а студије доживљавали као гњаважу, дух и догађаји су били различити. Неко је, ипак, данашњу омладину другачије васпитао. Али како и зашто?

„Нисам ја Господе, него Болоња коју си ми Ти дао“

Кад год се неко запита шта ли је то труло у образовном систему нашем, одмах се помене чаробна ријеч: Болоња.

Али, као што је Адам, у библијском казивању о прародитељском гријеху, одмах свалио кривицу на Господа и жену и тако аболирао себе од одговорности, неутврдивши своју одговорност у ономе што се десило, позивање на Болоњу код нас углавном служи томе.

Треба рећи часно: Болоња је дошла да замијени стари систем студирања. У моје, предболоњско вријеме, студент је био човјек који је уписао један факултет; професор је био недостижно божанство академске онтологије, асистент његов викар на земљи, а студирање савладавање испитних питања, дознавање „ударних“ тема. И пуно слободног времена. То вријеме сте могли да користите за студирање, тј за студиозно, вишестрано, детаљно проучавање предмета или за џабалебарење, које сте касније надокнађивали кампањским бубањем. Још један спецификум раних радова факултета у нашој Републици-у-настајању је била зависност од кадра из Србије и, сходно томе, релативно неуређена настава.

Кад је Болоња као концепт предвиђена, нудила је све осим горе наведеног. Силабус са јасно утврђеним градивом. Стално присуство студената, али и редовност професора и асистената. Предиспитне обавезе које носе тежину на испиту. Редуковање штива. Укратко: многи су то тада сажимали као „претварање факултета у средњу школу“. Студент и професор би требало да највећи дио дана проведну заједно, тако да студент на крају полаже (у односу на предболоњски) редукован програм, а професор би требало већ да зна колико му студент зна послије свих предавања, вјежби и колоквијума.

Данас, кад знамо да смо из оба система углавном узели само најгоре, поставља се питање: ко је крив, Болоња или ми? Питање је адекватно питању: да ли је Трилатерална комсија крива што се испред мог стана у Фочи не чисти снијег? Жена? Змија? Ја?

Сигурно да је образовање код нас немогуће и нефер посматрати изван контекста ратова, геополитике и општег пада друштва (о чему бих такође нешто рекао). Али чињеница јесте да много тога зависи од нас, од наше воље, жеље и ангажовања. Један дио проблема са Болоњом сигурно јесу превелике норме наставе за наставно особље (због којих страдају и наука, резервисана за слободно вријеме, и настава јер се и за њу треба спремати), али оне ни изблиза не објашњавају све. Такође, систем често стимулише студенте да не студирају, него да „чисте“ испите (много конкурса расписаних од стране јавних институција захтијева управо то). Чињеница да смо редуковали програме, али нисмо остварили идеал потпуног саживљавања академске заједнице болно подсјећа да је човјек биће које, уколико га сам систем не подјећа на његове обавезе, само је склоно да „налази кривине“. Зашто је тако – питање је свих питања.

Оно што се никако не може заобићи јесте чињеница да је комплетан образовни систем – а не само један његов дио – доживио „реформу“. Заправо, реформисао се поглед друштва на само образовање. Иако образованост није била небески високо цјењена ни у прошлом систему (како се данас често романтизује), иако су и тада просветари штрајковали за достојне и већ зарађене плате, ипак су имали неку врсту достојанства и неприкосновености. Није да су били апсолутни ауторитети, поготово не сви васпитачи, учитељи, наставници, професори, али било је оних бескомпромисних вјерника у могућност да се човјек образовањем учини бољим а његов живот достојнијим. Свакако, распад бившег система није само укинуо марксистичко повјерење у начела Просветитељства, него је донио апсолутни хаос у привреди, друштву, образовању. У друштву у коме владају „сналажење“ а новац је вриједносни појам – образовање има мало тога да понуди. Ријетки су људи којима је сатисфакција за учење управо у знању које ће остварити. Сви остали разлози данас – готово да не постоје.

А тај проблем се види од основне школе, штавише од вртића. Човјек је невиђено економично биће, склоно да својим бићем распозна шта може, а шта не, шта је дозвољено и потребно, шта не. Ако мама и тата већ у вртићу одређују ко ће бити Баба Рога, а ко дрво – а не способност рецитовања и плеса – зашто онда рецитовати и плесати? И тако до краја образовања: изложеност наставника егзтистенцијалним питањима и локалним утицајима, лијеност и немоћ да се са дјецом ради, склоност система да умјесто лектире тражи читанке – све то чини просјечног младог човјека вјечитим домишљалом и провлачивачем. Увијек ће се неко други бавити њиме и поправљати наше брљотине: основна школа је обавезна (зашто да се онда пада на поправни?), средња је минимум образовања (зашто да се пада на поправни), на факултету је већ касно (зашто да се пада на испитима?)... И тако у недоглед. На жалост, недоглед необразовања.

Одакле онда проблем? Да ли у формалним условима образовања, у реформама (вјечитим) или у духу егоизма који се кроз те реформе само провукао? Чини ми се у овом другом. Није проблем ни Болоња и девет разреда основне школе. Проблем је у томе што дјецу од малих ногу учимо, а систем их у том увјерењу утврђује, да се свијет врти око њих. Да су васпитачи, учитељи, наставници, професори дужни да се саобразе њима и само њима (има, наравно, истине у потреби да се посветимо дјетету). Систем дијете упознаје са правима -  да буде парадокс већи, систем у коме одговорности има изузетно мало. И зато нам расту себичњаци којима су сви они који их „тјерају“ да буду другачији, бољи, ученији – смртни непријатељи. Наравно, нису ни изблиза сва дјеца таква. Али феномен је очигледан и нема смисла порицати га.

Има ли Република Српска културу?

Вратимо се само на моменат назад, из образовања у културу. Не сматрам се компетентним да дам неку дефиницију културе из теорије културе: култура је за мене, осим основне културе понашања и опхођења, садржај живота. То је она жеља коју имате у свим нашим градићима да, послије неког спорта и ресторана, одведете дијете на представу и филм (а да притом та представа и филм нису инциденти, него правило у том градићу). Има ли такве културе? Како је она присутна код нас?

Питање тешко и тешко рјешиво. Бања Лука, као престоница, може да рачуна на редовније културне садржаје или бар њихове имитације. Велика нада нас из Сарајевско-романијске регије и Подриња јесте Андрићград. Кустурица је једини неупитан културни феномен за себе. Али, шта јесте наша култура? Може ли она постати свеприсутна? Зар нису поједине представе и филмови, понека књига купљена на БГ сајму и понеки метросексуални „културни радник“ у општини премало за једну земљу? Питање опстанка Републике Српске јесте питање њене културе. И брат и ја смо се напатили, насиротовали. Али никад, ни у најгора времена, нисам желио да одем из ове земље јер ми је овдје тјесно, јер сам незадовољан људима, јер мислим да је тамо боље. Па, иапк, сваки пут кад се сусретнем са чамотињом провинцијалне жабокречине, запитам се: да ли ће моје дијете хтјети да живи овдје? Гдје су институције културе? Да ли неко размишља о нама и који је наш културни образац? „Трећи пут“ Солжењицина? Бједна имитација Запада?

Актуелна друштвена елита није у стању ни да постави ова питања, а не да на њих да одговор. Она је и сама конзумерска и имитаторска, непродуктивна или миметички квази-продуктивна. Зато нам и није боље. Не знамо оно што културан човјек мора знати – ко је и гдје је.

Образовања нема без културе, културе без образовања. А живота достојног човјека нема без њих двоје. Зато -  ко год да каже за себе да воли ову земљу и хоће да јој се посвети – нека се посвети култури и образовању.

Парадокс образовања и живота

Дакле, први корак јесте: саопштити смисао, дати смисао, показати да нешто осим корумпиране свакодневице постоји и вриједни.

Ево једног парадокса: иако смо готово сви склони да сматрамо да закон и правила треба укинути и направити изузетке (пустити на испиту и сл), нико од нас не би желио да нас вози возач коме је неко дао „Д“ категорију, лијечи љекар са поклоњеном оцијеном на специјалистичком испиту, исповједа малоуман свештеник, штити физички недорастао полицајац. Али како да бар ове службе врше људи са минимумом достаојанства и знања, ако смо увијек склони да багателишемо „само овог мог малог?“ Може ли нам у овој ситуацији икада бити боље? Тешко.

Република Српска је својеврсна козачка републике (мени, као православном словенском свештенику, то је, наравно, позитиван појам). Она је настала на жељи за слободом и за смислом, са идејом о њеном садржају (да ли се та идеја некоме свиђа или не, није сада питање). Кроз године се чак успоставио неки осјећај дигнитета, воље (на источнословенским језицима се „слободан“ човјек каже „вољни“ – треба вољети и хтјети да би се било слободним). Она је већ неколико пута била спремна да каже „НЕ“ репресији – да понуди и неки садржај, љубав, осјећај припадности и поноса. Сљедеће НЕ које ће било ко ко буде водио ову земљу морати да каже јесте НЕ нама самима, нашој жељи да се „сналазимо“ и ДА култури, образовању, знању, човјеку који нема потребе за сналажењем јер живи живот већи од таквог живота.

Идеја и питање смисла студија

Све нас то враћа назад мојим студентима. Биће то добро. Прочитаће они. Али је битно да пронађу смисао. Да науче да себе самјеравају са већима, а не веће са собом. Осјетиће да вриједи, да ову земљу вриједи вољети. Да има нешто, а из хришћанске перспективе и Неко већи од њих. Наша дјеца поново морају да нађу бар идеалне, ако већ вриједности одмах не могу да нађу. Морамо им понудити припадање. Разлог да јесу. Уколико то не осјете – најмањи је проблем колико ће нас бити.

Добој – Фоча 23-24.5.2014.

Сједим и размишљам како почети.

Одавно сам одустао од паметних почетака. Али сад ми недостаје било какав. Зааправо, у мени се рађа нешто, неки основни утисак, али не знам на шта да га разложим, чиме да отпочнем да га описујем. Са једне стране, оно што сам јуче видио у Добоју по свему јесте толико различито од суботњег фочанског јутра на тераси мога стана (иначе најљепшем мјесту које постоји у овом граду), толико различито од породице на окупу, доручка без брзине, кафе и сладоледа са Јеленом и дјецом. Али: да ли је различито? Да ли постоји та дистанца? Није ли исто овако почела и прошла субота, нисам ли правио прженице дјеци и Јелени, задовољан животом, оваквим животом, кад ми је Марко Папић јавио за смрт куме Нате? Јуче ми је једна жена, радница у скриптарници Саобраћајног факултета у Добоју причала да је тог јутра пошла да купи хљеб у пекари када је, прво на фејсбуку видјела слику своје зграде у води, а онда и сама доживјела нагли продор воде до мјеста у коме је била? Оно што сам јуче видио и доживио је ужас – ово овдје (само)задовољство једног „сређеног“ живота. Али разлика је само површинска и премостива у тренутуку. Оно што јесте напор: превладати разлику уназад, учинити да „живот тече даље“. Јер он када тече пасивно, тече на штету човјекову...

Јуче смо морали да пођемо за Добој. Више није могло под кожу. Можда је у мени од самог почетка било још оне младалачке жеље за великим дјелима, спасилачким подвизима и мобилизацијама, ко коју прекоравам ову моју велику дјецу, студенте. Али, ваљда са ових 30 година и помало живота што сам видио, нисам себи дозволио да потпаднем под еуфорију јунаштва. Знао сам да ће и снаге и воље требати још много и још дуго. Знао сам да смо помагали и оне ноћи кад смо товарили воду по фочанским продавницама а продавци нас гледали помало сумњичаво, повише љубопитљиво. Кад смо ишли за Чајниче, спремни да и тамо утоварамо. Те ноћи је нама пријало сазнање да смо нешто учинили, чини ми се, ништа мање него што је пријала вода људима у Братунцу и осталим мјестима до којих је стизала, људима који су жедњели јер им је вода однијела све.

Јављали су се наши из Добоја. Чуо сам се са Љиљом, чим је то било могуће, са оцем Миром и Дамјеном, такође преко Фејсбука. Добро су. Не терба им ништа. Склонили су се. За Тијану ми говори Богдан. На селу је. Добро је. Игор се у том тренутуку затекоа у „Џунгли“, али и он је добро. Толико знам. Али и ја сам помало као моја Гордана. Џаба јој је причати да јој је дијете добро, ако га она није чула ни видјела. Тако и у мени и даље тиња него благо незадовољство што нисам тамо. Већ неколико пута сам разговарао са Стеваном. Он – сама и сушта добра рационалност која нама овдје толико недостаје – увијек има рационалан и тачан одговор: ићи ће свако тамо, тада и са тим што буде било потребно. Знам да је у праву. Знам да није његовог такта и осјећаја за организацију – ништа не бисмо постигли. Иначе, гледао сам га читаво јутро кризном штабу Универзитета, оној првој проректорској канцеларији. Конкретан и тачан као увијек, организује и координише, спреман да чује шта и коме треба и да без икаквог питања у моменту ријеши ситуацију. Дотичу га се само двије ставри. Невоља људи који су погођени, поготово нашег Саобраћајног факултета и дотиче га се још неправда која се чини Универзитету нетачним извјештавањем о њему. Све остало је за њега не живот него: организација, план, спровођење, помоћ. Живот треба створити.

Поподне, у четвртак, већ нисам могао да одолим. Знам да сутра треба да се однесу бурад од 200 л. која смо купили за Саобраћајни Добој. Узећемо их и поћи за Добој. Да нам срце коначно буде на мјесту. Организујемо се то вече. Сутра већ имамо троја комби и двије Октавија да идемо у Добој.

Јутро, десте до седам. Полазимо, сви се смијемо Куртиновићу који је дошао у војничком комбинензону ВРС или ВЈ из деведесетих. И на мени су углавном војне и радничке ствари. Најлакше се перу, а и уносе неки осјећај поретка за који претпостављам да ће бити неопходан.

У Војковићима узимамо бурад, настављамо пут нормално.

Први знакови поплаве се појављују послије Зенице. Углавном одроњена земља и поплављене ливаде, понегдје и куће, оне које су биле баш близу Босне. Жепче изгледа сасвим у реду. Али зато пред Маглајем, кад прелазимо на заобилазницу којом је једино могуће доћи до Добоја, почињу сцене из хорор филмова. Куће скоро сасвим блатњаве од муља, муља који се покрио све што је ријека тих дана поплавила. Са старне пута гомиле и гомиле шута: али не просто хрпе, него читави зидови ствари које су упропаштене, грања, дрвећа, столарије, бијеле технике, цигле.... Свега... На шибљу поред ријеке доста веша и крпа које су остале тамо... Дворишта и сама изгледају као сасушена ријечна корита а куће као да су направљене у ријеци па сад, по суши, види се да је ријека ишла дневним собама. Сви носе маске. Тешко се мимоилазимо са камионима и аутобусима. Поглеам телефон: видим пропуштене позиве. Јављам се Стевану и декану Саобрачајног факултета Перици Гојковићу- Кажу: да сам се раније јавио, рекли би ми да треба да купим и машине за прање кола, оне им баш требају. Криво ми што се нисам јавио, тим људима нешто треба, нешто што сам могао да им донесем. Смишљам план: комби и сива Октавија иду у Добој, ја ћу према Тешњу докле год не нађем машине. Враћамо се на „нормални“ пут непосредно на улазу у Добој, код Хифине пумпе. Они за Добој, ја према Јелаху и Тешњу.

Питам у првој радњи за коју мислим да може имати машине. Немау, и они су поплавили. Питам у Јиску, мало даље. Они нису поплавили, али не знају. Идем даље. Долазим до Тешањке. Улазим у тржни центар. Овдје живот тече сасвим нормално, чак се осјећа неки одмор љета, уживње у топлоти. Они немају, има радња послије пумпе. Одлазим тамо – налазим машине и купујем их. Људи ме питају како је у Добоју? Ја кажем да тек идем тамо. Љубазни су али и задовољни што њих вода није потопила.

Долазим до Добоја, Већ узлаз у град дјелује ужасно. Не можеш да вјерујеш да је ријека могла да пређе магистралу-насип и учини зло граду. Али јесте. Скретање којим сам пролазио небројено пута сад једва препознајем.

Сцену је немогуће описати, не могуће је описати на шта личи град. Све оно пто смо видјели у Маглају – и овдје је исто, гомиле шута, столарије, грађевинсог материјала, блата и прљавштине, ствари  и дрвећа и то, опет, не гомиле, него читави бедеми, улице сада чини асфалт, па бедем шута, па тек онда зграда или кућа. Град је разрован и растурен – сјећам се добро Трнова кроз које смо прошли са покојним Оцем 1993.који дан послије ослобођења – оно је било спаљено, али не тако смрвљено како је Добој данас. Стижемо до саобраћајног. Јављамо се декану Гојковићу. Он ће доћи за десетак минута. Идемо до Центра за културу, гдје су нашо студенти из Добоја.

Ријетко кад сам у животу био радостан као кад сам их видио. Изгрлили смо се сви, срећни само зато што смо ту. Причамо: кажу ми да је Јасни са прве године умро син у току свега тога. Јасна, средњевјечна жена, пјесникиња: прочитао сам пар њених пјесама – фина душа пише фине стихове. То ми је оставило трајан горак укус у устима, читавог дана ми мисао о Јасни и њеном сину није излазила из главе. Посао је, за данас, готов код културног центра. Зато „дајем вољно“ студентима из Добоја, већ су пуно тога учинили и ред је да се одморе и позабаве и својим домовима.

Фочанска екипа долази на Саобраћајни у пуном обиму. Упознајем се са професорима – они ме одводе на први спрат, гдје је зборница претворена у Кризни штаб. Упознајем се, пијем кафу. Утом долази и декан. Преузима машине, мало попричамо. Упознаје ме са својим предсједником синдиакта, Ћургузом. Он је ту главни. Стављамо се сви њему на рапсолагање. Он нас распоређује у зграду ПИО, одмах до зграде Саобраћајног факултета. Најприје избацујемо груби шут и уништену столарију. Чекамо да дође цистерна да бисмо опрали први спрат зграде.

Одмах се види предузимљивост и организација Саобраћајног факултета. Око њега је мноштво студената који чисте старе просторија као и нове. Људи су иначе ужурбани. Оно што затичемо овдје толико одудара од сентименталности коју свих ових дана гледам по Фејсбуку: нико овдје нема времена за ганутост било чим, укључујући и сопствену невољу. Људи раде и гледају муку која је свачија. Кад се ради, нема чак ни неке посебне обзирности и финоће: тек у оваквим ситуацијама човјек увиди колико је и „етикета“ и „нормалне“ друштвена обзирност заправо луксуз у коме могу да уживају људи који немају невољу. Стиже цистерна. Један од људи (ватрогасаца?) шрком пере зидове и подове зграде. Са зидова се гули и отпада неколико слојева фарбе и обично остаје само нека стара, масна фарба, она којом су једно вријеме биле фарбане све јавне просторије СФРЈ. Вода пере зидове и разбија муљ са подова – сад је ту воду потребо избацити из просторија а то чинимо ми, лопатама за снијег, метлама, четкама. Обично двојица избацујемо воду лопатама на ходник, а затим остали је мету и бацају даље док је сасвим не избацимо преко степеница напоље. Наравно, у води пливају не само спала фарба, него и оловке, флаше, понеки папир... и много и много муља који је ту остао и који, ма колико прао и мео, не може сасвим да оде, као да се размножава. Сви раде и нема се времена за предах. „ланац“ не толерише пуцање и одмарање. Блатњави смо и мокри у моменту, што од прљаве воде коју избацујемо, што од шмрка који пркса без много рачуна да ли ће некога да попрска перући зидове. Коначно смо готови са првом цистерном.

Идемо назад у просториу до Кризног штаба, да једемо. Тамо нас дочекује неколико жена, радница Саобраћајног факултета које нам са пуно љубави и пажње дају оброк. Овдје су опскрбљени добро и троше те залихе рационално: једе се добро, али се не отварају пакети ради хирова. Тек што смо јели, одмарамо мало испред Факулетта, причамо и упознајемо се боље, неке од њих знамо или знамо њихове сроднике. Долази полиција и довози један велики лонац са чорбанцем. Људи који дуго нису јели ништа „под кашику“, једу, па макар други пут. Атмосфера је већ много ближа „нормалној“, живот се враћа, а са њим и сви обзири, живот полако прелази у смијех и причу... Још једном улазимо у зграду, стављамо маске и рукацие и перемо просторије...

Полако се спремамо да пођемо назад: овдје би на конаку били на терету, те би од нас било више штете него користи. Скидамо блатњамо и кужну одјећу. Божидару се више нико не смије јер је његов комбинензон показао се као боље рјешење од мајичица и тренерки које су, такође, прекривене слојем блата. Сједимо и још помало причамо са људима из Саобраћајног и нашим Дајеном и Тијаном. Вече је лијепо, топло... Перемо се и пресвлачимо и полако идемо у аута... Па опет путем преко Маглаја према Сарајеву... Тад, више него икад, оптерећује ме мисао о осјетљивости људског бића, о томе колико је тај мали бог по благодати заправо тајушан и осјетљив спор са којим се ријеке играју: већи од универзума, сигурно, али подложан црвима и бактеријама од којих смо се читав дан бранили... Још випе него протеклих дана убијеђен сам да је увриједљива, и за Бога и за човјека, свака људкса замисао којом се у овом тражи смисао. Када би у овоме било смисла, значило би да је Он, Смисао, учествовао у овоме, да је, еда ли би поучио некога ко сједи кући, једе сладолед и провјерава фејсбук – Он сам превртао куће по Маглају, рушио све по Добоју и усмртио нечијег сина или нечију баку... Одавно сам одустао да од метафизичких ставова градим реалност. Сад ми се то не чини само глупим, него уврједљивим, безобзирним...

Са правом сам ових дана читао први дио „Бајке“. Ћосић је добро знао: ријека јесте и царство мртвих...

Завршити морам тамо гдје јесам: у „нормалном“ животу. Долазим у Фочу, укључујем се у живот, купам и сапирам преостале праживотиње, уколико већ нису дошле до моје утробе и подијелиле са Добојем и тај дио мене а ја са њима и тај дио невоље. Разговор са Јеленом, наш разговор вечери, најдржаи моменат дана... Назад у колотечину: ко је изабран на Сабору, аха тај и тај, уморним очима читам пар редака Забавника и оне се саме затварају... 

„Учини Исус почетак знамења...“

Куму Немањи и куми Миљани,

Миљану и Тијани,

Свима онима који су са мном дијелили или ће дијелити своју радост

Свадба, то је један мали живот.

Зато су ме увијек бољеле њене „религиозне“ дихотомије. У ствари: она дихотомија између свете тајне брака и свадбе. Ту, на распуклинама нашег бића, тамо, на паркингу поред цркве, тада, послије чина свете тајне вјенчања, ми се предајемо као Црква и као нација, ми полутимо наше животе, дакле, никог другог до нас саме. Јер не само да доживљавамо да је, ето, престала епифанија светости људског љубавног односа него, како нам сугерише сада већ изграђена полусвиојест, урањамо у простор чулног а тиме и страственог. Парадокс над парадоксима – вјенчање је свети дио свадбе. Свадба је несвета и антисвета прослава свете тајне брака. И тако увијек, тако читав један народ, дакле, читава једна црква. 

Поготово је то болно када си свештеник. Оно пристојно, дакле, оно што простоји Служитељу живота јесте да, кад се већ нашао ту, оно бар покаже једну врсту потпуне апатије. Да буде, али да не буде ту. Да гледајући не види људе око себе, да не чује музику око себе. Да цједи „Фанту“ и замишљено каже понеко „хмммм, дааааа“. То бар јавно. Тајно је, биће, други пар опанака. Свештеник живота вјечног је биће проклето да, ако се и радује, то не смије да покаже, уколко му је стало до имиџа. Ако му је стало до људи који су ту -  да не покаже. Бар јавно.

Свештеник живота вјечног би требало да буде биће Богочовјека.

Понављамо, али не чујемо: „И у трећи дан бјеше свадба у Кани галилејској...“ Бјеше свадба. И тамо бјеше Богочовјек и Ученици. И Мати Његова, бестрасна Приснодјева. Каква ли је само могла бити ондашња свадба. Вјероватно не пуно различита од наших. Ето, увијек смо били склони, још од Ромејског Царства коме смо се дивили до данас да „увозимо“ али и прихватимо дух блиског Истока. Вјероватно да је у Кани Галилејској извијала зурла. Људи су играли – знали су, попут нас, да цијене те преријетке тренутке када су сви вољени на окупу, када се плеше и игра и наздравља и плеше и наздравља и понављају се неке приче и успомене. Ту, међу њима, сједио је Богочовјек чији час још не бијаше дошао. Сједио је са предзнањем Логоса и тијелом Сина човјечијег, слушао зурле и гледао људе. И побринуо се да имају вина. Да безукус воде постане вино, да буде оно у чему ћемо се вјечито сјећати Њега...

Није ли Богочовјек присуством на свадби благословио брак? Нису ли све свете тајне, све те провале вјечности овдје и сада једна Светајна Христова? Ако вјерујемо у „литургију послије литургије“ – вјерујемо ли у брак послије брака тј. у вјечито присуство светиње, те есенције живота у сваком кораку супружника? Неће ли их живот сам одвећ често подсјећати на муке и страдања, на оно наше „свјати мученици“, исувише често да бисмо имали право да им зарад конструкције религијских предоџби имали право да им одузмемо радост, радост блиских људи, радост плеса, радост игре, радост музике?

Слава Ти Господе у младенцима који крећу стопама новог живљења! Слава ти у њиховим пјесмама, у њиховим погледима! Слава ти за нас који смо били са њима!

Дај нам да и свадба буде увертира за Славље у непролазном Дану Царства Твога!

"Иако"

Читам пред спавање (како иначе заспати? Шта сањати? Само оно сада живота, без Отаца, светих и књижевних који говоре из давнине?). Како просто „гутам“ литургичку литературу, просто сам „халапљиво“ прочитао највећио дио „Литургијског богословља“, заиста вриједног сборника текстова више савремених гршких богослова на разне литургијске теме.

И погоди ме једна ријеч. Једно „иако“.

Реченица казује: „у развоју дела Николе Кавасиле показује се да, ИАКО можда делује схоластички, поседује широко познавање Светог Писма и дубок богословски ум“ (Т. Кумарианос).

Најежио сам се. Све оно што ме сатире, што ме гуши, што сваки подухват чини тупим и бесмисленим, стало је у то „иако“.

Не могу више да помјерам културалне границе и помјерам стереотипе. Нећу и не желим да се борим за познавање појмова (шта јесте схоластика? Шта значи „деловати схоластички“?) Не могу ни да се борим за достојанство схоластике, да тражим помиловање и за њу. Да се питам како уопште можемо казивати нешто о њој а да не пробдијемо ноћи и погубимо очи над латинским текстовима Томе и осталих. Није више у томе поента.

Мене је забољела она, за нашу богословску средину типична бољка, тај идеолошки манир да се крећемо у сопственим представама, у готовим имагинаријумима. Јел`те, схоластика је ad hoc eo ipso „оно црно“, „негативна појава у нашем (хм, социјалистичком? Православном?) друштву“, што би исполитком рекао у једној диктатури којој смо (с правом) спремни да се смијемо. Њој, самом њеном црношћу, не припадају познавање Светог Писма (иако тешко да има библијски утемељенијих текстова од појединих одговора на квестије у СТ) нити дубок богословски ум (иако да схватиш штошта у средњевјековној схоластици треба да прочиташ текст небројено пута, докле не почнеш да га сањаш).

Та способност да прецртамо, да занегирамо, да размишљамо у категоријама чврстим као бетон и аморфним као вода, у мени изазива невиђен страх. Чак је и Кавасилу требало извинити схоластике. Јесте да је прегледан, без жеље за мистификацијом, без „онтолошког“ језика, једноставан, јасан, прозрачан као Литургија којом се напајао. Али и њега, Кавасилу, треба спасити схоластике. Та жеља да спасемо чак и Свете Оце од свега онога што није натопљено византијсмим маниризмом, једном врстом богословског ларпурлартизма, то ИАКО које није само једно него га наши студенти, ђаци, свештеници постављају да би пред собом обезбједили свој већ патристификован ум чак и од могућности размишљана ван бусија и ровова које су им професори ископали, а који читав живот копају. И нико не осјети мемлу тога рова., ни скученост хоризонта. Идеолошки ровови су једини ровови које људи добровољно све дубље копају. И уживају у томе. А кад се већ не може другачије, када дођемо до момента спознања, оног момента који је Сократ сматрао породом истине, изврдаћемо га једним „иако“. Опростићемо Св. Николи Кавасили прегледност, јасноћу, досљедност, тачност, све оно „схоластичко“. Одрбанићемо га оним што схоластика не посјдује и никада не може да посједује: „Светим Писмом“ и „богословским умом“.

И тако у недоглед. Јер ми посјдеујемо „иако“.

Лакше је Кавасили "опростити" схоластику него редефинисати своје схватање "дотичне", Зар не?

Егоизам због кога нестајемо

Одавно сам, чини ми се, „огуглао“ на много шта у животу, чак и на отворену људску злобу (мада ме живот с времена на вријеме изненади подижући праг и начин злобе за степен више). Али, чини ми се, никада нећу огуглати на ситне гестове, било да ме гану или „купе“, било да ме изнервирају и ражалосте. На примјер, сваки дан бар неколико пута прелазим преко мостова на једновремено може проћи само једно возило. С обзиром да не журим нигдје (све што сам желио у животу Бог ми је већ дао, па живот може просто да иде), имам обичај да, чак и када законски имам првенство пролаза, препустим да возило из другог смјера прво прође. Тада можете да видите какви смо то људи. Од оних који весело махну, климну главом, преко оних који бјесомучно зуре у будалу која не поштује закон јачег и безобразнијег до оних (најчешћих) којима не пада на памет да је другачије и могло бити осим да они прођу први. То им је мајка рођењем подарила.

Дакле, оно што могу да видим јесте да живимо у друштву у коме је егоизам на изузетно високом нивоу. Није у питању она западњачка „култура индивидуализма“ по којој смо спремни да пљујемо нештедимице јер то је ипак култура тј. један артикулисани однос према свјету и животу. Не живимо ми у свијету у којем је човјек бјесан од самоће, али заштићен од државе, у коме се граница слободе јасно зона и сви је поштују. Њемачка и Шведска су уређеност система платиле таквим индивидуализмом – долазак аутобуса у минут иде под руку са пустим недељним јутрима у којима само понеко изведе бернандинца да убије самоћу западног викенда. Није то то. Ово је балкански егоизам, један од најгорих аспеката нашег човјека. Јесте, причамо ми приче о чувеној гостољубивости и пријемчивости, непосредности (мада тад заборављамо да нам у комшилуцима, тим бастионима балканске непосредности, умиру људи од глади). Али ми не плаћамо цијену уређености система индивидуализмом. Наш егоизам је стихијски, као и све, не само непродуктиван, него и отворено деструктиван за нас као друштво и за наше животе саме.

Ми гинемо највише из егоизма, гинемо у „маказицама“ јер рачунамо да је „наша трака“ она коју заузмемо својим возилом, па су сви остали –хеј, па наравно!- дужни да нам се склоне. Од малена, још док су „пјешаци“, учимо дјецу да је умјеће живота оличено у успјеху да крочиш на асфалт („зебра“ или не, законито или не – ирелевантно је од малих ногу!) и тако „натјераш“ возача да те пропусти те му гордо покажеш да си ТИ центар свијета, аxis mundi, шта ли већ. Наше државе од реда неваљају јер смо као појединци и као нације себични и склони да једни другима намећем своја виђења стварности – а ко неће, широко му поље (које је, свакако, нагше). Нас највише свега кошта тај јадни, ситни, огавни егоизам који у друштву сатканом од егоманијака контаминира живот овдје

У школи – „гледај себе“. На факултету – „гледај себе“. На послу – „ма само гледај да теби буде добро, баш ће неко други бринути о теби“. У Цркви, том простору који осјећам мојим прапростором, простором и временом којима од искони припадам -  и тамо је дух егоизма свеприсутан, управо тамо гдје га је Спаситељ искоријењивао ријечју, чином, Крвљу и Устајањем. Ко жели први да буде – нека вам служи! Али „црквени прагматизам“, тај свевирус нашег живљења, налази начина да занемари и изврда и ову експлицитну ријеч Господњу. И опет се од ситног почиње. Када сам почео да служим као Свештеник олтара о много коме сам промијенио мишљење (обострано!) гледајући како се спрам других и мене односе у малом. Јер ништа није у стању да ме „убије“ као окађени егоизам, оно гуркање раменом у пролазу, оно њушкање и одмјеравање снага „ко ће да началствује“ и ко ће гдје да стоји, ко ће који возглас да узме, ко је кад рукоположен, ко је намјесник а ко није. Тада, у тој анти-икони Царства, ја осјећам потребу да побјегнем, да потражим друштво себи сличних, просјака, никоговића, људи којима ће читав живот бити мрско да се ћушкају за првенство које не боли и не обавезује, за првенство иза којег не стоји жртве него ЈА, тај апсолутни критеријум живљења и постојања.

Отуда сваки пут када је премудрошћу Премудрости и предањем Отаца предвиђено да се служећи поклон браћи саслужитељима и вјерном народу – ради којег, уосталом, и јесмо ту – ја осјећам потребу не да се поклоним, него да кажем: „праштајте за сваки пут када је и мене опхрвао егоизам, за свако брвно на коме сам се јарчио и сваки чин у коме нисам схватао да Христос долази посљедњем“. Јер тако и јесте, зар не?

Принос

Научите принос, сине. Пјесан ћете онда свакако знати.

Мјестите просфору. Мјесите и своје биће, прелазите руком кроз брашно и воду, кроз со и квасац и учите се животу.

Мјесите је као да пјевате херувимску пјесму. Мјесите је тако да све бриге ваше у њу буду унијете, али да вас ниједна од њих не обеспокојава док је мјесите. Мјесите је тако да сав труд земни у њу капље, да се зноје руке. И опет: тако да остане чиста и свјетла.

Мјесите је од доброг брашна, бољег него што смо сами, богатијег од свега што имамо. Мјесите је од три међупрста соли и једног шећера: јербо тако и у жизни јесте – живот је послан. И сладак. Мјесите је тако да има укуса, тако да је и слана и слатка, а не ни слана ни слатка. Мјесите је од живота.

Мјесите је од молитве. Аште је и вас дан заборављате, аште је и од премногих послова не знајете – мјесите је од молитве. Премјесите је од гледања сопствених гријехова. Али и од поуздања, уповања вјечитога, да је Бог паче смисла – па да не буде паче гријеха наших?

Пеците је с бригом – онолико колико се бринете да не загори и не остане бљутава и блатњава – толико се брижите и через себе. Јер – нисте ви ради просфоре, него је она ради вас.

                                                                            

Ето, јоште мало, и биће литургија. И ово тјесто постаће Тјело. А ово вино  - Крв. А ми?