Суверена биополитика или производња самоће

 

 

Kада „паметни“ мотор на црвеном свјетлу угаси мотор (готово на исти начин на који се гасио наш вјечити Југо 45), радио се и даље чује. Једна од оних радио станица које „у региону“ емитују мало углавном „грађанске“ политике, имају исте џинглове и боје гласа свих уредника, исту естетику иностраног попа, ритма и блуза, са увијек политички исправним или бар много неукаљаним „домаћим“ пјевачима. Већ неколико дана се "врти" нови сингл Мајли Сајрус. У музичком погледу ништа ново – иста матрица од три акорда, а ни текст новог „хита“ није нарочито иновативан. Разорачарана протагонисткиња убјеђује саму себе да заправо и сама може све оно што је очекивала од окончане љубави – може (и хоће!) сама себи да купује цвијеће („Flowers“ и јесте назив пјесме), може (и хоће!) да исписује своје име у пијеску, може да сама са собом разговара сатима, сама да плеше... коначно, може она и сама себе да разумије боље и воли боље него бивша љубав.

Да промијенимо жанр – можда је Мајли Сајрус само један, случајни звук у... индустриофонији Мегалополиса. Да искључимо звуке глобализације и окренемо се руској музици. Савремени руски етно-звук. Пелагеја и њен звонки глас! И можда по први пут бескрајно пута слушана верзија свима познате руске свадбене пјесме „Вьюн над водой“ долази у сазвучје са Мајли Сајрус. Наиме, постоје двије познатије верзије ове пјесме – свадбарска, вјероватно најстарија, у којој пред младожењу износе разна добра, али он их приписује или даје својој пратњи док му не изнесу, понуде, невјесту, за коју, коначно, говори да је његова „Богом суђена“. Постоји и "монашка" верзија пјесме – она у којој се дјевојка на крају опредјељује за „клобук и мантију“ тј. за монаштво. Пелагеја, међутим, доноси верзију у којој се младожења одриче невјесте, прелијепе Настје – она иде његовоме другу и прихвата „просјачки штап и торбу“ („посох и суму“ - сваком љубитељу Пушкина одмах на ум падају стихови „Не дай мне, Бог, сойти с ума./ Нет, легче посох и сума...) У Пелагејиновј верзији фамозни „лирски субјект“ се добровољно окреће – самоћи. Не монаштву, не Настји, већ просто - лутајућем, просјачком животу...

Самоће је одувијек било и увијек је има. Али самоћа коју романтизују Мајли Сајрус и Пелагеја није пријатно осјећање малог ноћног мира, када колико-толико уредимо обавезе и добијемо понеки час за читање и писање. Није ријеч ни о тренутној, задесној самоћи, коју сви искусимо с времена на вријеме. На послијетку, није ријеч ни о посвећеничкој самоћи – оној коју опјевава монашка верзија руске свадбене пјесме, самоћи ради неког вишег циља, већ о једној апсолутној, својевољној и одабраној самоћи. 

О самоћи као само-љубави, као трајном стању једног неуротичног ескапизма у коме човјек воли себе самога.

Хришћанска мисао се од самих својих почетака суочила са проблемом самоће најприје на теолошком плану. Инсистирањем на концепту Бога који, остајући Један такође постоји и као три личности, хришћанство се разликовало од јудаизма из кога је потекло али и од ислама који ће се тек појавити на његовом рубу (Оци Цркве су управо овако и гледали јудаизам у IV в: Свети Григорије Ниски пише о Цркви као оној која је „избјегла јудејског сиромаштво (= концепт Бога као Монаде, Самца) и хеленску (политеистичку) множину богова“. Јован Дамаскин ће ислам сматрати стотом хришћанском јересју). Ако ни Бог није проста Монада, онда то тек не важи за човјека. "Није добро да је човјек сам", каже књига Постања. Овдје привидни изузетак може да представља пракса дјевствености и монаштва, која је у културној имагологији наше цивилизације потпуно извитоперена у неки вид „протестне самоће“, „самоће због неуспјеха на брачном плану“. Међутим, од самих почетака до данас монаштво – усамљеност од људи да би се припадало само Богу – подразумијева упућеност на другог човјека као путовођу ка Богу. Наш стандард српског језика, за разлику од загребачког, разликује ријечи „породица“ (биолошка категорија) од ријечи „обитељ“ (монашка обитељ – заједница оних који у молитви обитавају на једном мјесту). Човјек долази из породице и остварује се у породици или у обитељи, а, попут немањићких благородних краљева, може да оствари и обоје. Главна мисао међутим јесте да човјек не живи сам, не спасава се сам и не припада самоме себи

Самоћа је и у свакидашњем животу наша непрекидна пратиља, некада проклето тешка, некада готово па пријатна. Али питање о самоћи данас није питање наше индивидуалне (не)пријатности пред њом већ питање биополитике. Овај израз постмодернистичке философије који је код нас (у својој изврсној књизи „Црњански, Мегалополис“) популаризовао Слободан Владушић наговјештава могућност управљања животом на један до сада невиђен начин. Политика више не управља унутар нашег живота каквим га знамо, већ управља садржајем живота. У ХХ вијеку су милиони страдали као жртве тоталитаризма, али прави слом Европе десио се тек након Другог свјетског рата, у процесу када су заиста преврједноване све вриједнпсти. Индивидуалистичка потрега за аутентичношћу конципована је кроз масовне покрете сексуалних и врједносних револуција које су раскидале могућност комуникације између покољења: свако сљедеће покољење живи у врједносном систему непрепознатљивом већ његовим родитељима. Ниједна од тих „побуна“, међутим, није довела до експлозије слободе већ до све већег осјећаја скучености, напуштености, дезоријентације. Како су и сва социјалистичка друштва, од СФРЈ до СССР-а, суштински прихватила плодове културних револуција из друге половине ХХ вијека и сама су се нашла у двоструком врзином колу. Са једне стране, крах социјализма их је довео до уништења било каквог идејног ткива, док је, са друге стране, до бесмисла увећана двосмисленост савремене културе у нашој, српско-руској изведби у којој сви желе и „здраву породицу“ и сексуалну еманципацију, и стабилно друштвено ткиво и експериментални однос према животу у коме ће свако одређивати шта су „његове вриједности“, и индустријски просперитет и демографску стабилност (ако не већ и обнову). Или, на плану наше ситне свакодневице: свако би да нас је више, али да то нису његова дјеца.

Ипак, двосмислености не могу трајати за увијек. 

Зато, суочени са пресјеком традиционалног и мегалополисног многи млади људи просто бирају живот ескперименталне јединке која све базичне потребе задовољава на тржишту базичних потреба а сензоре за било шта више од базичних потреба гаси, како га (или како је) не би узнемиравали. Савремена култура затим у лику Мајли Сајрус или Пелагеје романтизује тај избор, дајући му привид сублимиране културне форме. Не само да ће појединац бити осуђен на самоћу већ ће је и завољети. Круг се затворио, трик је успио. Онај пословични посљедњи Србин, за кога се надамо да ће остати само у нашим страховима, ако буде слушао диктат индустрије самоће – уживаће у томе што је сам.

Зашто је данас култура најважнији фронт на коме се добија или губи не само рат већ – цјелокупна будућност? Недавно је на једној страници објављен илустративан графикон под сатиричним називом „први смо у свијету“ који приказује САД као „лидера“ у најнепожељнијим могућим категоријама. САД су прве у свијету по стопи криминала, силовања, емисији угљен-диоксида, стопи развода, малољетничким трудноћама, срчаним ударима, Мекдоналдсовим ресторанима, пластичним операцијама, броју завореника. Ужасава, ипак, чињеница да се на поменутом графикону Русија нашла међу прва четири „лидера“ у четири категорије. И док је емисија угљен-диоксида посљедица индустријског капацитета а број затвореника, вјероватно, посљедица великог броја становника, чињеница да се Русија налази на трећем мјесту по броју развода (иза САД и Порто Рика) и на четвртом мјесту по броју малољетничких трудноћа (иза САД, Британије и Новог Зеланда) говори да се на пољу биополитике Русија још увијек није отргнула из снажног загрљаја Мегалополиса тј. индустрија самоће и смрти и даље снажно дјелује и даље и у Русији. 

Како судбина Русије није судбина само ње већ читаве православне цивилизације, јасан је закључак да без повратка суверенитета на пољу биополитике ни војни ни економски ни политички успјеси по себи неће имати смисла. А биополитика подразумијева јасну, одлучну и недвосмислену културну политику која се, на жалост, још увијек не назире. Јер демографски слом српског и руског народа десио се у "златно доба" социјализма али најприје стварањем културне хијерархије у којој се заснивање породице непримјетно постављало ниже од остварења на пословном пољу али и ниже од низа других културних захтијева. 

Зато без суверене културне политике не може бити суверене биополитике а без суверене биополитике један народ нема будућност изване оне коју му додијеле управљачи Моћи Мегалополиса. 

Ако времена рата нису погодна за ломове на плану администрације и војске (револуције и побуне су деструктивне и у миру!), она императивно налажу оно што Александар Гељевич Дугин назива „идеологизацијом“ росијског друштва тј. напуштањем слободно плутајућег и самоподешавајућег замешатељства састављеног од капиталистичке отимачине, западног културног имагинариума, руске империјалне свијести и декоративне државне традиције у којима се до сада живјело. Ни наш, српски тренутак, не разликује се много. Испод седимената патријархалне носталгије, социјалистичке носталгије, културне и политичке поробљености и нешто декоративне суверености ми немамо много времена за "мудри" маневар у коме бисмо, опет, наивно, прихватили Мегалополис, његов етички распад и дехуманизацију са надом да ћемо их некако избјећи или припитомити. У ХХ вијеку су Руси и Срби, након миленијума завјетне борбе, почели да нестају након ратова, вођени демонским биополитикама од којих се још нисмо опоравили.

Као најзначајнији инструмент остваривања биополитика у ХХ вијеку појавила се култура тј медијска свемоћ уобличавања врједносних система. Као најзначајнија моћ тих система испоставила се интимна стопљеност човјека са садржајима који му се намећу. Тамо већ покољења расту или у потпуној животној дезоријентацији или у убјеђењу да их когнитивна оријентација коју су неспремни да живе чини изузетим из масе којом управља биополитика. Људи или прихватају оно што им се сервира или то одбацују али свеједно живе потпуно неразлично од матрице која се намеће. Први случај имамо код огромне већине наших савременика.  Она је већ за свога живота спремна да, под одговарајућим условима, напусти врједносни код, естетске критеријуме, животне садржаје које је и сама до тада сматрала својима.

Други случај је рјеђи, али још трагичнији. На готово сваком гостовању у српским националним омладинским удружењима појављује се питање избора супружника. Ситзација је типска: млади, национално свјесни момци и дјевојке се жале да би они радо засновали породицу али „немају са ким“. На питање о томе шта су им најважније личне карактеристике будуће супруге или супруга, увијек се одговара низом виших културних, етичких захтијева: „важно је да су национално свјесни“, „да су честити“, „да имају исте пририотете у животу“, „да желе породицу“. Када им се укаже да таквих људи има релативно много, долазимо до суштинског момента, а то је културно очекивање од еротског и романтичног заноса. „Ма добра је НН али немамо никакву хемију“, „фина је она дјевојка, али ме не привлачи као жена“ итд. Наравно, потпуно је илузорно очекивати повратак у прошлост, у праксу договореног брака или било коју другу „оживљену“ праксу, али је подједнако илузорно очекивати да ће се сексуално-романтизована машта и вриједносни систем подударати до крајњих граница у оном другом. Свака двосмисленост се мора опредијелити: или за еротску фантазију ради које се мора укинути морални захтијев или морални захтијев са смањеним естетским захтијевима.

Тако у нашим животима, тако у државама и цивилизацијама - двосмисленост не може да се одржи до вијека, макар она и била дух наше епохе.

Докле год Срби и Руси не поврате своје суверене државе које ће водити суверене културне политике и биополитике, ми једино можемо, а и дужни смо, да једну малу суверену биополитику и културну политику водимо у својој породици – Цркви и држави у малом, са надом да ће ткиво таквих породица прерасти у једно здраво тијело, након краха гангрене у којој живимо. Можемо, и дужни смо, да дјелатно и ријечју, живимо заједништво које не даје човјеку да буде сам и да „заволи“ своју самоћу.

Вино - од Хоче до Фоче

Вино за хришћане није само пиће.

Вино је, уз хљеб, оно без чега нема Хришшћанина. Дакле: не може без њега бити ни Србина. Оно је сабор благога времена и добре земље, човјековог труда и бриге. Вино је, уз хљеб, човјекова могућност и изазов, јер оно увијек стоји, попут цијелога свијета, на граници човјекове слободе. Може постати извор човјекове пропасти. Може освећења. 

Понекад, када ми се у магловитој Фочи чини да је овај мој народ обузело мртвило, да је децембарска измаглица изнад Дрине много више од суморног пејзажа и непрозирног вела, када посрнем у себи невидећи искричаву површ ове свете ријеке која тече кроз двије стране Србије - сјетим се Срба из Ораховца и Велике Хоче, Леле и Павлине, њиховог "збора" и живота. Сјетим се да они живе под правом окупацијом, у условима сличнијим отоманској царевини, него било чему што би нама данас долазило на памет. Сјетим се њиховог смијеха и пјесме, сјетим се да у опсади у којој живе имају многодјетне породице и одлучност која је нама данас готово непојмљива. Сјетим се предјела кроз које сам само једном у животу прошао и оних у којима никад нисам био. У њиховој храбрости нађем снаге да се усправим и уздахнем: отпијем, понекад, са Јеленом, док дјеца спавају, док слушам њихове кашљеве и снове, гутљај дечанског вина, да бар нешто из Свете Земље освети ову ноћ, ову породицу, овај град, свјетлошћу неугасивих кандила и храбошћу несаломивих и бољих од нас домаћина. Сједимо у двеној соби, под малим иконостасом на коме су, поред иконе Спасове, Дјевине и Крститеља који нас чува, и Свети Јован Владимир, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, Свети Теодор Вршачки и патријарх Павле. У том нашем бдјењу учествује метохијско и косовско вино - већ, и прије и изван литургије, некако освећено светошћу земље из које је дошло. Из Дечана, Ораховца и Хоче, оно путује у Фочу да нас опомене да нас има бољих, тамо гдје смо поникли, тамо гдје РОСУ покушава да спријечи српски комад космоса да постане Крв Христова. 

Као да се Христос може заплијенити. Као да се светост Косова и Метохије може из нас избрисати.

И сада, док гледам драму хочанских Петровића у фочанској вечери, знам да у њиховој муци и борби има више запретених сила отпора и живота, оних које из нашег бића тек мука и невоља истјерају на површину. А тамо гдје је мука свакидашња - тамо тек показујемо да смо и даље у очима Божијим вриједни постојања. 

"Пред нама је нова година, нова резидба, ново вино", каже Срђан Петровић.

"Гле, ево све ново творим". каже Христос Откривења (21,5)

Још ћемо се ми хочанским вином освећивати и причешћивати.

Непријатне истине (или: како смо дошли до СБУ у Лаври)

 

 

1.)    Не присуствујемо ничему изненађујућем у Украјини већ логичном и очекиваном исходу вишевјековног процеса уништавања духовног и идентитетског јединства Мале (= старе, централне), Бијеле и Велике Руси(је). Од Средњег вијека до данас дјелују силе које су на томе непрекидно радиле и получиле извјесне резултате. Међутим, нама не могу бити проблем ни слање круне „краља Русије“ из Рима Данилу Галицијском у XIII в, ни дјеловање Пољско-литванске државе, ни Аустро-Угарске. Наш проблем јесу процеси поунутрашњења, чињеница да ни након катастрофалног учника КП СССР (б) и њене југословенске експозитуре у руском и српском друштву не постоји пресудна критичка свијест о погубности прављења „унутрашњих“, „републичких“ а заправо „државних“ граница унутар СССР-а и СФРЈ којима су се „обуздавали“ „великоруски“ и „великосрпски“ „шовинизам“. Дакле: не можемо кривити јасне и недвосмислене противнике за њихово дјеловање, него се питати зашто и данас немамо друштвени консензус о проблематичном поунутрашњењу граница између једног народа које је нацртала рука људи који и данас имају насљеднике у политичком животу руских и српских земаља? Ако Украјина скида споменике Лењину (који је ту Украјину створио тј. коначно уобличио), само зато што је ти споменици подсјећају на совјетску прошлост, шта још треба да се догоди да Россия увиди заблудност свог ХХ вијека која започиње 1917?

   2Свака држава настаје са одређеним унутрашњим или спољашњим разлогом. Украјина је настала као анти-Россия, као државолика страна колонија чији је једини raison d etre одувијек био да буде „санитарни кордон“ према Россији. На унутрашњем плану том резултату су биле подређене различите тактике у оквиру исте стратегије: технологија политичког је допуштала и својевсртан игроказ „прихватања руског језика и културе“ али не и русског па ни российског политичког и националног идентитета. У Украјини је дјелотворно експериментисано са вишепутањским пројектом дерусификације понекад и привидном „беневолентношћу“ према руском језику и култури (треба ли нас подсјетити да су садашњег предсједника-портпарола Зеленског изабрали проруски а не проукрајински бирачи?). Модел је познат из политичке теорије и праксе: прво се политички систем једне лажне државе инсталирају двије опције – „грађански“ национализам у коме наводно „има мјеста“ и за „језик и културу“ оног непожљеног (добри полицајац) под условом да се прихвати "државни идентитет" - онај "украјински", а напоредо са њим постоји и застрашујући етнички национализам који пријети прогоном свима који не прихватају формулу „један језик- један народ – једна држава“ (и „једна“ тј неканонска црква). Дакле, дилема је одувијек лажна: или "фина" или "груба" Украјина. Напуштено од матице која и сама углавном има елиту која је поунутрашњила некадашње републичке као „државне“ границе, популација препуштена таквом избору гради „државотворни“ и заједнички идентитет – украјински – иако доминантно у језичком и културном смислу говори руским језиком. Вишедеценијска запуштеност рускојезичног становништва (некадашњих „русских“ а сада углавном врло лојалних „украјинаца“) подједнако иде на душу Кијеву и Москви.

3.)    Дакле: дјелотворност изградње „нове државе“ директно је зависна од степена поунутрашњења њених „граница“ са „државним границама“ од стране оне државе и народа од којих је нова настала и којима се она супротставља. Украјина не би била могућа да већ деценијама московска политичка и финансијска елита са једне стране није била свикнута са њеним постојањем, да није о њој размишљала као о простом логистичком проблему у транзиту нафте. Вишедеценијско дјеловање украјинизације није преобразило само Украјину већ је дјеловало и унутар Россије. Губитак Украјине историјски несвејсна и незаинтересована елита углавном је ублажавала наративом о „двије најближе државе“ и „другој али блиској држави“, „два братска народа“ који такви остају и у „новој стварности двије државе“. Иако се украјинска елита већ деценијама трудила да јасно стави до знање оној московској да јој је Украјина – анти-Русија, у Москви се то није видјело или се није жељело видјети. Деценијама је простор у коме је све још говорило на руском и било интегрисано у сверуску културу препуштан антируској културној и политичкој пропаганди, а сама Русија није нудила ниједан интегративни, оригинални, сверуски садржај већ је и на руском језику нудила једну безличну масовну културу Мегалополиса која није ни била усмјерена на интеграцију сверуских простора.

Поунутрашњење граница Украјине и Русије није престало чак ни након Евромајдана, када се о Донбасу мало чуло у Москви, осим у патриотским круговима. Навикавани деценијама да им је Украјина „блиска, али туђа“ држава, млади Руси нису били у стању ни да појме зашто се у таквој „блиској“ држави људи усмјеравају против Русије нити зашто би њих требало да се тиче нешто у „другој држави“. Дезоријентишући капацитет једног противрјечног политичког представљања двоструко је онеспособљавао Русе да појме шта то не ваља у Кијеву и зашто би се то уопште њих тицало. Ограничења оваквог васпитања видљива су на сваком кораку данас.

4.)    У црквнемом смислу, Москва је била забринута доминантно за канонско јединство каноснке Цркве са њом, али не и за процесе идентитетске разградње тог јединства који су се одвијали и унутар саме Цркве. Деценијама је украјинизација канонске Цркве вођена не само под притиском „државе“, већ и изнутра, из Цркве, од стране кадрова школованих у Москви или посланих из Москве, као својеврсна „компромисна“ и „мудра“ тактика подилажења новоствореној Украјини и њеним анти-московским сентиментима. Паралелно су били дејствујући наративи о „сверуском јединству“ и „руском свијету“ колико и они који су нарочито нуђени и извожени из Москве а који су и другим помјесним Црквама нудили „украјинско рјешење“ као „одличан модел“ за уређење црквеног стања у новоствореним државама. Аутономија и самоуправа (нису исте ствари према уставу РПЦ МП) које су дате УПЦ представљане су као адекватна рјешења, иако је срж њиховог стварања представљало поунутрашњење новостворене ситуације која је непосредни резултат русофобије. Црква која је спремна да „мудро“ прихвати анти-Русију али и да ради на томе да друге „реалије“ настале на разбијању православног јединства других народа добију своја „мудра“ и „адекватна“ рјешењане не може очекивати да ће резултати бити другачији од оних које гледамо данас.

5.)    Докле год су унутар историјских православних словенских Цркава дејствени противрјечни приступи питањима суштине живота Цркве тј. докле год паралелно са вијековним послањем, сржју, средиштем живота Српске и Руске Цркве буду дјеловали моћни кругови (пост)модернистичког усмјерења који школују свептенство и обмањују народ тврдњама да је „Цркви нема никакав однос према питањима политичког уређења“ тј. докле год су у супртности вијековни етос Цркве (који је преносио хришћански начин живота као конкретну завјетну заједницу) и новостворена идеологија црквене незаинтересованости за национално питање и судбину, помјесне православне Цркве неће бити кадре да се одупру дезинтеграцији, насиљу, уништавању којима су изложене. Ако наше свештенство нема онолико патриотизма, оданости Завјету предака, самосвијести и политичке културе колико да схвати да су све државе створене ради разбијања Цјелине Тијела Христовог – управо то и ништа друго, не можемо очекивати од вијерног народа да буде било шта друго до плијен политичких сила усмјерених на разбијању православне Цркве. (Имајући на уму да аутору ових редова, на ову констатацију, на саборима српског свештенства, неко од браће и саслужитеља по правилу издекламује „символ вјере“ теолошког модернизма: „Цркву не треба да занима Српство већ Христос“ – као да Српство и није други назив за конкретно живљење Тајне Христове – дуго ће потрајати да сачекамо крај аутошовинистичког самоунижења и самоукидања народног смисла српског свештенства. А до тада, не можемо бити „изненађени и увређени“ што лажне државе створене зарад наше елиминације дјелују управо тако).

6.)    Данас је за исправљање грешака у самој Украјини касно. Украјинизацију су вршили заједно страни факзтори, „држава“, неканонско православље и канонска Црква, којој ниједна тактика ни стратегија није помогла да је анти-Русија прихвати као своју. Украјина ће зато елиминисати све што макар подсјећа на Москву – свим облицима насиља. Након што се СВО заврши, на простору Украјине неће бити могућ опстанак било чега и било кога ко макар мирише на Россию. Питање простирања такве Украјине и питање уређења Цркве у таквој Украјини зависиће од исхода СВО. Једно је сигурно: прошлост се не може вратити, „свако царство које се раздијели у себи опустјеће и дом који се раздјели у себи опустјеће“ (Лука 11,17). Цркву Христову Ад побиједити неће, али ако ми немамо снаге да свједочимо јединство свога народа насупрот силама подјеле, ако су комунистичке границе светиња српског и руског свештенства а питања идентитета „неважна“ наспрам једне испразне театралне ритуалистике „литургијске обнове“ – онда се наша сврха у историји завршава и самоукида.

7.)    Россия и Украiина никада више неће припадати истом свијету – то је јасно свакоме у Кијеву и Москви. Основно питање Россие није оно о геополитичком усмјерењу земље већ о њеном културном и идентитетском садржају. О њеном смислу. Ако на Дњепру сада стоји граница између двије „државе“, а заправо цивилизације – у чему је та граница? Да ли се у руској култури рађају људи који дијеле један колективни индивидуализам или постоји једна физиономија саборности? Да ли су Руси – 150.000.000 људи са пасошем РФ или народ, Црква, общество? Који је то садржај руске идеје који чини быт и бытие русского человека различитим од онога са друге стране Дњепра? Који су то садржаји српског идентитета живљени као садржаји живота који једног Србина или Руса обавезују о усмјеравају ка његовој коначној судбини и сврхи у свијету?

 

Одговори на ово питање повезани су са историјским догађајима, као што су историјски догађаји резултат наших оријентација или њених недостатака.

 

 

Свештенство коме не значи ништа косовски Завјет никада неће појмити Нови Завјет.

Народ који не види себе као пресјек својих предака и потомака, обрукаће претке и неће имати потомке.

Црква коју не занимају силе усмјерене на њено раздјељивање када су те силе у повоју – свједочиће крвљу своје биће када се те силе сасвим оснаже.

Краков и Владика Николај

 

 

Када сам први пут, још са младалачком способношћу упијања сваке ријечи и идеје, читао брошуру под називом „Рат и Библија“ Владике Николаја, у памѧт ми се урезао горак и тежак утисак разочарења светитељевим приказом стања нашег народа прије 1914. 

    „Србија, најзад, у првој години рата добијаше и губљаше наизменично. По том изгуби сву земљу своју, огромну војску и материјал, и потону у беспримерно страдање, које трајаше пуне три године. А ово би због греха које почини интелигенција српска, затрована љутим партизанством и међусобном мржњом. И би ово и због самога народа, у коме се беше одомаћила крађа, кривоклетство, свађа, псовка, непоштовање родитеља, непоштовање брака и непоштовање недеље, што све беше зло пред Богом. Нарочито ово би због охолости и незахвалности Богу после победе у 1912. и 1913. години.“ 

Поврјеђивао је мој романтичарски занос непобједивом и морално супериодном српском војском из ослободилачких ратова овај сажетак наших мана – поврјеђивао не само зато што је био несумњиво тачан већ и зато што је био смјештен у доба прије доласка комунизма на власт у земљи и у души српског народа, поврјеђивао и зато што је био подједнако тачан те 2001. године колико и у тренутку када је био написан. Дакле: и тада је било као и данас. Чак и они несумњиво бољи од нас, они који су донијели сјајне побједе у балканским ратовима и Великом рату, боловали су од истиих бољки од којих данас болујемо. Можда би ту било и утјехе, да резултат српског ХХ вијека није тако тежак и трагичан.

            Свакако, наду ми је и тада и данас будила она друга, покајничка страна српског народа, коју је Владика Николај истакао као узрок наше побједе: 

    „Али на крају рата Србија однесе сјајне победе, и поврати све своје земље, и ослободи и уједини сву браћу своју. А ово би прво због народног исповедања грехова својих предратних, због дубоког покајања и смирења пред Богом и вапијања ка Богу за помоћ, и друго, због праведности и побожности краља српског и све четири велике војводе српске, који чињаху што је право пред Господом. Јер стојећи на фронтовима планинским, или робујући под завојевачем, или скотски живећи интернирани по оборима, у земљама непријатељским, народ српски преброја све своје грехе почињене у прошлости, покаја се горко, и завапи Богу палећи свеће пред светитељима Божјим, својим крсним славама.“  

    „Ослободи и уједини сву браћу своју...“ – како данас одзвањају кроз јаме Херцеговине и савске равнице ове Владикине ријечи. Како је могуће да смо из заблуде ходили у заблуду?

            Долазиле су ми опет на памѧт ове ријечи Владике Николаја читајући Нушићеву „1915“ а нарочито Краковљев „Живот човека на Балкану“. Страдања славне српске војске и народа у мемоарској прози још су пластичније описана, али данас их је подједнако лако могуће читати и као споменике наше заблудјелости. И самим тим као објашњење зашто смо из заблуде ишли у заблуду.

Краковљев спис заслужује посебну пажњу, у огледалу Владике Николаја, Чињеница да су и аутор и спис, због подршке генералу Милану Недићу, били прогнани из српских књижара и читанки, узрокује једну накнадну пажњу коју и аутор и спис изван сваке сумње заслужују, по књижевној вриједности нарочито. Значајан је Краков и зато што су његови описи стања духа подједнако непосредни и прецизни, колико и описи борби и кркљања бугарског војника у смртном хвату са српским официром. Међутим – иако пишући својеврсно аутобиографско завјештање као зрео човјек, Краков нас уводи у један свијет „официрске части“ и војног похода чији су саставни дио еротске авантуре официра Кракова. Од Руже у ослобођеном Шапцу, преко Крфа и Солуна до „ослобођене и уједињене браће“, Краков, пишући већ као зрео човјек, ожењен и ситуиран, оставља свједочанства једног необузданог и никада жаљеног ероса у сред агоније и танатоса. „Културолошки хришћанин“, човјек који познаје да се на Божић пјева „Рождество твоје“, Краков, након епопеје повлачења кроз српске земље и Албанију, опорављен и у новој униформи, увијек – па и у невољи – сталешки одвојен од обичног војника који му и кроз кањон Цијевне носи личне ствари – тражи солунске борделе:

 

„У уједначеном топоту коњских копита по неравној турској калдрми, заваљени у једном старом фијакеру, мој друг и ја посматрамо Солун као освајачи... Разуме се да не идемо да гледамо мозаике из 6. или 7. века у цркви Светог Димитрија, ни византијску плаштаницу у цркви Св. Сергија на којој плачу анђели на истрошеној свили над Исусувим телом од злата...Мирко, коме је пушчани метак растрескао главу, и ја, који сам газио преко моста од мртвих тела својих другова данас тражимо грубе животне радости.“

 

Анегдотално запажање да „у рову нема атеиста“ не важи за Кракова. Иако изузетно пикторескни и задивљујуће дочаравајући његови описи борби никада не садрже било какво питање о смислу човјековог живота и смрти у кључу хришћанског доживљаја свијета. Краковљев ум и спис модернистички је омаж енергијама и силама у човјеку, обзирима епохе који су свакако знали за жртву али који су са хришћанством раскрстили на било ком другом регистру, осим у оном спорадично културном и декоративном. Краковљева проза је, између осталог, тако резонантна данас, у моменту када је чак и већина „национално свјесних“ интелектуалаца вољна да хришћанској вјери додјели декоративну или, у најбољем смислу, конзервативну улогу у једном бољем српском друштву, али када се као прећутно саморазумљивим сматрају превазиђеност хришћанског етоса и метафизике за живот и част српског народа. Краковљев романтизовани блуд стога није само једна саблажњујућа приповједна линија једног мемоарског списа већ трајна опомена о губљењу оријентације читаве једне „елите“ српског народа на коју су се потоње заблуде – од југословенства до комунизма – калемиле и природно настављале. Ако су нам часни и национално свјесни официри, након Албаније и Вида, радије обилазили солунске борделе него цркве, треба ли још да се чудимо тумарању у магли читавог једног народа кога су водили они мање часни и свјесни од Кракова?

            Наша култура у ХХ вијеку као да је остала паралисана једним лажним избором: или модернистичко повјерење у енергије виталног без моралног, или постмодернистички дефетизам заснован на краху „великих наратива“ од којих би и живот и етос били први за „деконструкцију“ (тј одстријел). Зато и данас, када се понекад и чују гласови наше „национално свјесне“ „интелигенције“ почесто се српском, православном, хришћанском етосу прилази као истовремено нечему што је инхерентно народу али за говорника не сасвим обавезујуће. Стална изложеност процесима „промјене свијести“ и „преумљивања“ којом располажу експоненти страних утицаја чини нас одвећ често склоним да одбацимо било какав облик ауто-рефлексије, сагледавања проблематичних менталитетских одлика  и конкретних промашаја. Пријемчиви за сваку увезену и домаћу заблуду, ми смо данас седимент нашег ХХ вијека у коме подједнако живе Краковљев модерниста безобзиран према блуду, потоњи индустријализовани члан социјалистичког друштва и пост-социјалистички збуњеник још увијек нејасне оријентације.

            Да ли је Владика Николај и сам одвећ оптимистично гледао „покајање“ народа као узрок наше побједе? Не бих рекао – он је морао да види непосредније од нас муку и плач Србије на Виду и Солуну, макар у њој не учествовао поручник Краков. Међутим, када је „елита“ једног народа дезоријентисана и културолошки окупирана, отуђена од хришћанског виђења живота, она ће бити у стању да и народ покајника одведе у заблуду.

Из блуда у заблуду. Ријечи нешто значе.

Херсон: окружење бесмислом

 

Херсон – град који је армија Российске Федерације плански напустила а ВСУ заузела не треба мијешати са истоименим археолошким налазиштем близу Севастопоља, на Криму (понекад се, за ову другу локацију користи и дужи облик, „Херсонес“ и ознака „тавријски“). „Херсон(ес)“, међутим, и није назив само једног географског појма. Сенцов ријечник за χερσό-νησος  χερρό-νησος даје „zemski otok tj   p o l u o t o k“ те набраја четити „херсона“ од којих ниједан није онај кримски. Nomen est omen, па је одлука о повлачењу и донесена како Армија РФ не би била полуострво у мору ВСУ. И ма колико војнички разумна, она је саморазумљиво тешка за морал војске која се повлачи. Већ је стари демон, одбивши колут дима и гуцнувши виски у улици Даунинг погледао извјештај након Денкерка и потом у говору изрекао „ратови се не добијају евакуацијама“ („wars are not won by evacuations“).

Но, ако је брига да се Армија РФ не нађе у окружењу оружја оправдана и разумљива, ништа мање није разумљива ни брига А. Г. Дугина да се након Херсона Россия не нађе окружена идејним бесмислом. Како и сам каже – тактике и стратегија пи-ара не помажу. „Хендловање“ ситуације није исто што и налажење трајних тачака и оријентира, промишљање о свом мјесту и сврси у свијету. Зато је његов предог – дат уз много срца, жара, осјећаја стајања на ивици амбиса – да се крене у идеологизацију РФ.

Нисам сигуран шта конкретно Дугин подразумијева под идеологизацијом и којим начинима би се она морала и могла остваривати. Претпостављам да би по сриједи била она словенофилска, историософска, евроазијска традиција којој припада сам Дугин.

Россијској федерацији је можда неопходан амалгам руске идеје и евроазијства - што по себи није тако лак и очигледан задатак како се на први поглед чини будући да се Русъ и Азија нису сусретале у геополитичким партнерствима, трговачким везама, културном размјеном већ углавном „на полю брани“ – Азија је долазила у Русију мачем и тек је мач тјерао Азију из Русије. То што је Русија на неупоредиво мекши начин колонизовала Сибир у односу на Албион и Империју насталу од његових колонија не смије да нас завара да помислимо да су судари са организованим државама и старим цивилизацијама иза сибирске пустиње били без мача – од поља Манџурије до гибљеи Стрегущего Россия се простире у Азији само онолико и онако колико је у стању да одбрнаи себе. Но, ако и узмемо здраво за готово да је евроазијство могуће не само као једна протестна философија, један крик који ће дегенерацију европске мисли надомјестити позитивним врједновањем азијског принципа, остаје и даље питање технологије политичког која би било који облик идеологије низвела међу људе. 

Када су, након цареубиства и револуције, комунистичке власти премрежиле сваку пору друштва партијским органима и политичким комесарима, свакако да нико од њих није рачунао на проблем сљедећег облика саоштавања неке будуће идеје, након комунизма. Ипак, лажно Царство Божије бескласног друштва кроз диктатуру пролетеријата није наступило, па су сва „транзицијска“ друштва, укључујући и српско и руско остала без икакве есхатологије, без икакве сврховитости политичког и државотворног. Да би се могла извести идеологизација морали бисмо да имамо становништво коме би појам идеје, начела, непромјењивог археа и иманентног телоса био разумљив и близак. Не би сваки Србин и Рус могао можда да артикулише та начела, али би сваки морао да осјећа да Россија и Србија (од Дубава до мора сињега као синоним за све српске земље) имају неку сврховитост мимо комуналне функције државе која се, као њен једини смисао, до бесмисла предаје на нашим политикологијама, тек само мало декорисана „великим“ теоријама Лока, Хобса, Русоа идр. Чему Русија, осим томе да наплати порез, организује школу и деветомајску параду?

Могуће је, међутим, поентирати: сврховитости и идеје се такође морају саопштити људима. Тачно. Човјек унутар себе има онај cor inquietum Светог Августина, једно срце немирно док се не смјести у Богу (или замјени за Бога). Па ипак, тај немир се мора читавог живота усмјеравати ка племенитом, јер у противном човјек врло брзо почиње да смијешта срце своје тамо гдје је благо његово. Отуда су деценије усмјерености на комунистичку есхатологију али и већ три деценије живота без икакве смисловитости државе оставиле видног трага на нама. Рецептори за идеју тј идеологију атрофирали су у баналној свакодневици новоруса и новосрба – ако су наши родитељи имали погрешне идеје једног пара-хришћанства, опијума за масе из кухиње материјалистичког хегелијанства, онда је идејни вакуум настао деведесетих показао се још горим, будући да је попуњаван не више идејом већ материјом: конзумерством, културом баналности и имитације Запада. 

Како су бивши комунисти под притиском историје морали да постану социјалисти, у њима су одзвањали они најтрагичнији Јесењинови стихови: „и молиться не учи меня. Не надо! К старому возврата больше нет.“ Зато се из њихових редова, а понекад и мимо њих, појављивала једна олигархија без икаквог осјећаја за сврховитост не само државе и народа већ било чега и кога. Ако је руска аристократија прије цареубиства била и благородна и декадентна, српска интелигенција и пуна идеала и затамњелих сочива која нису више разликовала Србе и Југословене, онда је нова олигархија – наша трагедија и наши ликвидатори – лишена саме могућности да буде благородна и идеалистична. Стекавши богатство безобзирношћу а чувајући га тако што рачунају само са манипулацијом слабим странама човјековог бића, нова олигархија није у стању да појми каква би и чему била та Дугинова „идеологија“ и како уопште могу да постоје садржаји националног идентитета који траже одрицање од себе. Зато Дугин мора да апелује да се идеологизација руског друштва започне сврха – указом, претпоставимо. Зна и Александар Гељевич да међу олигархијом може да нађе само отворене експонентне глобалног Мегалополиса или симуланте националне свијести, али никад и никако човјека који би дао сина на војну академију, а не у рат. Ако је сваки нормалан човјек – боголик који стоји на размеђу предака и потомака, онда олигархија сачињена од људи који нису крст метафизичке вертикале ка Богу и метафизичке хоризонтале ка народу не може да посредује крстолике – једине васкрсне – силе запретене у нашем завјетном бићу.

Шта је онда лијек? Чему да се надамо? Можда ће Дугинов апел уродити плодом па ће се „идеологија“ заиста спустити свише. То ћемо видјети. Док се то не деси, док се празнина идеје не попуни нечим, остаје нам да се надамо да ће изнутра, из нашег бића, као 1804. или 1611. да се подигне један Карађорђе или Кузма Мињин. Како данас нисмо под окупацијом мача већ бесмисла, нови устаници против стране власти не морају да обнављају државу, војску и заставу (оне већ постоје) већ идеју, смисао, начела.

У Херсонесу античком, оном близу херојског Севастопоља, између рушевина римских вила и грчких трговина, стоји „базилика у базилици“ – црква озидана у позном XI вијеку од материјала урушене цркве веће основе која је изграђена за вријеме славног римског императора Јустинијана. Империја није успјела да обнови своју империјалну силу – али на њеним основама родила се ромејска држава, суштински хеленска, хеленска аутократија која се још дуго опирала паду обнављајући снаге и саопштавајући је и другима. Унутар велике цркве стајала је још дуго мања али дуговјечнија црква.

Унутар цркве је увијек црква. Само је потребно потражити.

Српске после избора а пред Ломпаровим питањем

 

У свом најновијем гостовању на „Новом Стандарду“ Мило Ломпар је лапидарно истакао суштину опасности и проблема са којим се сучава овај кутак свесрпског Отачаства у коме живим а који се назива Српском. „Да ли ће национална идеја моћи да издржи толико друштвено раслојавање? Да ли ће људи моћи да бране своје друштвено постојање као национално опредјељених људи где у исто време се урушавају други аспекти њиховог живота?“ Ломпарово питање би у нормалним околностима подстакло живу расправу, када бисмо имали српску агору лишену личних интереса, сујета и спремну да по цијену конфликта са носиоцима моћи опомене оне који утичу на живот Српске. Избор између националне кохезије и друштвене правде ужасавајући је за српско биће које је национално ослобађање управо доживљавало као борбу за социјалну правду, на трагу поимања народа не само као просте интересне групације већ завјетне заједнице у којој је смисао политичког живота не у простој дистрибуцији добара већ у органском јединству упокојених, живих и нерођених у Христу. Свакако, лако је апстраховати и једно и друго, сматрати „национализам“ пуким додатком „политичкој заједници“ а социјалну правду „идеалом“ ако говорите о држави у неком утопијском спису. Ако пак гледате слике оних који су живот дали за Српску која ће бити и српска и праведна, онда су улози већи од теоријских – животни су.

Када под „националном кохезијом“ и „борбом за Српску“ подразумијеваш лични интерес и социјалну неправду, онда није чудо да ће с временом све више људи одбацивати или искреност говорника (у бољем случају) или сам концепт „националне кохезије“ и вриједности националне борбе и завјетног погледа на своју прошлост, садашњост и будућност (у горем случају). Како је мени много стало до, како би рекао Јорам Хазони, „врлине национализма“, сматрам да је стопљеност „националне борбе“ и „друштвеног раслојавања“ ужасавајућа опасност са опстанак Српске. И зато епилог октобарских избора не гледам очима прерасподјеле политичких снага већ могућности да се оно што је Ломпар примијетио умањи или сасвим елиминише.

Једну заједницу не чине само они који су спремни да сагледавају идеје, процесе, више смислове и метаперспективе. Штавише, углавном је сачињавају људи интуитивног посматрања стварности, а образовна запуштеност Српске учинила је наше сународнике још мање склоним неком дубљем промишљању о политичком животу и организовању. Зато се људи заправо интуитивно и опредјељују за оно до чега им је у том моменту стало, мада могу да дијеле исте вриједности. Људи који су на протеклим изборима гласали за „суверенистичку“ власт или опозцију која „тражи праведније друштво“ нису припадници два народа већ су се људи углавном опредјељивали за мање зло: за „нову аристократију“ која ипак одражава и националну реторику и русофилско расположење народа или за други дио те „нове аристократије“ који јој је обећавао више социјалне правде. Наводници испред суверенизма власти и социјалне правде опозиције посљедица су не моје личне сумњичавости већ историјског искуства. „Суверена“ власт је настала процесом дугог вазалног послушања које је у периоду 1997-2008. елиминисало све елементе и садржаје присуства Србије у Српској (школски програми, телевизија, платни промет, симболичка досљедност заједничким и недјљеивим обиљежјима као што су нормалан српски грб и химна „Боже правде“). Опозиција нам обећава „социјалну правду“, иако не само да главне партије опозициије и саме имају прошлост „првобитне акумулације капитала“ у току рата већ су се увијек и непогрешиво понашале ка оним ресурсима на „заједничком нивоу“ које су у скорије вријеме освајале на исти начин на који је то чинила и власт: запошљавањем најприје функционера и активиста, према унутарстраначким критеријумима.  Зато избор и никада није био сасвим различит ни сасвим реалан: класа политичара углавном представља једну готово неразговјетно исту касту која свјесно продаје два наратива која није спремна да живи, али за које знају да нас погађају у живац, у средиште, у оно што јесмо – или у осјетљивост ка гробовима предака и љубави према Српској или у осјетљивост на друштвено раслојавање, на чињеницу да на наше очи најгори из овог друштва преко ноћи постају изузетно богати само због тога што су „умјешни“ у безобзирности.

Најбољи исход избора у Српској сви свакако била ауторефлексивна замишљеност и једних и других. Власт која би схватила да се пропаст избјегла (ипак) за длаку, опозиција која би схватила да не можеш никад и ни по коју цијену тражити подршку изван Српске да би управљао земљом која је настала на одупирању странцу и агресији. То се, међутим, неће десити: самозаљубљеност политичарâ не дозвољава им да се погледају у огледало, а опште убјеђење да је у политици важно само демонстрирати моћ и неки облик безобразлука чиниће да ће се још дуго чути само поруке о „побједи народа“ и „изборној крађи“, без иоле запитаности зашто је толико „издајника“ у том истом народу („да ипак људима социјална правда не значи више него што смо мислили?“) или зашто људи и даље гласају за човјека који, када многи други то не желе, има петљу да се јавно састане са В.В. Путиним („а да ипак нисмо својом бљутавом неодлучношћу на међународном плану и недостатском идеологије удаљили многе гласаче?“) Најбоље би и најкорисније било да неки облик ауторефлексије, ако не већ хришћанског покајања и преумљења, наступи и у власти и у опозицији. Но наш човјек је мало склон преумљењу, преиспитивању себе, а политичар се од њега брани од самих почетака своје каријере.

Није тешко предвидјети на шта ће личити постизборни политички живот Српске. Политичке партије су најприје инетересне групе, фирме, па ће неке од њих размишљати на који начин да продају свој производ и даље – колико и како могу да продају своја виђења стварности (не и „идеје“ јер идеја у нашем политичком животу одавно нема). О томе ће размишљати и појединци. Политичке фирме не могу до вијека да живе изван система који омогућава њиховим активистима одређене привилегије, па се оне у суштини увијек баве питањем како доћи до државних намјештења, тендера и осталих привилегија. Опозиција ће размишљати о томе да ли јој вриједи и даље „борба са режимом“ или су се поједини опозиционари заморили ишчекивања да они распоређују однос привилегије и лојалности. Наравно, биће и оних који ће сматрати да је борба против режима једини њихов политички капитал и то такав који у друштву социјалне неправде може бити само већи. Власт ће, као и до сада, штедро наградити своје кадрове, наћи начина да остави на окупу и лојалне партнере као и да привуче колебљиве и уморне у опозицији. Ни једни, ни други, осим ријетких и личних изузетака, неће се позабавити поријеклом политичког поретка, о великим ријечима које су употребљавали у кампањи, нико се неће погледати у огледало. Власт неће схватити да непотизмом и државним криминалом уништаваш сами смисао Српске као политичке заједнице, опозиција неће схватити да сваки пут када одеш србофобним чекачима краја Српске да им се пожалиш на сопствену – макар и најгору власт – излазиш из политичке заједнице, полиса Српске, из Атине ка Персијанцима.

Нико се неће погледати у огледало. И у томе је, уколико се ипак неко не погледа, и даље неразрјешиви чвор у политичком и друштвеном животу Српске. Једино још Свети Стефан гледа своју Српску.

Насљеђе отаца наших

  

Насљеђе отаца наших

 

Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу.

Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога?

 

Људски аспект Отаца

 

Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима:

 

„Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36)

 

            Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи?

 

Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење

 

За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или,  узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве).

Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји.

            Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију.

            Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак.

            Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу.

            Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“).  То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама.

            Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање.

            Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега.

 

            Заставе отаца наших

 

Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“.

Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења.

Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано  и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе).

Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши.  Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца.

Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима.

Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога.