У тренутку када ово пишем...

 

У тренутку када ово пишем...

 

У тренутку док ово пишем, Митрополит је на респиратору. Мене је лично већ једна смрт драгог човјека, очинске личности, овог 29.10, прије три године, опоменула да уз сву свијест да је то пут којим сви морамо проћи, ужасно је болно и то што се привремено растајемо. Страх ме је од нових растанака, ма са које границе овог и оног другог живота да се нађем.

Али ме је још више страх од овога што тренутно гледам у Црној Гори. Страх ме је тог вртлога у који се ушло, тог вира који вади душу, у коме се тренутно налазимо непрекидном салвом тајних и јавних увреда, подметања, квалификација, информација и дезинфромација: не желим да знам како сте састављали листу за побједничку коалицију и не желим да знам шта све имате да кажете једни другима док не саставите владу.

Сјетимо се древнога Израиља чију судбину овај наш српски народ врло често оприсутњује – а то није историја само богооткривења и Божије руке уздигнуте и мишице крјепке, већ и историја заборављања Бога Отаца својих, подијела и „тврдовратости“. Када је излазио из египатског ропства, морао је да лута четрдесет година по пустињи како би се у пустињи родио нараштај који није памтио ропство фараоново, како би и у себи слободан ушао у Обећану земљу. Слобода је стање које ти Бог дарује тиме што те води, тиме што води твој народ. Слобода је стање које се у теби, у народу, мора родити.

Данас се вријеме убзрало, прије Доласка Спасовог. Народи више немају на располагању деценије да лутају по пустињама. У нормалним околностима све оно што чујемо у међусобним оптуживањима мандатара Кривокапића и лидера политичких странака не би било драматично: јавни дискурс управо својом скандалозном непријатношћу буди и активише, нагони присталице да вам аплаудирају на скуповима, да вам пишу одушевљене коментаре по порталима а ваше политичке противнике да вам одговарају, како би њихове присталице писале своје коментаре и одговарале на оне прве. У нормалним околностима политика служи да се изрекну различити јавни и тајни интереси. У нормалним околностима све би то било дивно и легитимно.

Али ми нисмо у њима. Не само да је цијели свијет већ одавно одустао од хеленске полисности, у којој би мјерило живота требало да буде једино и искључиво врлина: тај свијет подједнако не разумије политичка аристократија која у подношењу и задавању увреда и освајању гласова види заслуге за представљање демоса, колико га не разумију ни финансијске и безбједносне структуре које су навикле да преко ових првих штите своје интересе. Овдје је по сриједи нешто друго: ми се данас у Црној Гори не сусрећемо са нормалним стањем. Ми се и даље налазимо у некаквом међустању, постмодернистичком квантном стању, у коме смо и побиједили и нисмо побиједили (тачније: све и даље може бити изгубљено), у коме се већ осјети дах слободе али Закон о подјармљивању Српске Православне Цркве и даље је на снази (како је умно примијетио луцидни Богољуб Шијаковић).

Зато: и мандатару и његовим савјетницима, и партијским вођама и експонентима њихових ставова, и онима који навијају и које је страх, попут мене, сасвим паралисао, те су замучали: не заборавите да имате посао који никако да опослите, а којим ћете се уписати у историју српског народа, онолико вијекова колико их је још остало до Доласка. Сви ми служимо Смислу који је изнад нас, Памћењу које морамо да оставимо. Прво направите Владу, па се свађајте око свега. Јесте: и за вас је ово необична ситуација, а нама Србима из Црне Горе и Херцеговине тешко је и када свима дајемо савијет из перспективе свезнајуће немоћи, али још теже када обуздавамо себе из перспективе потенцијалне моћи. Али има тренутака када морамо бити бољи од себе. Јер није нас сабрао механизам политичког живота већ онај пробуђени глас народа у литијама. Направите Владу. Направите, па се свађајте.

У тренутку када ово пишем, питам се да ли је и оном Старцу из Мораче, мом професору и старијем пријатељу од кога бих чуо и мелемну и оштру ријеч, уопште дато да попут Мојсија види свој народ избављен и у Земљу Слободе уведен. Помолимо се за Њега. И сачините владу. Биће њему лакше.

Замрзнуто срце Србије

 Лед је, као и свјетлост, не само темељно животно икуство већ и егзистенцијална метафора. Страх од студенти у исто вријеме нас опомиње да смо смртни све док не постанемо бесмртни, да лед и снијег владају нама - пријетња ледом стварна је и легендарна: још је страшнија од саме смрти она могућност да нас лед дезоријентише, да се попут Реље и Вује изгубимо кроз мећаву. Нису тек тако инфернални хронотоп описан не само као "пећ огњена" већ и као у лед окована Нарнија: лед је тренутно стање ствари европске цивилизације. Она умире у атлантској хипотермији, на Титанику на коме се покушава класно структурисати и распоредити и смрт. 
"Замрзнути конфликти" отуда нису само геополитички еуфемизам за недовршене ратове или "ратове ниског интензитета". Замрзнутост тих конфликата није само појам односан и политички: не односи се само на одмак од "ватреног оружја". Замрзли су само конфликти тамо гдје народи чекају одумирање у леденој топионици народа, тамо гдје је хладно међу људима, "али је стандард". Тамо гдје је додир оно што највише људи тражи и најмање налази човјека у њему. Па чак и тамо, у, рецимо, Ирској или Баскији, још једино сукоб идентитета чува пејсаж некадашње Европе. Тужно и претужно: али само су још реминисценције старих сукоба тачке на којима грије руке данашњих Европљанин. Свугдје другдје је стандард, ред, рад, дисциплина, дезинфекција, плата довољна да, према премудростима балканских музичара, будеш саморазумљиви космополита. И студен. Ледена смрт, гора од сваке.
Лед је убитачан, као и ватра. Зато замрзнути конфликт и не постоји тамо гдје постоји срце. Сјећам се разговора са једним Грком, Кипранином. На своме живописном "ћипарском" дијалекту објаснио ми је све што има да се зна: Кипар је један. Кипар није од јуче. Кипар није за данас. Кипар је стар хиљадама година. И није узак ни за Турке, али не може да не буде хеленски. Вријеме за Кипар не значи много. Било је у том монологу много оног левантског жара и театра, али и једне непоколебљиве топлоте. Да ли је Кипар "замрзнути конфликт"? Мени се чинило да није. 
Па и тамо гдје су конфликт "замрзнути" тако што људи који дијеле потпуно супротне погледе на прошлост, садашњост и будућност живе заједно - и тамо нема ништа "замрзнуто" докле год су људи спремни да сву топлоту свога постојања саберу. Докле год их грије неки Смисао. Сјећамо ли се осјећаја студени у Црној Гори прије него што нас је већ заметене у мећави, већ напола смрзле, већ сасвим хладних усана и укочених прстију разбудио посљедњи замах над нашим главама? И онда смо се огријали, о Божићу, о Светоме Сави. Што је било хладније, тог децембра, јануара, фебруара - ми смо осјећали све већу топлоту. Јер замрзнутих конфликата нема, осим тамо гдје су људи сасвим мртви. Понекад им слиједи "бытовая война", војна свакидашњице, самјеравање нас и њих у оним детаљима ефемерије у којима се види и самјерава непомирљивост гледишта на такав начин да је довољно да се погледамо и не кажемо ништа а да нам буде јасно да нисмо хладни једни ка другима. 
Срце је такође свеопшта стварност и метафора. Оно је средиште живота. За свете Оце ми не само да волимо срцем, већ Бога носимо срцем. Срце није мишић, већ тајанствено средиште човјека, оно "предубоко", оно амбисно у човјеку, на добро (на жалост и на зло). Он сам. Оно што се данас назива "идентитет". Човјек само срцем добро види. Човјек јесте његово срце. Србија само Косовом види. Оно суштинско је "реалним рјешењима" и политичким трговинама невидљиво. 
Зато Косово и Метохија никада нису "замрзнути конфликт". У нама се данас боре фиригдна и напола замрзнута Ледена краљица која је, попут оне К. С. Луиса још у стању само да нам понуди рахат-локум, да нас обмане како бисмо издали браћу и сестре.  И бори се прољеће које доноси Син Божији, које долази. "Већ се топе ледови на ријеци". 
Журити да се било шта ријеши док лед још траје значи само покорити се губитничкој војсци Ледене Краљице. Она ће можда још и успјети да умртви Сина Божијега, али не и да га убије. Јер Живот увијек побјеђује смрт. Прољеће, свјежина и југо, увијек однесу све сметове. До јуче смо се питали "идеш ли, роде?" Данас род наш иде. 
Сачувајмо зато срце за топле дане. Јер када у човјеку замрзне срце, он не само да није жив. Он није ни човјек. 

Још двије цртице о Српству, небесима, етносу, етосу и Црној Гори

*

И хајде ти повјеруј да се око нас Србаља не окреће свијет.

Бориш се читавог живота да у себи обуздаш демона гордости, казујеш себи самоме и својој дјеци да се ману категорија величине и снаге када их кроз живот чека вјечита борба да, што би рекао један од људи (не ликова) Горана Даниловића, Богић Трипков, издрже цијели вијек да не лажу, не краду, не шпијају и што је највеће и најважније - да се повеселе туђој срећи. Све чиниш не би ли себи рекао да је доста више било српске величине и господства које иду испред нас, па нас обавезују да такви какви смо, морамо бити бољи од себе самих. Доста више тог терета да свако мора знати за нас. 

И онда се, ето, десе избори у Црној Гори.

И желио-не желио, свједочиш нушићевском позорју. Само што је сада све окренуто. Некада је Момо Булатовић дочекао да не само њега већ и цијели подухват поновног проналаска сопственог живота и идентитета украду и договорно расподјеле а да њега као Покојника и читаве животе оставе на маргинама тренутне неупотребљивости и непрофитабилности дојучерашњи кумови, пријатељи, саборци, сарадници. Затим смо гледали деценије Госпођа министарки, упризорених не више само у Београду (мада и тамо!) већ у Подгорици, у порту-овоме и ономе: израђивале су се "класе", набављали љубавници, преудавале кћерке, шиле тоалете и шешири, куповала неосвојена "култура", фингирали непостојећи манири. Полако се Госпођа ипак преселила у "Др". Па, ипак, након "Народног посланика" дошли смо до "Ожалошћене породице". У реду за насљедство стоје сада бивши оснивачи равногорских покрета (тзв СПО монтенегрини), све голи Херцеговци ДПСовци, припејд аналитичари из сарајевске политкомесарске чаршије, професионални испијачи чиваса на рачуну "Плантажа", извозници огољених полусистина и сасвим-лажи. Сва та ожалошћена породица, са Вуком Драшковићем као Агатоном још се нада са ће им се нешто оставити у насљедство. Па се и даље ćекира.

И непрекидно халуцинира.

Морам да признам да уживам у њиховој халуцинацији. Знам да никакве везе са стварношћу нема, али уживам. Знам да није дошло ни до каквох уједињења свих српских земаља, знам да се на Острогу не праве владе и не расподјељују министарства, већ се мире политички играчи да не би постали великаши, да им народ проклиње душе јер на комаде раздијелише Радост. Знам да ништа од онога свега што се у србофобној псеудо-либералној и још лажније "просвећеној" коминтерни привђа није тачно.

И жао ми је. 

Но, има једна ствар коју никако да појме, и они који сањају уједињење мога рода и они који га се боје. Никако да појмимо да Српство није настало и није нестало са Гарашанином. Да га нису створили нити су у стању да га обнављају геронтократски кулоари у Београду или Бањој Луци. Наша дјеца не треба да знају наизуст Начертаније. Никакав Меморандум. 

Него Молитву Господњу. Јер само човјек који иште Царства небескога, Правде и Радости може бити човјек, живјети читав живот по императиву већем од Кантовог - ономе Богићевом. 

Не, не читају ова дјеца Начертаније и немају појма ни шта је САНУ, а не ко ће какав меморандум донијети. Боримо се да им остане образ. Залог нашег опстанка јесте Башта сљезове боје. Јесте не "демитологизовани" и од самога себе "одбрањени" Његовш већ пјесник Ноћи скупље вијека, Горског вијенца, Шћепана Малог и Луче микрокозма. Небитно је да ли ми вјерујемо у величину политичких догађаја. Политика је епител на тијелу бића једног народа. Површинске манифестације долазе тек касније, након што се процес одиграо.

А можда то и јесте оно што толико плаши толико много људи спремних да, када им се великодушност распростре до крајњих својих граница, опросте понекоме што је Србин?

Спаваш ли мирно, свјетска унијо професионалних извођача сирових србофобних радова?

**

- Јели, оче, ти си вазда био по тој Црној Гори, да те питам нешто!

- Реци, ако знам!

- Овај нови премијер, Кривокапић.

- Да.

- Је ли Србин?

- Како мислиш?

- Па вели да је Црногорац. То знамо. Него: је ли Србин?

- Не знам шта мислиш под тиме, али ћемо знати. Рекао бих да јесте.

- А по чему.

- Поштен је човјек. Нико за њега нема шта ружно рећи. Петоро дјеце на знање одхранио. Скроман је. Не буса се. Мало би му и требало помоћи савјетом за неке ствари, али човјек је на мјесту. Колико могу да видим.

- А јес и то. Али каку ли ће политику водити. Мислиш да ће бити српска?

- Па ако испуни за почетак што је ракао - а што јесте до њега, за шта може да се пита - онда хоће. Ако не буде крао и не буде дао другима да краду - то би ти била српска политика. Ако не буде дволичио као ови што су са Копаоника и Врачара псовали мајку српску - то би ти била српска политика. Ако направи да људи не губе посао што су Срби и немају никакву привилегију да то буду (ево видиш шта нас допаде када привучеш труње да србују 80их и монтенегрују касније!) - то ти је српска политика. Укратко: поштење ти је једина српска политика. Или би бар требало да буде. 

- Ма ако ћеш тако, ни ови наши што јесу Срби, онда нису Срби.

- Па сам рече. Кад је још Владика Николај писао "Не кради државу". Ето ти ко је какав и колики Србин.

- Е јес. Ма само да је тамо слобода, да се људи могу слободно писати ко су шта су и да мореш запјевати пјесму а да се људи не туку. Само да људи кажу слободно ко су и какви су. Само да је слобода.

Да. Не знам колико то схватају данашњи побједници, од њих се не очекује да свијет окрену на другу страну. Очекује се тако мало. А то мало је све. Слобода. 

Глас и одјек

 Не сјећам се када сам нешто написао на овом парчету (електронског) космоса: није сасвим јасно ни зашто то чиним сада, мада ми се негдашња усамљеност човјека који пише не знајући да ли ће то ико прочитати, осим ријетких пријатеља који свакако биљеже сваки трептај душе и ока - сада ми се та релативна препуштеност недостатку пажње чини толико драгом - одмара ме. Коначно: пишеш, на маргинама душе, биљежиш плајвазом по рубовима књиге живота и драго ти је да одјека одједном нема.

Одјек умара. Ми смо постали цивилизација одјека.

Ехо живота. Чак, ето, и "ми у Цркви" (не само у клиру). 

Синоћ, пред сан, читање Св. Максима Исповједника. И пита се човјек: како је могуће да су се оновремени слојеви Предања, Оци и Писци, они скривени у анонимности Другога попут Ареопагита, они који су писали Схолија на Максимове схолије - и сами скирвени иза Максима: како су само успијевали да буде одјек одјека једног Гласа који је зазвучао приликом стварања свијета, Гласа којим је и ради коијег је свијет створен? 

Ми данас живимо у цивилизацији одјека. Све одјекује. Од одјека не чујепш Глас. Али та заглушујућа јека је непрекидна панфонија баналности. Читам, биљежим, пишем, пребивам душом код Апостола Матеја, проходим Хумом и Босном и Зетом и Рашком у том XIV вијеку, Из моје Руси не избивам. И свугдје тамо и даље се чује Глас Слова. 

А какве везе имају ти људи и тај народ са насловним странама наших новина, са лицима наших Људи-опште-ползе (тзв политичара?), са садржајима ових тужних књига које између нагости тијела и понеке сентенце претендују да се зову књижевност? "Ох, како се са овим здружисмо..."

Како смо онда дошли до овог ехоа, заглушујућег? 

Чиме се данас занима један "човјек Цркве"? Одјеком баналности. Ко, када, коме, зашто, колико, гдје, куда, камо... И не одједном. Тако је већ дуго. Зато нам Оци стоје тек спорадично преведени: по мало и по негдје понеко их је преносио са древних језика на овај наш савремени. Претенциозни када оцјењујемо, лијени када радимо, склони да мјеримо мјерилима културе коју немамо, поштења које само за себе пројектујемо, раздорбљени у неколико држава од којих нити једна није држава, тешко налазимо снаге да у заглушујућој буци одјека наших личних и народних лутања нађемо онај Глас запретен у нашем Бићу, Глас који нам говори да имамо Оце и дјецу, некога прије и послије нас. Да је још могуће видјети другог човјека и себе самога блиским очима аскурђела и колебала, блиским очима оних што долазе иза нас. 

Косово - Одјек Голготе и Васкрсења. Косово - непрекидно загушено одјецима који треба да нас слуде, да нас хипнотишу, да нас оставе у амбису у коме ти онај који те је у амбис бацио нуди комад ужета - недовољан да из амбиса изађеш, довољан да себе самоуништиш и порекнеш. Глас Слова и наше сјећање на Њега. Успомена да постоје Голготе. Да и са Крста и испод Крста има Новог Живота, докле год га не процијениш на 30 сребрњака. Јер кад дајеш живот - можеш га дати само за Смисао велик као Живот Сам. Јер: Глас нам је још онда рекао тајну живота - онај ко повјерује да је живот по себи вриједан чувања, да је живот претежнији од смисла - изгубиће и живот и смисао. Онај ко дадне живот за смисао - наћи ће и живот и смисао. 

Црна Гора - Одјек хиљада пасова мојих предака, одјек Голготе и Васкрсења. Технологија политичког, Лубардина слика у којој унутрашње импресије ратују преко никад оформљених форми и сирових боја. Лично и колективно, идеал и интерес, на вјечитој клацкалици наших слабости. А Глас, до јуче, ми смо слушали Глас и ишли као Народ, заборавивши на себе, тражећи само Цркву Божију. Онај ко заборави да умјетност грађанског служи Сврси а не да је Сврха ту да потпомогне умјетности политичког - изгубиће и Полис и Смисао. 

Српска и Србија - Одјек Гласа Отаца. Слобода која је освојена, кости сушене по Велбужду, Билећи, Косову, Мишару и Кајмакчалану.  Настале баш зато што постоје стварности око којих се немогуће договотити, оне које је немогуће купити. Данас: простор у коме се око свега могуће договорити. гдје је све могуће купити. Онај ко не схвати да тамо гдје је благо наше - тамо ће бити и срце наше, онај ко не појми да у холовима државних предузећа и трафикама за куповину диплома још увијек нема прадједових кости ни дјечијих осмјеха за рентирање у кампањама и куповање након кампања - дочекаће да се кућа уруши сама, без иједног плотуна оних којима заклања поглед. 

И опет: непоколебљива нада или бар поглед у дјевове бркове, тамо гдје са нових икона стара туга веје...

Родитељ

Постоји онај небројено пута опробани филмски поступак, животна ретроспектива, када се неком од ликова филмске драме почну одмотавати догађаји из прошлости на такав начин да он повезује не само њихов слијед, него и увиђа одређени смисао. Филмски занат тражи ваљда такве тренутке, али у реалном животу и те ретроспективе у којима повезујемо слијед и смисао више су процес, него тренутак. Заправо, моја ретроспектива слиједа и смисла сопственог живота почиње тек онда када сам и сам постао родитељ.

Мислио сам да напишем што-шта о родитељству. Неки високооумни коментар. Избрисао сам га. За њих увијек има времена. Хтио сам само да кажем нешто битно: човјек почиње да схвата живот тек кад постане родитељ. Трагедија наше нације је што, из разних разлога у које не могу да улазим сад (јер би то опет изискивало такав „експертни“ коментар), најчешће одлажемо родитељство, избјегавамо га дуго, а не треба заборавити да се добар дио људи које знам и бори за родитељство (тек кад сам и сам почео да имам више контакта са гинеколозима увидио сам колико се људи херојски бори за родитељство. О њима нећете много чути. А има их. Много.)

Јер, докле год не постанеш родитељ, ти си нечије дијете. Не значи то да те неко пази и мази. Не. Тек кад добијеш твоје дијете ти почињеш да схваташ наизглед сасвим нелогичне поступке својих родитеља, њихове унутрашње мотиве, страхове, наде, стрепње и жеље. Док не постанемо родитељи ми имамо слободу од. Од њих. Од њиховог ауторитета, жеље, воље и стрепње. Од свега. Тек кад добијемо прву нејаку штруцу у руке почиње наш живот. Наша слобода за друго биће. За нови свијет који јесу они.

Тајна родитељства је тајна слободе. Човјек је биће слободе, то ћемо се сложити, чак иако не дјелимо хришћанску вјеру са којом пишем ове редове. У хришшћанству је она све. Али управо је већ повјест о Адаму и Еви из рпвих глава Постања рекла колико је слобода скупа. Она се мора полако освајати. То човјек почиње да схвата тек кад и сам постане родитељ. Дати дјетету слободу и увијек стријепити да га та слобода не одведе у пропаст – у неку руку сваки родитељ је у позицији хришћанског Бога који гледа прве људе. Хоћемо да нас воле слободно. Да расту слободни. Да је стекну, освоје. Уједно: увијек се бојимо да ће направити погрешан избор и брзо, док су још мали и хоће да ставе ручицу у штекер сазнајемо да им слободу често морамо ограничити, да би их васпитали слободне.

Љубав. Родитељска љубав је ваљда толико ошта да о њој нема шта да се напише. Али он је и позив да се преиспитамо. Вољети не значи само осјетити да си у Царству Божијем кад те нечије ручице загрле. К.С. Луис је у Небеском разводу описао један лик манијакалне родитељске љубави, посесивне, супротстављене слободи. Зато је љубав увијек питање: „могу ли ја то боље?“ Љубав је чист мотив. А човјек најчешће гријеши из чистих мотива.

Родитељство подрауимијева страх. Није то онај страх о практичним стварима, који млади родитељи првог дјетета осјећају првих дана. Не, тај страх спетљаности је ништа спрам сталног промишљања о дјетету, сталне зебње и стрепње.. Сви ми родитељи га имамо. Моје искуство одрастања без оца га уједно удвостручује и умирује: не могу а да се сваки дан не запитам „шта ако ме сутра не буде?“ Али ми то исто искуство говори о ономе што је моје лично искуство одрастања. Поред пожртвоване мајке и брата-по-свему-близанца и пријатеља, у нашем одрастању увијек и у свему, у свакој патњи и потуцању, у сваком успјеху био је присутан Бог. Јер све остало нема логике. Удовица човјека од кога су сви посмртно окретали главу, у мјесту у коме се и данас сваких мало ззапуца, скоро без помоћи и са много муке – успјела је од нас двојице да начини људе, своје људе. Нема ту логике. Бога не можеш сабрати у свијет и историју, кад се теби хоће. Али га засигурно не можеш ни одузети кад видиш да је Он и нико други био уз тебе.

Родитељство је једна врста вишка. Тај „вишак“, тај „дометак“ јесте оно што на желе кад нам се роде дјеца: да буду боља од нас. Један од разлога нашег свеопштег очаја јесте чињеница да све мање имамо снаге да будемо родитељи својој дјеци. Јер бити родитељ значи: учинити га бољим него што сами јесмо. Свако му може рећи „најбоље пролазе они који су се снашли“. За то му не треба родитељ. Кроз читав живот ће му се нудити патрони, да им траже везе и олакшице и траже противуслуге – то што ми то радимо „из љубави“ компромитује нашу „противуслугу“ (дјететову љубав ка нама) а њега чини зависним и слабим. Јесте, суров и огољен је свијет у коме живимо: то је свијет криминалаца, тв ријалитија, политичара и манипуланата сваке врсте. Али наш задатак је да дијете учинимо бољим од тог свијета. И то не тако што ћемо га убједити да је, ма шта урадило боље, лијепо и паметно, него тако што ћемо му дати да у свијету у коме је одувијек било ниткова постане частан човјек, у свијету у ком је одувијек било проститутки постане мајка/отац, у свијету у ком је увијек било лактања – мирно спава.

Ваљда смо их за то родили?

Шта даље?

Знате како човјек некад понеку ситницу схвати као трагедију? Можда је разлог томе његова незрелост, сконост преувеличавању и емоционална глупост, али, чак иако је све то тачно, те мале трагедије нам показују да нам је до нечега или некога стало.

Такву једну трагедију у чаши воде сам доживио неки дан када попричао са својим студентима. Разлог су биле двије књиге од укупно 740 страница које они треба да прочитају да би изашли на испит из једног предмета. Просто, на идеју да они треба да их прочитају дошао сам чим сам сазнао да су младе колеге већ на једној од старијих година, а да нису имали прилику да прочитају два класика савремене православне теологије – једну књигу коју је моја генерација (рођ.83, уписана 2002) морала да прочита на крају прве године и другу књигу (заиста захтјевну и тешко прозирну) ради које сам, између осталих, и учио новогрчки језик (данас имамо спрски превод). С обзиром да сам тим дјевојкама и момцима предавао и на првој години, ту чињеницу нисам схватио сам као њихов проблем, него и као свој велики пропуст: и ја сам повјеровао да ће их млади људи већ из неког разлога и у програму неког предмета срести и прочитати. А нису. Сад стојимо пред проблемом: они што морају да прочитају, ја што то досад нису учинили. А обоје пред мучном ситуацијом у којој они од мене очекују да их „растеретим“, ја неразумијевајући како човјека може да оптерети оно за шта живи, оно што је изабрао да га прати читав живот, оно чиме ће се, по мом дубоком увјерењу, бавити у вјечности – теологија.

Ишли смо даље. У причи сам сазнао да тренутно ниједна књига не кружи међу студентима као она вјечито друга књига коју ниједан професор не тражи, али је „модерно“, пожељно, интересантно, да је прочиташ. Ништа сем обавезне литературе не циркулише. Отуда проблем са читањем, са лектиром: читањем се, у виђењу младих колега, оставрује специјалистичко знање. То је принудна активност, нужно зло неопходно ради полагања испита. И док се и дан данас ја, као и већина колега на Факултету, боримо да откинемо по неки минут обавезама попуњеног времена за читање, тим младим људима читање је – само по себи непријатна обавеза. Бреме.

Нисам склон да човјека унапријед оправдам, али ни да га оптужим. Зато разлику у ставовима нећу ни да пришијем као неку непоправљиву одлику „младих“, али не бих сматрао ни часним да разлику у приступу која, евидентно, постоји, одбацим као „привидну“ и „ирелевантну“. Не, иако нас дијели 10 година, иако је и у моје вријеме било доста студената који су из погрешних разлога уписивали факултете, а студије доживљавали као гњаважу, дух и догађаји су били различити. Неко је, ипак, данашњу омладину другачије васпитао. Али како и зашто?

„Нисам ја Господе, него Болоња коју си ми Ти дао“

Кад год се неко запита шта ли је то труло у образовном систему нашем, одмах се помене чаробна ријеч: Болоња.

Али, као што је Адам, у библијском казивању о прародитељском гријеху, одмах свалио кривицу на Господа и жену и тако аболирао себе од одговорности, неутврдивши своју одговорност у ономе што се десило, позивање на Болоњу код нас углавном служи томе.

Треба рећи часно: Болоња је дошла да замијени стари систем студирања. У моје, предболоњско вријеме, студент је био човјек који је уписао један факултет; професор је био недостижно божанство академске онтологије, асистент његов викар на земљи, а студирање савладавање испитних питања, дознавање „ударних“ тема. И пуно слободног времена. То вријеме сте могли да користите за студирање, тј за студиозно, вишестрано, детаљно проучавање предмета или за џабалебарење, које сте касније надокнађивали кампањским бубањем. Још један спецификум раних радова факултета у нашој Републици-у-настајању је била зависност од кадра из Србије и, сходно томе, релативно неуређена настава.

Кад је Болоња као концепт предвиђена, нудила је све осим горе наведеног. Силабус са јасно утврђеним градивом. Стално присуство студената, али и редовност професора и асистената. Предиспитне обавезе које носе тежину на испиту. Редуковање штива. Укратко: многи су то тада сажимали као „претварање факултета у средњу школу“. Студент и професор би требало да највећи дио дана проведну заједно, тако да студент на крају полаже (у односу на предболоњски) редукован програм, а професор би требало већ да зна колико му студент зна послије свих предавања, вјежби и колоквијума.

Данас, кад знамо да смо из оба система углавном узели само најгоре, поставља се питање: ко је крив, Болоња или ми? Питање је адекватно питању: да ли је Трилатерална комсија крива што се испред мог стана у Фочи не чисти снијег? Жена? Змија? Ја?

Сигурно да је образовање код нас немогуће и нефер посматрати изван контекста ратова, геополитике и општег пада друштва (о чему бих такође нешто рекао). Али чињеница јесте да много тога зависи од нас, од наше воље, жеље и ангажовања. Један дио проблема са Болоњом сигурно јесу превелике норме наставе за наставно особље (због којих страдају и наука, резервисана за слободно вријеме, и настава јер се и за њу треба спремати), али оне ни изблиза не објашњавају све. Такође, систем често стимулише студенте да не студирају, него да „чисте“ испите (много конкурса расписаних од стране јавних институција захтијева управо то). Чињеница да смо редуковали програме, али нисмо остварили идеал потпуног саживљавања академске заједнице болно подсјећа да је човјек биће које, уколико га сам систем не подјећа на његове обавезе, само је склоно да „налази кривине“. Зашто је тако – питање је свих питања.

Оно што се никако не може заобићи јесте чињеница да је комплетан образовни систем – а не само један његов дио – доживио „реформу“. Заправо, реформисао се поглед друштва на само образовање. Иако образованост није била небески високо цјењена ни у прошлом систему (како се данас често романтизује), иако су и тада просветари штрајковали за достојне и већ зарађене плате, ипак су имали неку врсту достојанства и неприкосновености. Није да су били апсолутни ауторитети, поготово не сви васпитачи, учитељи, наставници, професори, али било је оних бескомпромисних вјерника у могућност да се човјек образовањем учини бољим а његов живот достојнијим. Свакако, распад бившег система није само укинуо марксистичко повјерење у начела Просветитељства, него је донио апсолутни хаос у привреди, друштву, образовању. У друштву у коме владају „сналажење“ а новац је вриједносни појам – образовање има мало тога да понуди. Ријетки су људи којима је сатисфакција за учење управо у знању које ће остварити. Сви остали разлози данас – готово да не постоје.

А тај проблем се види од основне школе, штавише од вртића. Човјек је невиђено економично биће, склоно да својим бићем распозна шта може, а шта не, шта је дозвољено и потребно, шта не. Ако мама и тата већ у вртићу одређују ко ће бити Баба Рога, а ко дрво – а не способност рецитовања и плеса – зашто онда рецитовати и плесати? И тако до краја образовања: изложеност наставника егзтистенцијалним питањима и локалним утицајима, лијеност и немоћ да се са дјецом ради, склоност система да умјесто лектире тражи читанке – све то чини просјечног младог човјека вјечитим домишљалом и провлачивачем. Увијек ће се неко други бавити њиме и поправљати наше брљотине: основна школа је обавезна (зашто да се онда пада на поправни?), средња је минимум образовања (зашто да се пада на поправни), на факултету је већ касно (зашто да се пада на испитима?)... И тако у недоглед. На жалост, недоглед необразовања.

Одакле онда проблем? Да ли у формалним условима образовања, у реформама (вјечитим) или у духу егоизма који се кроз те реформе само провукао? Чини ми се у овом другом. Није проблем ни Болоња и девет разреда основне школе. Проблем је у томе што дјецу од малих ногу учимо, а систем их у том увјерењу утврђује, да се свијет врти око њих. Да су васпитачи, учитељи, наставници, професори дужни да се саобразе њима и само њима (има, наравно, истине у потреби да се посветимо дјетету). Систем дијете упознаје са правима -  да буде парадокс већи, систем у коме одговорности има изузетно мало. И зато нам расту себичњаци којима су сви они који их „тјерају“ да буду другачији, бољи, ученији – смртни непријатељи. Наравно, нису ни изблиза сва дјеца таква. Али феномен је очигледан и нема смисла порицати га.

Има ли Република Српска културу?

Вратимо се само на моменат назад, из образовања у културу. Не сматрам се компетентним да дам неку дефиницију културе из теорије културе: култура је за мене, осим основне културе понашања и опхођења, садржај живота. То је она жеља коју имате у свим нашим градићима да, послије неког спорта и ресторана, одведете дијете на представу и филм (а да притом та представа и филм нису инциденти, него правило у том градићу). Има ли такве културе? Како је она присутна код нас?

Питање тешко и тешко рјешиво. Бања Лука, као престоница, може да рачуна на редовније културне садржаје или бар њихове имитације. Велика нада нас из Сарајевско-романијске регије и Подриња јесте Андрићград. Кустурица је једини неупитан културни феномен за себе. Али, шта јесте наша култура? Може ли она постати свеприсутна? Зар нису поједине представе и филмови, понека књига купљена на БГ сајму и понеки метросексуални „културни радник“ у општини премало за једну земљу? Питање опстанка Републике Српске јесте питање њене културе. И брат и ја смо се напатили, насиротовали. Али никад, ни у најгора времена, нисам желио да одем из ове земље јер ми је овдје тјесно, јер сам незадовољан људима, јер мислим да је тамо боље. Па, иапк, сваки пут кад се сусретнем са чамотињом провинцијалне жабокречине, запитам се: да ли ће моје дијете хтјети да живи овдје? Гдје су институције културе? Да ли неко размишља о нама и који је наш културни образац? „Трећи пут“ Солжењицина? Бједна имитација Запада?

Актуелна друштвена елита није у стању ни да постави ова питања, а не да на њих да одговор. Она је и сама конзумерска и имитаторска, непродуктивна или миметички квази-продуктивна. Зато нам и није боље. Не знамо оно што културан човјек мора знати – ко је и гдје је.

Образовања нема без културе, културе без образовања. А живота достојног човјека нема без њих двоје. Зато -  ко год да каже за себе да воли ову земљу и хоће да јој се посвети – нека се посвети култури и образовању.

Парадокс образовања и живота

Дакле, први корак јесте: саопштити смисао, дати смисао, показати да нешто осим корумпиране свакодневице постоји и вриједни.

Ево једног парадокса: иако смо готово сви склони да сматрамо да закон и правила треба укинути и направити изузетке (пустити на испиту и сл), нико од нас не би желио да нас вози возач коме је неко дао „Д“ категорију, лијечи љекар са поклоњеном оцијеном на специјалистичком испиту, исповједа малоуман свештеник, штити физички недорастао полицајац. Али како да бар ове службе врше људи са минимумом достаојанства и знања, ако смо увијек склони да багателишемо „само овог мог малог?“ Може ли нам у овој ситуацији икада бити боље? Тешко.

Република Српска је својеврсна козачка републике (мени, као православном словенском свештенику, то је, наравно, позитиван појам). Она је настала на жељи за слободом и за смислом, са идејом о њеном садржају (да ли се та идеја некоме свиђа или не, није сада питање). Кроз године се чак успоставио неки осјећај дигнитета, воље (на источнословенским језицима се „слободан“ човјек каже „вољни“ – треба вољети и хтјети да би се било слободним). Она је већ неколико пута била спремна да каже „НЕ“ репресији – да понуди и неки садржај, љубав, осјећај припадности и поноса. Сљедеће НЕ које ће било ко ко буде водио ову земљу морати да каже јесте НЕ нама самима, нашој жељи да се „сналазимо“ и ДА култури, образовању, знању, човјеку који нема потребе за сналажењем јер живи живот већи од таквог живота.

Идеја и питање смисла студија

Све нас то враћа назад мојим студентима. Биће то добро. Прочитаће они. Али је битно да пронађу смисао. Да науче да себе самјеравају са већима, а не веће са собом. Осјетиће да вриједи, да ову земљу вриједи вољети. Да има нешто, а из хришћанске перспективе и Неко већи од њих. Наша дјеца поново морају да нађу бар идеалне, ако већ вриједности одмах не могу да нађу. Морамо им понудити припадање. Разлог да јесу. Уколико то не осјете – најмањи је проблем колико ће нас бити.

Добој – Фоча 23-24.5.2014.

Сједим и размишљам како почети.

Одавно сам одустао од паметних почетака. Али сад ми недостаје било какав. Зааправо, у мени се рађа нешто, неки основни утисак, али не знам на шта да га разложим, чиме да отпочнем да га описујем. Са једне стране, оно што сам јуче видио у Добоју по свему јесте толико различито од суботњег фочанског јутра на тераси мога стана (иначе најљепшем мјесту које постоји у овом граду), толико различито од породице на окупу, доручка без брзине, кафе и сладоледа са Јеленом и дјецом. Али: да ли је различито? Да ли постоји та дистанца? Није ли исто овако почела и прошла субота, нисам ли правио прженице дјеци и Јелени, задовољан животом, оваквим животом, кад ми је Марко Папић јавио за смрт куме Нате? Јуче ми је једна жена, радница у скриптарници Саобраћајног факултета у Добоју причала да је тог јутра пошла да купи хљеб у пекари када је, прво на фејсбуку видјела слику своје зграде у води, а онда и сама доживјела нагли продор воде до мјеста у коме је била? Оно што сам јуче видио и доживио је ужас – ово овдје (само)задовољство једног „сређеног“ живота. Али разлика је само површинска и премостива у тренутуку. Оно што јесте напор: превладати разлику уназад, учинити да „живот тече даље“. Јер он када тече пасивно, тече на штету човјекову...

Јуче смо морали да пођемо за Добој. Више није могло под кожу. Можда је у мени од самог почетка било још оне младалачке жеље за великим дјелима, спасилачким подвизима и мобилизацијама, ко коју прекоравам ову моју велику дјецу, студенте. Али, ваљда са ових 30 година и помало живота што сам видио, нисам себи дозволио да потпаднем под еуфорију јунаштва. Знао сам да ће и снаге и воље требати још много и још дуго. Знао сам да смо помагали и оне ноћи кад смо товарили воду по фочанским продавницама а продавци нас гледали помало сумњичаво, повише љубопитљиво. Кад смо ишли за Чајниче, спремни да и тамо утоварамо. Те ноћи је нама пријало сазнање да смо нешто учинили, чини ми се, ништа мање него што је пријала вода људима у Братунцу и осталим мјестима до којих је стизала, људима који су жедњели јер им је вода однијела све.

Јављали су се наши из Добоја. Чуо сам се са Љиљом, чим је то било могуће, са оцем Миром и Дамјеном, такође преко Фејсбука. Добро су. Не терба им ништа. Склонили су се. За Тијану ми говори Богдан. На селу је. Добро је. Игор се у том тренутуку затекоа у „Џунгли“, али и он је добро. Толико знам. Али и ја сам помало као моја Гордана. Џаба јој је причати да јој је дијете добро, ако га она није чула ни видјела. Тако и у мени и даље тиња него благо незадовољство што нисам тамо. Већ неколико пута сам разговарао са Стеваном. Он – сама и сушта добра рационалност која нама овдје толико недостаје – увијек има рационалан и тачан одговор: ићи ће свако тамо, тада и са тим што буде било потребно. Знам да је у праву. Знам да није његовог такта и осјећаја за организацију – ништа не бисмо постигли. Иначе, гледао сам га читаво јутро кризном штабу Универзитета, оној првој проректорској канцеларији. Конкретан и тачан као увијек, организује и координише, спреман да чује шта и коме треба и да без икаквог питања у моменту ријеши ситуацију. Дотичу га се само двије ставри. Невоља људи који су погођени, поготово нашег Саобраћајног факултета и дотиче га се још неправда која се чини Универзитету нетачним извјештавањем о њему. Све остало је за њега не живот него: организација, план, спровођење, помоћ. Живот треба створити.

Поподне, у четвртак, већ нисам могао да одолим. Знам да сутра треба да се однесу бурад од 200 л. која смо купили за Саобраћајни Добој. Узећемо их и поћи за Добој. Да нам срце коначно буде на мјесту. Организујемо се то вече. Сутра већ имамо троја комби и двије Октавија да идемо у Добој.

Јутро, десте до седам. Полазимо, сви се смијемо Куртиновићу који је дошао у војничком комбинензону ВРС или ВЈ из деведесетих. И на мени су углавном војне и радничке ствари. Најлакше се перу, а и уносе неки осјећај поретка за који претпостављам да ће бити неопходан.

У Војковићима узимамо бурад, настављамо пут нормално.

Први знакови поплаве се појављују послије Зенице. Углавном одроњена земља и поплављене ливаде, понегдје и куће, оне које су биле баш близу Босне. Жепче изгледа сасвим у реду. Али зато пред Маглајем, кад прелазимо на заобилазницу којом је једино могуће доћи до Добоја, почињу сцене из хорор филмова. Куће скоро сасвим блатњаве од муља, муља који се покрио све што је ријека тих дана поплавила. Са старне пута гомиле и гомиле шута: али не просто хрпе, него читави зидови ствари које су упропаштене, грања, дрвећа, столарије, бијеле технике, цигле.... Свега... На шибљу поред ријеке доста веша и крпа које су остале тамо... Дворишта и сама изгледају као сасушена ријечна корита а куће као да су направљене у ријеци па сад, по суши, види се да је ријека ишла дневним собама. Сви носе маске. Тешко се мимоилазимо са камионима и аутобусима. Поглеам телефон: видим пропуштене позиве. Јављам се Стевану и декану Саобрачајног факултета Перици Гојковићу- Кажу: да сам се раније јавио, рекли би ми да треба да купим и машине за прање кола, оне им баш требају. Криво ми што се нисам јавио, тим људима нешто треба, нешто што сам могао да им донесем. Смишљам план: комби и сива Октавија иду у Добој, ја ћу према Тешњу докле год не нађем машине. Враћамо се на „нормални“ пут непосредно на улазу у Добој, код Хифине пумпе. Они за Добој, ја према Јелаху и Тешњу.

Питам у првој радњи за коју мислим да може имати машине. Немау, и они су поплавили. Питам у Јиску, мало даље. Они нису поплавили, али не знају. Идем даље. Долазим до Тешањке. Улазим у тржни центар. Овдје живот тече сасвим нормално, чак се осјећа неки одмор љета, уживње у топлоти. Они немају, има радња послије пумпе. Одлазим тамо – налазим машине и купујем их. Људи ме питају како је у Добоју? Ја кажем да тек идем тамо. Љубазни су али и задовољни што њих вода није потопила.

Долазим до Добоја, Већ узлаз у град дјелује ужасно. Не можеш да вјерујеш да је ријека могла да пређе магистралу-насип и учини зло граду. Али јесте. Скретање којим сам пролазио небројено пута сад једва препознајем.

Сцену је немогуће описати, не могуће је описати на шта личи град. Све оно пто смо видјели у Маглају – и овдје је исто, гомиле шута, столарије, грађевинсог материјала, блата и прљавштине, ствари  и дрвећа и то, опет, не гомиле, него читави бедеми, улице сада чини асфалт, па бедем шута, па тек онда зграда или кућа. Град је разрован и растурен – сјећам се добро Трнова кроз које смо прошли са покојним Оцем 1993.који дан послије ослобођења – оно је било спаљено, али не тако смрвљено како је Добој данас. Стижемо до саобраћајног. Јављамо се декану Гојковићу. Он ће доћи за десетак минута. Идемо до Центра за културу, гдје су нашо студенти из Добоја.

Ријетко кад сам у животу био радостан као кад сам их видио. Изгрлили смо се сви, срећни само зато што смо ту. Причамо: кажу ми да је Јасни са прве године умро син у току свега тога. Јасна, средњевјечна жена, пјесникиња: прочитао сам пар њених пјесама – фина душа пише фине стихове. То ми је оставило трајан горак укус у устима, читавог дана ми мисао о Јасни и њеном сину није излазила из главе. Посао је, за данас, готов код културног центра. Зато „дајем вољно“ студентима из Добоја, већ су пуно тога учинили и ред је да се одморе и позабаве и својим домовима.

Фочанска екипа долази на Саобраћајни у пуном обиму. Упознајем се са професорима – они ме одводе на први спрат, гдје је зборница претворена у Кризни штаб. Упознајем се, пијем кафу. Утом долази и декан. Преузима машине, мало попричамо. Упознаје ме са својим предсједником синдиакта, Ћургузом. Он је ту главни. Стављамо се сви њему на рапсолагање. Он нас распоређује у зграду ПИО, одмах до зграде Саобраћајног факултета. Најприје избацујемо груби шут и уништену столарију. Чекамо да дође цистерна да бисмо опрали први спрат зграде.

Одмах се види предузимљивост и организација Саобраћајног факултета. Око њега је мноштво студената који чисте старе просторија као и нове. Људи су иначе ужурбани. Оно што затичемо овдје толико одудара од сентименталности коју свих ових дана гледам по Фејсбуку: нико овдје нема времена за ганутост било чим, укључујући и сопствену невољу. Људи раде и гледају муку која је свачија. Кад се ради, нема чак ни неке посебне обзирности и финоће: тек у оваквим ситуацијама човјек увиди колико је и „етикета“ и „нормалне“ друштвена обзирност заправо луксуз у коме могу да уживају људи који немају невољу. Стиже цистерна. Један од људи (ватрогасаца?) шрком пере зидове и подове зграде. Са зидова се гули и отпада неколико слојева фарбе и обично остаје само нека стара, масна фарба, она којом су једно вријеме биле фарбане све јавне просторије СФРЈ. Вода пере зидове и разбија муљ са подова – сад је ту воду потребо избацити из просторија а то чинимо ми, лопатама за снијег, метлама, четкама. Обично двојица избацујемо воду лопатама на ходник, а затим остали је мету и бацају даље док је сасвим не избацимо преко степеница напоље. Наравно, у води пливају не само спала фарба, него и оловке, флаше, понеки папир... и много и много муља који је ту остао и који, ма колико прао и мео, не може сасвим да оде, као да се размножава. Сви раде и нема се времена за предах. „ланац“ не толерише пуцање и одмарање. Блатњави смо и мокри у моменту, што од прљаве воде коју избацујемо, што од шмрка који пркса без много рачуна да ли ће некога да попрска перући зидове. Коначно смо готови са првом цистерном.

Идемо назад у просториу до Кризног штаба, да једемо. Тамо нас дочекује неколико жена, радница Саобраћајног факултета које нам са пуно љубави и пажње дају оброк. Овдје су опскрбљени добро и троше те залихе рационално: једе се добро, али се не отварају пакети ради хирова. Тек што смо јели, одмарамо мало испред Факулетта, причамо и упознајемо се боље, неке од њих знамо или знамо њихове сроднике. Долази полиција и довози један велики лонац са чорбанцем. Људи који дуго нису јели ништа „под кашику“, једу, па макар други пут. Атмосфера је већ много ближа „нормалној“, живот се враћа, а са њим и сви обзири, живот полако прелази у смијех и причу... Још једном улазимо у зграду, стављамо маске и рукацие и перемо просторије...

Полако се спремамо да пођемо назад: овдје би на конаку били на терету, те би од нас било више штете него користи. Скидамо блатњамо и кужну одјећу. Божидару се више нико не смије јер је његов комбинензон показао се као боље рјешење од мајичица и тренерки које су, такође, прекривене слојем блата. Сједимо и још помало причамо са људима из Саобраћајног и нашим Дајеном и Тијаном. Вече је лијепо, топло... Перемо се и пресвлачимо и полако идемо у аута... Па опет путем преко Маглаја према Сарајеву... Тад, више него икад, оптерећује ме мисао о осјетљивости људског бића, о томе колико је тај мали бог по благодати заправо тајушан и осјетљив спор са којим се ријеке играју: већи од универзума, сигурно, али подложан црвима и бактеријама од којих смо се читав дан бранили... Још випе него протеклих дана убијеђен сам да је увриједљива, и за Бога и за човјека, свака људкса замисао којом се у овом тражи смисао. Када би у овоме било смисла, значило би да је Он, Смисао, учествовао у овоме, да је, еда ли би поучио некога ко сједи кући, једе сладолед и провјерава фејсбук – Он сам превртао куће по Маглају, рушио све по Добоју и усмртио нечијег сина или нечију баку... Одавно сам одустао да од метафизичких ставова градим реалност. Сад ми се то не чини само глупим, него уврједљивим, безобзирним...

Са правом сам ових дана читао први дио „Бајке“. Ћосић је добро знао: ријека јесте и царство мртвих...

Завршити морам тамо гдје јесам: у „нормалном“ животу. Долазим у Фочу, укључујем се у живот, купам и сапирам преостале праживотиње, уколико већ нису дошле до моје утробе и подијелиле са Добојем и тај дио мене а ја са њима и тај дио невоље. Разговор са Јеленом, наш разговор вечери, најдржаи моменат дана... Назад у колотечину: ко је изабран на Сабору, аха тај и тај, уморним очима читам пар редака Забавника и оне се саме затварају...