Шетња Светог Петра Сарајевског

 Једна од већих илузија којом подупиремо иделистичку слику о нама јесте она да су Срби вољели патријарха Павла највише због његове скоремности и подвижништва а Владику Атанасија и Митрополита Амфилохија због њихове учености. Да то није тачно, можемо лијепо да видимо по томе што након њиховог одласка у Небеску Србију ми као народ нисмо постали посебно склонији да усвојимо њихове поуке (за патријарха Павла наши највећи проблеми били су блуд и абортус, немар за Косово и Метохију и небрига за спасење душе; за Владику Атанасија и Митрополита Амфилохија повратак Светим Оцима је био услов наше духовне обнове, па у српском црквеном животу „Свети Оци“ као синтагма више описују неки уопштени и лако употребљиви инструмент идеолошке мобилизације него што се преводи њихових дјела налазе у рукама свештенства и вјерујућег народа – јер ко би још читао Златоуста, кад можеш да пустиш видео интернет звијезда тикток Православља?) Па шта је онда пресудно било у тој љубави Срба према овим духовним великанима? Донекле, изван сваке сумње, њихова монашка аутентичност и бескомпромисност, али оне не би ништа значиле без кључне тачке: њихове народности, блискости обичном човјеку. Патријарх Павле у градском превозу, Владика Атанасије како у ТАМу 110 ВРС причешћује моје рођаке по Херцеговини, митрополит Амфилохије који застаје у шетњи да му свака бака постави неко питање (понекад и непријатно! -  то су слике људи који живе основну истину Хришћанства. Она је једноставна и потресна; Бог је постао човјек, Сведржитељ се сав сабрао у једно биће на једном зрнцу прашине у једном бескрајно малом кутку космоса. Богословским језиком то се зове „кеноза“, „истошчаније“, самоумањење: Бог жели да се „испразни“ од своје Свемоћи да би био један од нас. Христос као архијереј (владика), свештеник и ђакон (слуга), био је и остао наш Прототип. Сведржитељ који је не само узео обличје Слуге већ и служио до крсне смрти. Христос Пантократор дао је својим епископима и свештеницима моћ да „што свежу на земљи буде свезано на небу и што разријеше на земљи, буде разријешено на небу“ (Мт 18,18) али је Распети Богочовјек упозорио да црквена власт никада не може бити слична оној свјетовној: „тако нека не буде међу вама, но ко жели међу вама да буде велики – нека вам служи и ко жели први да буде – нека вам буде слуга!“ (Мт 20,26). Служити Распетом Сведржитељу зато увијек значи тражити да оно власти што нам је дато – буде обиљежено служењем. И да: самопонижењем, кенозом.

Срби су се коначно уобличили као завјетни народ тек у ужасним условима османског ропства. Наше свештенство је по природи свог хришћанског служења морало да носи етос духовне власти и непрекидног служења, али за разлику од других народа ова два задатка нису били лишени историјске конкретизације: ваљало је истовремено бити и етнарх, устаник, главар и истовремено: служитељ, прва жртва сваког покоља и зулума. Није чудо да је поп и устаник Богдан Зимоњић отац јасеновачког страдалника и мученика Српства и ћирилице, Светог Петра Сарајевског. Њихове судбине двоједина су истина српског свештенства: на нама је и обавеза устанка и обавеза страдања, моћ двоједина да будеш први и да страдаш први.

Наш професор о. Димитрије Калезић (у)тврдио је да је управо Св. Петар Херцеговачки и Дабробосански послужио као књижевни прототип за знаменити лик попа Николе у роману „На Дрини ћуприја“ (и писцу ових редова су сарајевски стари Јевреји описивали св. Петра управо на овакав начин). Ево тих најљепших страница написаних о српској Цркви и њеном свештеном етосу из пера Андрића, мислиоца Завјета:

 

„Има већ педесет година како поп Никола управља својом пространом, растуреном и тешком парохијом на граници, мирно и мудро, без других већих потреса и невоља до оних које доноси живот сам по себи, са преданошћу слуге и достојанством кнеза, увек прав и једнак, са Турцима, са народом и са старешинама. Ни пре ни после њега није било ни у једном реду и ни у једној вери човека који је уживао овако опште поштовање иимао овакав углед код свих касабалија без разлике вере, пола и година, као овај поп кога су одувек сви звали »ђедо«. За целу касабу и за сав срез он је оличење српске цркве и свега онога што народ назива и сматра хришћанством. И више од тога, свет у њему гледа прототип свештеника и старешине уопште, онаквог какав се у овој касаби и под оваквим приликама замишља.

То је човек високог узраста и необичне телесне снаге, мале писмености, али великог срца, здрава разума, ведра и слободна духа. Његов осмејак разоружава, умирује и храбри; то је неописиви и непроцењиви осмејак снажног, благородног човека који живи у миру са самим собом и са свим око себе; његове крупне, зелене очи стегну се тада у уску загаситу пругу из које бију златне искре. И такав је остао до под старост. У свом дугом ћурку од лисичине, са великом риђом брадом која је с годинама тек прогрушана и која му покрива целе груди, са огромном камилавком на бујној коси, сплетеној позади у чврсту плетеницу и посувраћеној под камилавку, он пролази кроз чаршију, као да је свештеник ове касабе поред моста и васколиког брдовитог краја, и то не од педесетак година уназад и не по својој цркви само, него од искона, од древних времена, кад још свет није био ни подељен на садашње вере и цркве. Из дућана са обе стране улице поздрављају га чаршили  ма које вере били. Жене се склањају и стојећи погнуте главе чекају да ђедо прође. Деца (чак и јеврејска) напуштају игру и престају са виком, а старији међу њима свечано и бојажљиво прилазе огромној и тешкој ђединој руци, да би осетили за тренутак како изнад њихових ошишаних глава и од игре зајапурених лица сипи као добра и пријатна роса његов снажни и весели глас:

– Жив био! Жив био! Жив био, синко!

Тај акт поштовања према ђеди спадао је у древни и опште признати церемонијал са којим су се рађали нараштаји касабалија.“

Преданост слуге и достојанство кнеза – тешко да су хиљаде богословских страница тако језгровито описале идеал – онај који су патријарх Павле и наши велики Оци живјели. Јер одузми само једно преданост слуге – правог слуге, не умишљеног човјека који сваки свој напор фантазијом претвара у „жртву“ – и добићеш тамну слику „црквеног кнеза“, човјека који се окружио улизицама, дворјанима, читавим једним системом који га брани од живота и потхрањује му сујету.

Архонтски модел епископата стар је већ вијековима. Ако је Павле Самосатски у времену прије Константина био прокажени изузетак епископа са мноштвом упрегнутих коња и „двором“, онда је улазак у константиновски модел као неиминовну посљедицу носио позиционирање епископата паралелно са државним службеницима (зато, успут, епископије и данас зовемо „епархијама“, управним јединицама којима управља – епарх). Симфонија је и тада била више идеал него стварност јер је начело договора почесто значило да држава или династија жели да има и „свој“ епископат. Ко год се сјети из историје Цркве епизода са св. Фотијем и Игњатијем, патријарсима цариградским, или читавог замешатељства унутар и међудинастичких сукоба у Цариграду XIV в, знаће колико је „симфонија“ била уједно и болна за црквену главу оног орла. У српским земљама, а нарочито у Рашкој, ствар је била понешто мирнија, мада ни код нас није недостајало турбуленција у односима светих краљева и светих архиепископа.  

Слика нашег епископата и свештенства у доба Пећке Патријаршије свједочи о томе да су уопште народ и свештенство – Цјелина, лишена класних раслојавања, а широко распростирање Пећке Патријаршије – од Ћустендила и данашње Македоније до Јужне Угарске и Беле Крајине – подразумијевала је да су се и регионалне разлике некако дозивале у регистру завјетног надопуњавања и ношења свесрпског крста историје. Чињеница да је једно херцеговачко сељанче из Мркоњића могло постати Владика Василије говори све о органичности тог јединства Цркве и народа. Слична је и судбина избјгелица из Зенице, који су се преко Херцеговине настанили у Црној Гори и подарили јој „династију“ владика-етнарха: Петровићи Његоши до краја, практично до краља Николе, нису створили одвећ раслоједно друштву у коме би свештенство и народ били на ма каквој дистанци. То не значи ни да су сви епископи тог времена били светитељи, ни да је народ био само „добар и честит и миломе Богу приступачан“ (сјетимо се кнеза Раича и св. Василија или посланица св. Петра Цетињског Црногорцима и Брђанима). Но судбина је била заједничка и једна. То је онај залог који се и данас напомиње када се говори о томе да је српска Црква (тачније: српско свештенство) сачувала идентитет српског народа (тј српске Цркве или народа као црквено-завјетне заједнице).

„Аристократски“ модел епископата уздигнуће се најприје у Хабзбуршкој монархији, у сталешком друштву у коме су завјетни Срби пожељели да и сами имају институције државе и друштва у коме су се нашли. Но чак и аристократизовано владичаство умјело је да појми ону најважнију лекцију: као етнарх, српски епископ је свим властима важан само онолико колико држи везу са својим народом. У том периоду се уздиже величанствена личност црквеног кнеза Стефана Стратимировића, по свему аристократе али и човјека вичног народном дјелу и помоћника српских устаника. Његошев пјеснички гениј никада га није одвојио од народа коме је служио, уз све екстраваганције, биљарде и путовања.

Лом ће се, по свој прилици десити, седамдесетих година XIX в, у оном тренутку када, према св. Николају Охридском, политика замјењује вјеру код Срба. Ево његових ријечи са почетка ХХ вијека, којима описује стање у Србији осамдесетих година XIX вијека:

 

„„Политичке страсти разбукавају се у све већем степену. Они који су по свом положају били дужни држати се над обичним нивоом грађанске борбе и партијског трњења, који су требали и морали бити неутрални у погледу подјела народа на фракције, поглавар државе и Црква – они су се сами сппустили са своје висине, загњурили се свом снагом и целим бићем својим у ову политичку ломњаву, отворено и демонстративно су се придружили једној странци, јавно су показивали искључиво симпатије само према једном делу људи и на триста видљивих и опипљивих начина, често и злоупотребом свога положаја изјављивали негодовање према другим политичким странкама... Факт врло несрећан и по Цркву и по државу. То је убило веру у ма какав ауторитет народа српскога, то је понизило цркву и упрљало морал.

Ко не зна шта је у нас политичка борба за последње три деценије година? То је била страст силнија од алкохолизма, слепња од инстинкта, вртлог безграничне и безумне мржње, подметања, трвења, рушења и упропашћивања свега што је корисно, свето и узвишено. Политика је надвладала веру, страсти су помутуле памет, морал је пао. „Странке“, „агитације“, „политички зборови“ – те су речи одјекивале над сводовима цркве. Свак је себи за себе само што веће политичке слободе и права реч  дужност заборављена је“

Од тог времена до данас – далеко прије појаве комунизма – главни ток нашег народног бића окренуо се политици. И почео да очекује да га „Црква“ слиједи у свим партикуларизмима које партијски живот носи. Ни страдање у Великом Рату, ни конкордатска криза, ни геноцид у Другом свјетском рату, изгледа, нису нас вратиле у метаполитичку перспективу када је Црква тј свештенство у питању: чак и у расијању, „љотићевска“, „четничка“ и „партизанска“ Црква више су дуговале свом партикуларном поријеку него што се се схватале као дио истог народа. У Отаџбини је, пак, КПЈ успјела да инструментализије „Удружење православног свештенства“ као начин притиска на непоћудни епископат. Након краја комунизма, српски свештеник је постао „привремени парох“ – почесто крив и епископату и народу, и сам понекад неснађен и жељан статусних симбола. Фама о „црквеним аудијима“  настала је у трагичном неспоразуму које су људске слабости играле са нама: куповином аутомобила премијум класе слала се порука о друштвеном раслојавању, издизању, моћи – а разлику између те поруке и сржи хришћанства може да уочи чак и онај који не жели да живи скормност хришћанства као свој меритум (што је 95% наших сународника). Поново се вратило једно псеудо-константиновско стање у коме је Црква била ту да послужи као реликт прошлости, морални ауторитет (врло често и „крив“ за сва посрнућа и девијације), њој се делегирало у задатак да чини све оно што компрадорске псеудо-елите нису били у стању или нису жељеле да чине. Она је ту да покрије моралне рупе, да буде симболички знак да је све у реду или бар да има неко ко о томе (треба да) мисли. Тако се успоставила псеудо-симфонија државе која брине о Цркви али зато што јој Црква треба да послужи. Како је држава хтјела да преговара са што мање чинилаца, а унутар самог епископата завладао је консензус о томе да је само епископ – онај у коме почива сва и свеколика моћ – добили смо епископат који је сам по себи, структурално такорећи, упућен на свој „државни“ пандан – политичаре. Како ти политичари нису најчешће Слободан Јовановић ни Милан Радуловић, већ локални дрипци који су међупартијском борбом дошли на врх – сваки контакт са њима не изгледа пријатно чак иако са црквене стране не сједи Св. Владика Николај већ човјек далеко скромнијег дугховног и интелектуалног профила. Ту почиње игра посуђене моћи у којој углавном губи Црква. Наравно: односи свештенства и чиновништва су неминовни и неопходни. Проблем настаје када они постану испреплетани, у јавном и друштвеном простору дотле да се губи граница између једне партије и њеног лидера и једног епископа и његове епархије. Како се Срби најприје политички опредијела, па онда врједнују појаве, убјеђен сам да ће свако, сходно свом политичком гледишту, наћи примјер „недостојног“ епископа који није направио дистанцу од одређне политичке партије. Но та појава је позната са обје стране партијске и друштвене подјеле у српском друштву, смао што када то „ми“ радимо – онда је по сриједи „симфонија“, а када то раде „они“, онда примјећујемо неадекватност тог односа.  

Синтеза политичке и црквене моћи није добро донијела ни литургијском животу цркве. Она је некако засјенчила и простор Литургије као Царства небеског на земљи.  Осјећај апсолутне моћи архијерејског служења некако функционише као погрешни perpetum mobile који непрекидно генерише нервозу и илузију. Чак и у свом литургијском мјесту, тамо гдје је еписоп највише свој на своме – или би требало да буде – његова моћ уноси немир, једну ужасну нервозу коју вриштање, „шећер“, гађање предметима још више повећавају. Храм у који епископ улази није онај исти, свакидашњи храм – иконе су помјерене онако како он сматра да треба да стоје, свештенство стоји у страху и трепету хоће ли свештена литургијска нервоза „иконе Христове“ задесити баш мене и хоће ли то бити само излив хормоналног дисбаланса или почетак премјештаја на другу парохију. Када је Бог дошао у свијет, његова Моћ се видјела само у неколиким звјездаама које су обасјале небо – када епископ долази у Цркву, као слика оваплоћења Христовог, земља се тресе а небо гори. Просфора, и иначе превише технологизовани хљеб, сада мора бити баш онаква каквом је он жели, сваки „орлец“ мора бити тамо гдје га он види. Моћ је неуротична или је неуротичан онај који њоме влада: свеједно, „света архијерејска литургија“ у великом броју случајева страшан је догађај умјесто празника торжествене љубави владике као оца, свештеника као очева који су му синови и вјерујућег народа као синова и једних и других. Па и структурисање „литургије послије литургије“: епископ, као виши ешалон духовне власти, увијек је окружен вишим ешалонима свјетовних власти или просто њему важним људима. То је понешто и очекивано и неминовно: структуре Моћи нужно успостављају своје односе. Но проблем је када то одношење црквене и свјетовне псеудо-аристократије постане доминантан или чак једини садржај живота и рада нашег епископата. 

Данас је у Србији једне страх да ли ће падом свјетовних власти доћи до неког преокрета у Цркви. Други се, пак, бар дјелимично надају том преокрету. Но ако након свега нисмо увидјели да проблем није (био) само у псеудо-симфонији Цркве и државе (јер праве симфоније  - оног средњовјековног идеала - може бити само у монархији, а не у секуларној Републици) већ у самом моделу социјализације нашег епископата који је у огромном броју случајева упућен на дворски начин функционисања и тако у огромном броју слуачјева подложан ванцрквеним утицајима – онда ће се још дуго само смјењивати власти и њихови захтијеви, понуде и пријетње, идеологије и интереси, а „Црква“ – данас синоним готово само за епископат – губиће и достојанство кнеза и преданост слуге ако они не буду извирали из завјетне везе са својим народом а не из посуђене моћи – било да она долази из „наших“ или „туђих“ политичких структура. Достојанство епископа проистиче из вјерног народа коме служи – он није идеалан, као ни свештенство, али другог народа и свештенства немамо. И то је важно вратити у главне токове наше теологије, а напустити теолошке фантазмагорије Зизјуласовог и других епископомонизма у Цркви које су као једини богословски „консензус“ усвојили и најконзервативнији наши епископи. Осјетљивост архонтског модела владичанства увијек је била у томе што је посуђена или приљубљена Моћ која долази од свјетовне аристократије трошила и уништавала литургијски, црквени и симболички ауторитет епископата. Тако је било још у Византији, када смо имали праве „ва Христа Бога самодршце“ и племиће, па је не један свети патријарх или епископ страдао због борбе династија, фракција и политичких немира, буна и смијена. Наша српска тужна историја са обреновићевском неканонском јерархијом потврдила је старо правило: када држава, макар и православна, употребљава јерархију или је макар настоји да контролише, страда Црква као цјелина вјерних, али највише ауторитет и литургијско-симболичко завјетно достојанство јерархије. 

Свака моћ конструише илузорну слику о себи а (скоро) апсолутна Моћ конструише највише илузорну слику о себи и свијету око себе. Зато онај који је цар или кнез, епископ или спортска звијзда, мора, понекад у окриљу ноћи, понекад сасвим бјелодано, попут Харуна Ал Рашида или цара Јустинијана, или попут Св. Петра Сарајевског (Андрићевог „попа Николе“) да кенотички сагледа себе из перспективе лишене моћи. У Чеховљевој знаменитој причи „Архијереј“ тај опроштај од илузија долази тек када млади архијереј умире и његовој мајци више нико не вјерује да је њен син био владика. Но у стварном животу, архијереј може изаћи у шетњу и тако уједно чути читав дијапазон мишљења, похвала, погрда, псовки, унезвјерених погледа, оних пуних поштовања. Може видјети колико је, зашто и како народ понекад подјељен. Може упознати све слојеве, социјалкте и дијалекте српског друштва и језика. Може се сјетити онога некада – прије епископата – али и упознати оно сада, за шта га читав живот прије митре није спремио. Може сусрести живот свог народа. Тамо гдје он то чини, он може да гријеши – ужасно да гријеши у процјени људи и процеса (да не напомињемо на овом мјесту грешке и највећих Отаца), али сви ћемо носити те одлуке као наше заједничке или бар као људски очекиване, као тренутке слабости оних нама блиских, или, како каже црквенословенски превод: наших искрених. Ако је епископ и сам по себи образац монашког и српског етоса, његова шетња – стварна и умна, непрекидна – по градовима свог народа, учиниће његов лик не само омиљеним већ – светачким, у смјећању народа-Цркве. Но чак и најслабији свештеник и најмуцавији епископ који – не за камере већ за сазнање народа – непрекидно крене кроз свој народ, с временом ће добити једну врлину: ону да је човјек (тог) народа. А она је најважнија. Таквих свештеника и епископа још имамо, чврсто утемељених у својој пастви, важних том крају и граду, таквих да жива слика св. ПЕтра Зимоњића тј попа Николе и данас се среће онаквом каквом ју је забиљежио Андрић. 

Не знамо какав свијет долази. Он се безмало налази у Трећем свјетском рату. Ми се као народ налазимо у положају у коме смо од вијека: као најзападнији крај, Крајина руске и свеправославне цивилизације чија се политичка, кулурна и економска моћ све теже пробија до нас а војна већ никако. Можда нас чекају године добре, можда и године страдања – тешко је данас све разазнати. Но и у једном и у другом, стари дворски архетип односа епископата, свештенства и народа није подесан за времена у којима хладноће има и без нас. Наш епископат мора изаћи из изолације у самоизолације у којој се већина наших владика данас налази, окренути се не увијек пријатном и светом народу. Ми смо остатак остатака једног завјетног народа – наше „државе“ и даље су збјегови оне завјетне, устаничке и логорашке нације. У збјегу и Завјету може бити поретка, али не може бити дистанце: сви се шћућуре једни уз друге. Што прије она нестане између владика, свештенства и народа, више ћемо огријати једни друге.